Konzul u bunkeru

U vreme kada je slikao Kvinta Fabija Maksima, Rembrant već više nije bio onaj samozadovoljni mali čovek koji je onako radoznalo stajao pred ogledalom i sa neskrivenim samoljubljem i samouverenošću slikao samog sebe. Još 1642. godine, kada je izazvao uzbunu svojom grandioznom Noćnom stražom i kada je umrla njegova žena Saskija, Rembrant je počeo da sve manje vodi računa o drugom svetu i da sve bezobraznije afirmiše svoj lični život, koji se nije sastojao samo od rada i blagostanja nego i od poroka i ćudi. O ovoj slici Milan Kašanin, istoričar umetnosti, likovni kritičar, književnik i kulturni radnik pisao je i u knjizi Umetnost i umetnici; reč je o originalnom izdanju kuće Jugoistok (Državna štamparija, Bgd. 1943). U knjizi nekih drugih Kašaninovih tekstova, a pod istim naslovom (!) koju je mnogo godina kasnije objavio Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, nema upravo ovog teksta pod naslovom Rembrantov Kvint Fabije Maksim, dakle nema teksta iz originalnog izdanja knjige Umetnost i umetnici? Propust ili namera izdavača? Švajcarski advokat je kolegi iz Nemačke saopštio da mu se tokom pedesetih godina obratio jedan bivši diplomata Kraljevine Jugoslavije po nalogu kralja Petra II i njegove kancelarije, a koji je tada živeo u londonskom egzilu. Advokat tvrdi da mu se bivši diplomata obratio sa mandatom da od kneza Franca Jozefa od Lihtenštajna zahteva povraćaj Rembrantove slike. Kneževa kancelarija je ubrzo odgovorila da se ne seća nikakve kupovine i da ne zna o kakvoj se slici radi. Kasnije je punomoćnik kralja Petra II još jednom telefonom nazvao advokata i obavestio ga da kralj Petar II – koji je u to doba u Londonu vodio jedan auto-servis, od čije dobiti je preživljavao – ne raspolaže novčanim sredstvima koja bi bila dovoljna da se upusti u dugotrajni sudski spor sa bogatim knezom od Lihtenštajna i da će se zbog toga ići na nagodbu. Kako je ta nagodba izgledala i da li je Franc Jozef od Lihtenštajna isplatio neku sumu kralju Petru II ili Karađorđevićima, advokat nije želeo da saopšti. Kao jedini dokaz da cela priča nije izmišljena služi mala vest iz časopisa Weltkunst (Hamburg-Berlin) od 15. januara 1953. godine. U njoj, na strani 3, u desnom donjem uglu stoji: „Kraj Petar II od Jugoslavije, koji sada živi u Parizu, ovlastio je jednog švajcarskog advokata da od neimenovanog kneza iz Zapadne Evrope zatraži povraćaj jedne Rembrantove slike. Sliku koja predstavlja konzula Kvinta Fabija Maksima i koja je naslikana 1655. godine, kralj Petar je nasledio od svog oca Aleksandra I koji je ubijen u atentatu 1934. godine. Nalazila se u Belom dvoru u Beogradu sve dok Nemačka nije okupirala Jugoslaviju. Slika se danas nalazi u posedu kneza iz Zapadne Evrope, čije ime nije navedeno u tužbi“. Ali, vratimo se situaciji s kraja Drugog svetskog rata. Nesporna je činjenica da u tom periodu u Beogradu boravi jedna grupa belogardejaca pod komandom Artura Holmstona (pseudonim grofa Borisa Smislovskog) koja se borila na strani fašističke Nemačke. Grof Boris Smislovski je imao dva pseudonima: Artur Holmston i kapetan fon Regenau. Bio je general carske Rusije, emigrant i antikomunista. Holmston je imao jednu od najuzbudljivijih vojnih karijera. Tokom revolucije u Rusiji borio se protiv boljševika, da bi zatim prebegao u Poljsku, a kasnije u Nemačku. Bio je poverljiva osoba nemačke vojske i špijunskih šefova tog doba, Gelena i Kanarisa, čak je i sam bio direktor jedne špijunske škole, koja je imala za cilj da se zarobljeni crvenoarmejci „preobrate“ i angažuju kao agenti iza ruskih linija. Kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, Smislov se borio na istočnom frontu gde je komandovao specijalnom divizijom „R“ (specijalna divizija R – Rusija). Od početka je bio zadužen za obaveštajne poslove. Uspeo je da na taj način stvori 12 specijalnih