Šta to beše borba protiv korupcije

Sećate li se Dragoslava Kosmajca koga je premijer Aleksandar Vučić označio kao najopasnijeg kriminalca čije ime niko, sem njega naravno, ne sme da pomene? Onog narko-dilera koji je korupcijom uspeo da stavi pod kontrolu policiju i na koga „niko nije smeo da udari“ dok premijer nije uzviknuo „udri“? Pa, optužen je zbog uknjižbe zemljišta, što je i te kako uspeh imajući u vidu da je Darku Šariću ukinuta presuda, da je Bogoljubu Kariću zastareo predmet a da protiv Mlađana Dinkića nisu pronađeni nikakvi dokazi. Ako tome pridodamo i 80 uhapšenih u akciji „Rezač“ i 95 prikupljenih i za potrebe snimanja okovanih u akcijama „Skener 1“ i „Skener 2“ i uporedimo sa brojem presuda, imaćemo tačan uvid u iskrenost i efikasnost borbe protiv korupcije aktuelne vlasti. Problem je što ne možemo da uporedimo jer presuda nema, a istinu o tim predmetima tužilaštvo čuva u duhu istrage o Savamali. Recimo, poslednje zvanične informacije o akciji „Rezač“ su stare pola godine, a rezultat je bio da su podignute samo tri optužnice. „Da je tužilac imao dokaze, to bi bilo presuđeno do sada, to je bila akcija hapšenja za Novu godinu i za praznike“, rekao je tom prilikom advokat Sead Spahović. Režim, naravno, nije odgovorio optužnicama već novim novogodišnjim hapšenjem. Na spektakularan način je zbog korupcije uhapšeno 30 saobraćajnih policajaca u Čačku, iako su svi dokazi pribavljeni još 25. maja 2016. Zbog toga je advokat i bivši načelnik saobraćajne policije Dragoslav Krdžić najavio da razmišlja o krivičnoj prijavi protiv Nebojše Stefanovića „zbog neprijavljivanja krivičnog dela“ i glasno upitao: „Da li je to kompenzacija za Dinkića i Karića?“ Mada bi pravo pitanje trebalo da glasi – da li je to kompenzacija što je borba protiv sistemske korupcije potpuno stala? A počelo je pompezno i još glasnije od grupnih hapšenja kojima nas časte pred praznike i to ekspozeom Ivice Dačića (da podsetimo, radi se o čoveku koji je bio predsednik Vlade u vreme kada je Vučić bio prvi potpredsednik Vlade) i njegove izjave o tome koliko će daleko nova vlada ići u borbi protiv korupcije: „Posebno ću insistirati da me svi ministri redovno obaveštavaju o ispunjavanju preporuka koje dobijaju od nezavisnih tela, a naročito od zaštitnika građana, drugih parlamentarnih poverenika, Agencije za borbu protiv korupcije, državnog revizora i drugih.“ I zacementiralo se onim što je imao da pridoda on, prvi potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala i ministar odbrane Aleksandar Vučić, kome je borba protiv kriminala i korupcije „životna misija“ i koji se u duhu toga obavezao da će rezultati predistražnih i istražnih aktivnosti biti „veoma brzo“ poznati. A da bi to bilo ostvarljivo, kad se već pokazalo da su svi oni kontrolori na koje je Dačić računao „žuti“, naručio je i dokument koji još uvek postoji i razvlači se po raznim fiokama „Strategija za borbu protiv korupcije“, ali i projekat „osavremenjenja krivičnopravnog sistema“, za čiju sudbinu čak ni fioke ne znaju. Ipak, zahvaljujući svoj toj pompi (prema istraživanju Transparentnosti Srbija čak je 50 odsto građana smatralo da se država svim silama bori protiv korupcije) uzleteo je do premijerskog mesta i inicirao da Vlada 2014. obrazuje Koordinaciono telo za primenu Akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Naravno, Vlada je sasvim spontano izabrala baš Vučića na čelo tog tela, a u odluci o osnivanju je navedeno da „koordinaciono telo održava sastanke najmanje jednom u šest meseci“. Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, za dve godine bila su samo dva sastanka: nakon osnivanja u septembru 2014. i u januaru 2016. godine. Ako izuzmemo slučaj NIN-a na kom se pokazala sva potrebna „savremenost sistema“, ostale pojave poput „teških oblika kriminala i korupcije“ nekako su ostale mimo tog sistema. Čak je i izvestilac EP za Srbiju Dejvid Mekalister u svom izveštaju naveo da je Evropski parlament „zabrinut zbog pomanjkanja napretka u borbi protiv korupcije i da žurno traži od Srbije da u tom pogledu pruži dokaze jasnog angažovanja, kao i da ojača primenu nacionalnog akcionog plana za suzbijanje korupcije“. Slično misli i Transparentnost Srbija, koja je prilikom predstavljanja rezultata Globalnog barometra korupcije 2015/16. za