Izdajnik u tri države, sada mrtav je heroj

Novinarima se poveravao: „Obe strane su htele da od naših lobanja naprave nove ćele-kule, da bi opravdale svoj rat. Ponosan sam što sam moje vojnike vratio žive kućama. I danas bih isto postupio“. Osuđen je za izdaju u Srbiji. Proveo tri godine u Zabeli. Tamo u Zagrebu, njegovoj ćerki sud je oduzeo sina i dao ocu na starateljstvo uz obrazloženje da četnik ne može pravilno da odgaja decu. A onda je optužen i tamo za ratni zločin. U Sloveniji mu je suđeno takođe. Šta se dogodilo? Juna 1991. kada su u kasarnu u Varaždinu počeli da pristižu leševi vojnika, odlučio je da ostatak vrati kući žive. „LJudi koje sam spasio, to su deca, sirotinja. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a ja sam spasao one koji nisu imali nikoga. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju“. Soba 355. Adresa – hotel Bristol. Svojevrsna društvena ćelija. Izolovan od društva, kao izdajnik svoje dane provodio je do smrti u tih deset kvadratnih metara. Generali pored kojih je prolazio posmatrali su ga kao poslednjeg uljeza kojem ne treba pružiti ruku, javno ga ponižavali i poručivali otvoreno da se ubije. „U meni je još uvek gorčina, zato što su me progonile tri države. Kada sam učinio navodno zločin, te su države bile u ratnom, političkom i svakom drugom sukobu, ali su složno navalili na mene. A ja nisam ništa kriv ni Srbiji, ni Hrvatskoj, ni Sloveniji“. General Trifunović umro je u Beogradu u 79. godini. I danas mnogi pišu o njemu kao o heroju.