bataljona i rasporedi svoje špijune iza linije fronta. Decembra 1943. godine, specijalna „R“ divizija, biva raspuštena. U aprilu 1944. godine, Gelen i Kanaris uspevaju da svog ruskog prijatelja izvuku iz zatvora. Holmston osniva 1. rusku diviziju. Kasnije je od te divizije nastala tzv. Zelena armija (oko 6.000 ljudi). Pred kraj rata Nemačka je unapredila svoje ruske dobrovoljce 10. marta 1945. u Prvu rusku nacionalnu armiju (snage Smislovskog). Do aprila 1945. Smislovski je prebacio svoje borce u Feldkirh, gde se susreo sa Velikim vojvodom Vladimirom Kirilovičem, koji je pretendovao ispred Romanovih na ruski carski presto. Armija svedena na 462 muškarca, 30 žena i dva deteta 2. maja 1945. godine prešla je u zvanično neutralni Lihtenštajn. Ruse je zbrinjavao Crveni krst Lihtenštajna. Jedna sovjetska delegacija je 16. avgusta 1945. godine došla u Lihtenštajn u pokušaju da sprovede repatrijaciju ovih Rusa. Mučeni nostalgijom i pod pretnjama, njih oko 200 iz grupe je pristalo na povratak. Pošli su vozom iz Beča i nikad se više nije čulo za njih. Ostali su produžili boravak u Lihtenštajnu još oko godinu dana, odolevajući – uz pomoć lihtenštajnskih vlasti – pritiscima od strane sovjetske vlade da se pridruže programu repatrijacije. Knez Smislovski, alijas Holmston, umro je 5. septembra 1988. u 91. godini u Vaduzu, glavnom gradu Lihtenštajna. Maja 1945. godine, puk od oko 400 ljudi prešao je granicu između Nemačke i Lihtenštajna kod Hineršelenberga. Posedovali su teško naoružanje i tražili azil. S njima je bilo i 30 žena i dvoje dece, kao i 100 indijskih pripadnika SS jedinice (dezerteri iz britanske armije), kao i austrijski prestolonaslednik nadvojvoda Albreht od Habsburga, kojem je plemićka kuća iz Lihtenštajna imala da zahvali za svoje bogatstvo, kao i veliki knez Vladimir Kirilovič Romanov – pretendent na carsku krunu Rusije. A s njim je u tesnoj vezi bio i general Holmston, u stvarnosti Boris Aleksijevič grof Smislovski, bivši oficir armije carske Rusije. Prestolonaslednik je za njega bio nešto kao sam car. Jasno je samo da uz Holmstona ostaje 73 oficira i oko 400 ljudi (među njima je bilo i nešto civila). Radi se o specijalistima i učiteljima iz škole za špijune. Svi oni znaju da će ako ih uhvate saveznici biti predati Sovjetima, gde ih čeka sigurna smrt. Holmston je celom dužinom istočnog fronta rasporedio svoje špijunske centre, tako da je i dalje bio šef velike grupe špijuna. I u Beogradu. Da bi neki običan vojnik bio u prilici da ukrade Rembrantovu sliku iz Belog dvora, skoro da je neverovatno. Pre će biti da je Holmston lično, ili neko od njegovih oficira po njegovom naređenju ukrao sliku. Mnogo toga govori u prilog tome da je lično Holmston ukrao Rembrantovu sliku iz Belog dvora, jer još od njegovog egzila u Varšavi, jedan švajcarski novinar neprestano je uz njega, koji za njega radi kao prevodilac. Taj novinar je posle rata pisao da je on lično odgovorio Holmstona od ideje da se preda u Švajcarskoj. Rekao mu je da je bolje da ode u Lihtenštajn jer je tamo granica mnogo labavija. Da je novinar znao da je knez Franc Jozef ljubitelj umetnosti, jasno je kao dan. U Beli dvor u Beogradu obični vojnici nisu imali nikakav pristup, jer je tu bila smeštena Centralna komanda za Jugoistok. Samo neko ko je sa tom komandom imao kontakte mogao je da zna za Rembrantovu sliku. Dana 2. oktobra 1944. godine, pala je naredba da se napusti Beograd. Dakle Rembrantova slika može da bude ukradena 13, 14, ili 15. oktobra 1944. godine. I to od nekoga ko je imao pristup Belom dvoru. Da je sve moralo brzo da se obavi, potvrđuje i švajcarski advokat s početka naše priče. Slika je jednostavno isečena iz okvira. Ranog jutra 3. maja 1945. godine oko pet sati izjutra, na samoj granici Lihtenštajna pojavili su se knez Franc Jozef i njegova žena Georgina, u pratnji tadašnjeg