našu zemlju, upozorila da „mere koje preduzimaju državni organi, kroz periodične akcije hapšenja i primenu strategija i akcionih planova, nisu donele bitan napredak i da se do tog cilja može doći jedino ako tužilaštvo preduzme uverljive istrage svih prijavljenih sumnji na korupciju i obavesti javnost o ishodu i ako potencijalni uzbunjivači i svedoci korupcije budu sigurni da neće pretrpeti štetu, što sada očigledno nisu“. Naravno, vlast uvek ima poneku cifru u rukavu da nas uveri da smo svi u zabludi, pa je Nebojša Stefanović na skupu organizovanom povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije u septembru prošle godine izjavio: „Policija je u saradnji s tužilaštvom u 2016. godini podnela krivične prijave protiv 1.056 osoba osumnjičenih za 1.611 krivičnih dela sa elementima korupcije“, na šta je nakon skupa replicirala tadašnja potpredsednica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović, da do sada ni na jedan izveštaj tog tela Vlada nije reagovala, a da su do 2012. godine poslali 24 izveštaja, a posle 2012. godine 26 izveštaja. „Neke stvari iznenađuju kod tužilaštva. Naš izveštaj o Sartidu je dat 2003. godine i do danas su predistražne radnje u toku“, rekla je Milenovićeva. Na pitanje NIN-a da li se u međuvremenu nešto promenilo i kako se sada vlast odnosi prema njihovim izveštajima, Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije kaže: „Nedozvoljeno! I druge vlasti su se ophodile slično, ali ova ništa nije poboljšala a tvrdila je kako će se sve popraviti i kako zahteva da korupcija bude nulta. Mi smo stvarno poverovali da će se nešto promeniti jer je početak bio dobar: na prvom sastanku je najavljena borba, na drugom su bili i predstavnici tužilaštva i policije i dogovoreno je da Savet pomogne u svemu sa svim svojim dokazima. Savet je to veoma ozbiljno radio, policija je takođe ozbiljno radila, a onda je u tužilaštvu sve stalo.“ Do koje mere je stalo videlo se na primerima Bogoljuba Karića i Mlađana Dinkića u kojima je tužilaštvo postupalo na osnovu prijave Saveta. Gonjenje Karića je obustavljeno posle deset godina, što je zakonski rok za zastarevanje za delo za koje se pretpostavljalo da je izvršio – zloupotreba položaja odgovornog lica, a sumnjalo se da je kao čelnik kompanije Mobtel, iskorišćavanjem svog položaja od 1998. do 2005. godine, stekao protivpravnu imovinsku korist od oko 60 miliona evra. O sticanju te imovinske koristi, kao i povezanim slučajevima delovanja protivnim interesima Srbije, detaljno je izvestio Savet za borbu protiv korupcije još 2005. godine, ali tada nije imao u vidu da će njegova stranka postati koalicioni partner vladajuće i da će mu se uz naprednjake u Skupštini naći ni manje ni više nego supruga i brat. Baš kao što Savet, u vreme kada je zahtevao istragu od Višeg javnog tužilaštva za organizovani kriminal povodom Mlađana Dinkića, nije znao da će njihovi dokazi biti manje bitni od činjenice da je u međuvremenu postao  savetnik premijera za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. A to je više nego dovoljno da se obustavi istraga zbog sporazuma iz 2002, kojim je poslovnim bankama, bez naknade, na period od tri godine dao na korišćenje službene prostorije Zavoda za obračun i plaćanje. U oba slučaja je ostalo mnogo toga nedorečenog i to je bio razlog da Savet zatraži dodatno tumačenje, ali ga do izlaska ovog broja nije dobio. Verovatno i neće imajući u vidu da je Savet tužilaštvu predao dokumentaciju od 24 sporne privatizacije, da je u 14 slučajeva još uvek „predistražni postupak“, a da je doneto samo šest presuda od kojih samo jedna nije bila oslobađajuća. „Veoma smo nezadovoljni radom tužilaštva. U slučaju Dinkića svi radnici su radili kao radnici Narodne banke Srbije i ona ih je isplaćivala, a Nacionalna štedionica nije za njih isplaćivala ni jedan jedini dinar. Po dve, tri godine država nije uzela ni dinara na ime zakupa 7.000 kvadrata najatraktivnijeg poslovnog prostora, kao ni nadoknadu za najsavremeniju kompjutersku opremu. To je nesporno i ne može tužilaštvo da kaže – zbog nedostatka dokaza odustajemo. Radi se o enormnoj korupciji i niko me ne može ubediti da neko sve to da privatnoj banci i kaže – nije bilo korupcije. Za Karića tvrde da je zastarelo, ali i to moramo da vidimo, a što se Dinkića