Pokretni krst

Vaš roman ima neobičan naslov – Arzamas. Šta je Arzamas? Arzamas je ime zatvorenog grada u kome su naučnici pravili atomsku bombu. Šklovski u Energiji zablude, svojoj teorijskoj knjizi o Tolstoju, kaže: „Sreća i smrt – eto to je arzamaski užas“. Nazvala sam svoju knjigu Arzamas jer se u njoj radi o sreći i smrti. Radi se o arzamaskom užasu kroz koji prolaze majka koja tone u demenciju i ćerka koja se bori da njihova uzajamna ljubav pobedi majčinu nadolazeću smrt. I na kraju majka umre, ali ljubav bude jača i odatle niče sreća. Forma je vašeg romana nesvakidašnja, fragmentarna? Za pisanje romana koristila sam proznu i dijalošku formu koje se ravnomerno smenjuju. Dijaloška forma opisuje napredovanje demencije kroz banalne prizore iz realnosti, a prozna forma se fokusira na usamljena promišljanja o patnji, ljubavi i smrti. Dijaloška predstavlja horizontalu, a prozna vertikalu i njihovo neprekidno smenjivanje formira pokretan krst na koji se razapinje junakinja dok se bori da ljubav pobedi smrt. Šta za vas znači biti u najužem izboru za NIN-ovu nagradu? Znam da se pogled na nagrade razlikuje, nekad i dijametralno, u zavisnosti od ugla posmatranja. Oni koji dodeljuju nagrade moraju da sistematizuju kandidate, pa da uvedu eliminatorne kriterijume, da bi na kraju izabrali jednog koji zadovoljava neophodnu većinu zadatih kriterijuma. S druge strane, čini mi se da u književnosti ne mogu da se prave poređenja, jer se tu ne radi o hijerarhiji, nego o različitosti. Vrednost jednog književnog dela ne umanjuje vrednost drugog, niti ga uvećava, što se toga tiče. A dodeljivanje nagrada nas primorava da vrednujemo, što je veštačka situacija sa stanovišta vrednosti umetničkog dela, ali je sociološki opravdana, jer stvara tenziju u javnom mnjenju i obraća pažnju na književnost. S treće strane, oni, čije su knjige predložene za nagrađivanje mogu da imaju mnoštvo različitih motiva i zamisli: nekima je do para, nekima do slave, nekima je svejedno, nekima je veoma stalo, neki se žeste, neki lobiraju, neki se raduju, neki zaziru, neki strepe... ima raznog sveta među umetnicima. Ali svi kandidovani misle pre svega o sopstvenom postignuću u odnosu na prethodne radove i iz tog ugla procenjuju odluke žirija. Kad mine vreme i sve prođe, verujem da svako zaista vredno umetničko delo biva neminovno nagrađeno time što nadživi savremeni trenutak. Delo će dočekati pravednu nagradu, ali umetnik možda neće, i to je naš ljudski usud. O romanu Intimna ispovest autorke, priča o njenom odnosu sa majkom. Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komični, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru dance macabre. O piscu Ivana Dimić (Beograd, 1957) je diplomirani dramaturg, prozni i dramski pisac i prevodilac. Član je SKD-a od 2001. Živi i radi u Beogradu. Objavila je knjige proze: Crna zelen,1995, Mahorka, mastilo i muž, 1998, Uzimanje vremena, 2001, Ima li koga, 2006, Popis imovine, 2009, Arzamas, 2016.