predsednika lihtenštajske vlade Hopa, kako bi pregovarali sa Rusima u nemačkim uniformama. Rezultat je bio da indijski SS-vojnici, kao i ruski i austrijski prestolonaslednik moraju do 10 časova da napuste teritoriju Lihtenštajna. Samo špijunski obrazovani Rusi sa svojim ženama smeju da ostanu. Obrazloženje: indijski SS-vojnici bez oružja su ušli u Lihtenštajn i shodno tome se imaju smatrati civilima, kao obične izbeglice. Samo Rusi u uniformi regularne nemačke vojske, pošto su granicu prešli uz punu vojnu opremu, imaju pravo na zaštitu po Ženevskoj konvenciji, tj. biće internirani. NJima je omogućeno da ostanu i kasnije, kada su sovjetski oficiri zaduženi za repatrijaciju došli da vode „svoje“ Ruse. Neobično je da je skoro svih 7.000 izbeglica koje su poslednjih dana rata potražile utočište u Lihtenštajnu bilo deportovano, a da samo oko 400 Rusa u nemačkim uniformama nije proterano. Potvrđeno je da su svi Rusi predali svoje naoružanje i municiju, a da njihovi ruksaci nisu pregledani. I upravo u jednom od tih ruksaka se nalazila i ukradena Rembrantova slika iz Belog dvora - smotana i umotana u vojničko ćebe. Ko je tako „smotanog“ Rembranta kasnije restaurirao, nije poznato. Sada je jasno: vlasništvo nad ovom Rembrantovom slikom ne može da zahteva srpska država. Posleratna nacionalizacija kraljevske imovine nije mogla da obuhvati i imovinu koja se nalazila u inostranstvu. Zahvaljujući belogardejcima, Rembrantova slika bi danas pripadala sinu kralja Petra II – ako njegov otac nije svojevremeno istu prodao rođacima iz Vaduza? Moj prijatelj iz nemačke televizije (ARD) na moju molbu je, prilikom posete Parizu (1998) obišao i kneza Aleksandra Karađorđevića (1924-2016), sina kneza-namesnika Pavla Karađorđevića, u njegovom domu, a sve ne bi li saznao kakva je sudbina Rembrantove slike iz Belog dvora. Namera je bila da dođe do dozvole koja bi mu omogućila uvid u arhivu Aleksandrovog rođaka kralja Petra II koja se danas nalazi u Londonu. Očekivao je da dođe do dokaza iz 1953. godine koji potvrđuju kontakte sa švajcarskim advokatom i vezu sa lihtenštajnskim knezom. Tokom posete, knez Aleksandar je mom kolegi precizno opisao gde se Rembrantova slika nalazila u Belom dvoru (na levom unutrašnjem zidu sobe koja se naslanja na foaje). Ono što je on mogao da mu saopšti o istoriji slike i belogardejcima, Aleksandar je primio sa oduševljenjem. Ali, kada je zatražio dozvolu za uvid u arhivu i dokaze o kontaktima sa knezom od Lihtenštajna i švajcarskim advokatom, razgovor je zamro. Pričali su na engleskom jeziku, ali je Aleksandrova žena Barbara na mnoga pitanja odgovarala na izvanrednom nemačkom jeziku. Kada ju je on upitao otkuda to da ona tako dobro govori nemački jezik, njen odgovor je bio: „Ja sam iz Lihtenštajna!“ Dodatno pitanje je bilo da li poznaje kneževu porodicu - odgovor je bio: „Knez od Lihtenštajna je moj rođak!“ I dobro, tu više nije bilo potrebe zadržavati se i gubiti vreme... Činjenica da je knez Aleksandar Karađorđević oženjen princezom Barbarom od Lihtenštajna (rođena 1942), ćerkom Johanesa od Lihtenštajna, dakle ćerkom brata istog onog Franca Jozefa od Lihtenštajna koji je sa Rusima „obavio“ posao oko Rembrantove slike, bila je dovoljna. Johanes od Lihtenštajna je svojevremeno imao nadimak „Sajdžija-Johanes“ jer je skupljao satove i često bio viđan kako automobilima u Lihtenštajn dovlači satove, koliko legalno kupljene, tako i one koje je ilegalno nabavljao. Time bismo došli do kraja priče. Postojanje slike koje se niko više ne seća u Beogradu je dokazano, i sam knez Aleksandar Pavlov Karađorđević nam je to potvrdio. Ostatak je samo avanturistička istorija jedne Rembrantove slike, koju možemo smatrati čisto porodičnom pričom. Ili: idealna krađa umetničkog dela je moguća, a Rembrantova slika pripada svetu. U bunkeru nekog kneza ona nema nikakvog smisla! Kraj