tiče, tražimo sve odluke kojima su odbili dalje gonjenje”, kaže Jelisaveta Vasilić. Ignorisanje Saveta na jednoj strani (baš je zapeo nezgodne ljude da proveri) i traženje alibija zbog čega ne moraju da postupuju po preporukama kontrolnih tela na drugoj strani („politikanti“, šta više reći) umnogome je olakšalo aktuelnom režimu da zaštiti svoje miljenike u borbi protiv korupcije i da kao žrtvu ponudi saobraćajca ili lekara koji je uzeo mito. Međutim, u celoj toj priči veliki je problem predstavljala Agencija za borbu protiv korupcije koja je više od dve godine tvrdoglavo insistirala na tome da obećani Zakon o Agenciji kasni, a da bez većih ovlašćenja ne mogu da rade. Pritom je „umislila“ da bi mogla da traži razrešenje Nikole Selakovića (u to vreme ministra pravosuđa) zbog sukoba interesa ili da proverava zakonitost rada Fondacije Dragice Nikolić. A ko bi tako nezgodnim ljudima dao toliku vlast? „Očigledno je da mi imamo večiti problem političkih elita da kontrolišu proces borbe protiv korupcije slabeći institucije koje se time bave. One se tretiraju kao nužno zlo koje smo morali da formiramo, pa je sada bitno da ih držimo pod kontrolom. Meni je bila fascinantna izjava jednog funkcionera da bi, ukoliko Agencija i Savet preozbiljno shvate svoju ulogu, mogli da utiču na sastav Vlade. Dakle, sami su svesni da u Vladi sede ljudi koji imaju problem i koji bi tu funkciju mogli da izgube ukoliko bi se neko ’preozbiljno’ bavio njihovim problemom“, kaže Zoran Stojiljković, bivši predsednik Odbora Agencije i dodaje: „Na sednicama Odbora sam se nasedeo i nasedeo zato što je direktor neke osnovne škole zaposlio svoga sina kao ložača, što jeste korupcija, ali mi je imamo na daleko većem nivou. A ako Agencija uđe u taj problem suočiće se sa tužilaštvom koje će odbaciti prijavu i sa političarima koji su se borili i izborili za vlast i koji misle da, ako su stigli dotle, nemaju tu šta neka nezavisna kontrolna tela da ih propituju. Mi na nekom nivou moramo da stanemo. Agencija se bavi i kontroliše preko 50.000 ljudi, što je nemoguće čak i na nivou uzorka i trebalo bi da to prepustimo lokalnom nivou. Ovako se iscrpljuje onim što se uslovno može nazvati ’uličnom korupcijom’ i ne stiže do sistemske korupcije”. S obzirom na to da je EU već u više navrata insistirala da se novi zakon donese i da Agencija počne da radi ono za šta je formirana, pristupilo se jedinom mogućem rešenju – izmeni strukture zaposlenih u Agenciji. U Odboru koji kontroliše rad Agencije sede četiri predstavnika vlasti (što samo po sebi nije normalno jer izvršna vlast nema šta tu da radi) i pet nezavisnih predstavnika, a pazi se da peti ne bude izabran jer bi ozbiljno narušilo „ravnotežu“. Na izbor jednog koji predlažu novinarska udruženja se čekalo od 2013, a na izbor drugog, koga predlažu zaštitnik građana i poverenik, čeka se beskonačno, jer se radi o bivšoj predsednici Vrhovnog suda Vidi Petrović Škero koja aktuelnom režimu baš nije po volji. Za to vreme je predsednik Tomislav Nikolić bez problema prekršio zakon predlažući svoje saradnike, Nedeljka Tenjovića i Sanju Marić koji, iako su članovi SNS-a (nije dozvoljena stranačka pripadnost), „poseduju stručne i lične kvalitete za obavljanje tog posla“. Ipak, najveći skandal (veći i od toga što je Nikolić počeo da gura svoje kandidate samo par dana pošto je zahtev Agencije za ispitivanje fondacije njegove supruge ocenio kao „uvredljiv“), predstavlja munjevit izbor sudije u penziji Danice Marinković, nakon ostavke Zorana Stojiljkovića. NJen izbor je osporilo 15 NVO uz obrazloženje da „brojni javno dostupni dokazi ukazuju da je za vreme obavljanja sudijske funkcije postupala politički pristrasno i neprofesionalno, te da je zbog toga nedostojan kandidat za rad u nezavisnom državnom organu“ i da se pred Haškim tribunalom pojavila kao svedok odbrane u sva tri predmeta koja su vođena po optužnicama za zločine počinjene protiv kosovskih Albanaca 1999. godine. Pa šta? Ko će bolje primenjivati taj Zakon o Agenciji, kada već mora da se donese? I ko će bolje predložiti novog direktora Agencije za borbu protiv korupcije, nakon ostavke Tatjane Babić, od proverenih članova Odbora? I, uostalom, kako da vlast objavi da je konačno postignuta nulta korupcija ako procenu ne vrše njoj lojalni ljudi?