Pogled u lice zla

Pošto živimo na tlu koje je od 1941. do 1945. bilo poprište jezivih masovnih ratnih zločina, taj imperativ za savremene stvaraoce bivše Jugoslavije ima i dodatnu „specifičnu težinu“, tim pre što je izostanak suštinskog i sveobuhvatnog sagledavanja razmera i karaktera tih zlodela dovelo do njihovog ponavljanja samo nekoliko decenija kasnije. Nažalost, tek je u nekoliko filmova, književnih dela i pozorišnih predstava umetnicima uspelo da se oslobode „nepodnošljive lakoće svrstavanja“, te da o ljudskim stradanjima progovore autentično i neostrašćeno. Jedno od takvih, retkih a izuzetno vrednih ostvarenja jeste dokumentarni film Zaveštanje reditelja Ivana Jovića, koji je publici poznat po svom debitantskom i nagrađivanom igranom filmu Isceljenje, u kome se bavio preispitivanjem mogućnosti pomirenja i oprosta. U jeku najnovije reprize prizivanja retorike i mehanike zla u susednoj Hrvatskoj, ovaj potresni i „težak“ film na umetnički superioran način ustaje protiv letargičnosti zaborava i „melanholije“ ignorancije. Od obimnog materijala, Ivan Jović stvorio je snažan, autentičan i duboko čovečan film koji zauvek otima od zaborava priču o deci deportovanoj u ustaške logore, u kojima su svedočili smrti najbližih, bili na najbrutalniji način odvojeni od roditelja, a neki kasnije i pokršteni te raspoređeni u nove, katoličke porodice kao radna snaga.Birajući najupečatljivije sagovornike koji svedoče o najpotresnijim epizodama ove golgote, Jović gledaoca smešta u sam centar zbivanja, pa se od prvog do zadnjeg trenutka trajanja filma osećate kao očevidac akcije u kojoj su satrte cele familije i sela. Ovdašnja publika imala je priliku da prošle godine vidi Oskarom nagrađeni mađarski film Šaulov sin, u kome je već toliko puta ispričana priča o krematorijima Aušvica doneta na autentičan, drugačiji način. Zaveštanje Ivana Jovića jeste još jedan uspeo umetnički napor da se bez trunke kompromisa, vrsnom upotrebom filmskog jezika hrabro pogleda u lice zla i dodirne njegova suština. Crno-bela fotografija filmu obezbeđuje dodatnu dozu umetničke autentičnosti, a sekvence nabujale vode, u kojima je gledaocu pružena kratka prilika da se presabere, svojom likovnošću diskretno prizivaju kadrove filmova Ivanovo detinjstvo Andreja Tarkovskog i Idi i gledaj Elena Klimova. Pa ipak, ono najdragocenije u Zaveštanju jesu upravo njegovi akteri. Smognuvši snagu da svoju priču o susretu sa nepatvorenim zlom ispričaju u kameru, oni svi odreda pred našim očima i u našim srcima opet postaju ona deca kojima nije dopušteno da odrastaju, već su tako mali i bespomoćni naterani da sazru u jednom jedinom trenutku. Upravo zato, a uprkos stravičnosti iskustva i bremena koji su nosili kroz život, njihovo svedočanstvo o svetu u kome živimo uliva nadu u pobedu dobra. Gotovo opipljiva energija ovih ljudi i njihova nepokolebljiva vera u život jesu istinsko zaveštanje i sadašnjim i budućim generacijama, da ne zaborave ovu decu i vreme u kome je deci oduzeto detinjstvo. Vule Žurić