Zvezdama se kontroliše društvo

Nije lako biti zvezdom. Ako si pevačica, konkurencija ti je Vučić, ako si Vučić, konkurencija ti je Đoković – i ko god da si, nadmećeš se sa Teslom – a ako si nebesko telo, moraš grejati tu čorbu ideala u kojoj su se političko i estradno, sportsko i naučno, raskuvali i slepili do neprepoznatljivosti. Ana Martinoli, vanredni profesor Fakulteta dramskih umetnosti – bogatog iskustva u radijskoj produkciji – nedavno je bila moderator javne rasprave nazvane „Kakve su ti zvezde, takvo ti je društvo“. Može i obrnuto, ali debata o tome da li je Ceca kriva što ličimo na nju ili smo mi krivi što Ceca liči na nas, priča je o kokoški i jajetu. Zato je i prikladno što nam je, recimo, političko sazvežđe puno kokošara, a gađanje pokvarenim jajima omiljeni sport. Kako se postaje zvezdom? Status zvezde najpre može da bude dodeljen – neko se rodi kao pripadnik kraljevske porodice i samim tim je zvezda. Zatim može da bude stečen - čovek je izuzetan u onome čime se bavi. Može, najzad, biti i pripisan - ljudi su zvezde samo zato što je medijska pažnja nad njima. U ovu poslednju grupu spadaju i „slavni“ koji to postanu slučajno, bilo da su pobedili u nekom rijaliti programu, bilo da su trenutni romantični saputnik neke veće zvezde. Te „slučajne zvezde“ najčešće ne mogu da kontrolišu svoj imidž, njih mediji koriste da bi privukli publiku, i one naročito otkrivaju vrednosti na kojima društvo počiva. Kakve vrednosti promovišu domaće zvezde? Patimo od ozbiljnog moralnog nihilizma jer nemamo osećaj da put ispravnih vrednosti vodi do srećnog kraja. LJudi u suštini poštuju kulturu i znanje, ali iz medija se ne vidi da je i to dobra strategija za dobar život. Neke zvezde, naprotiv, mogu da stvore iluziju da se to može jednostavno tako što, recimo, uđeš u rijaliti. Takve zvezde prodaju sliku o tome da je moguće živeti lagodno i bez učenja i rada i zato imam utisak da se na ovdašnjem medijskom tržištu u procesu proizvodnje zvezda najčešće odvija negativna selekcija, generisanje slavnih koji ne poseduju vrednosti i rezultate kojima bi zaslužili da budu na radaru javnosti. O štancovanju zvezda govori i kulturolog Maja Vukadinović, koja kaže da medijska industrija više nema interes da stvara velike zvezde, već „celetoide“, lažne zvezde za jednu sezonu, jer su profitabilnije. Danas je publika mnogo gladnija nego što je bila, što je posledica ogromnog medijskog sadržaja kojem smo izloženi. Zašto se prag emotivnog odziva pomerio? U vreme bezbrojnih medijskih kanala pažnja nam je rastrzana i počinju da je privlače samo intenzivni, radikalni nadražaji. I onda dobijemo dominaciju senzacionalizma, pojednostavljen sadržaj, lične utiske umesto činjenica; odbacujemo argumente, debatu, kritički stav. LJudi se iscrpljuju oko trivijalnih tema vezanih za neku osobu koja neće uticati na kvalitet naših života, ali još jednom - nije naše društvo mnogo drugačije od američkog, jer je i tamo najveća zvezda Kim Kardašijan, koja je proizvedena ni od čega. Problem je što su nama celo medijsko tržište, ceo javni prostor kontaminirani tim vrednostima, koje su daleko ispod onoga što publika zaslužuje. U našem društvu i medijskom prostoru, dakle, nemamo kontratežu za srpske Kim Kardašijan. Da li je ta kontaminacija stihijska ili planska, kako bi se društvo razoružalo? Zvezde jesu nešto čime može da se kontroliše publika, pa i društvo, i o njima ne možemo da razmišljamo kao o nezavisnom fenomenu; one su ekonomski, društveni, politički, medijski konstrukt, to jest proizvod. Naše medijsko tržište, međutim, razvija se stihijski. Možda ni zvezde ne bi bile ovakve da su mediji drugačiji, jer je naše medijsko tržište preveliko za finansijski potencijal Srbije. Srbija nije spremna za ovoliko dnevnih novina, radio-stanica, TV stanica, i na takvom, finansijski vrlo slabom tržištu mediji zaista moraju da pribegavaju najjeftinijim mogućim sadržajima da bi preživeli. Medijskim prostorom, pa tako i pažnjom publike, dominiraju tabloidi, rijaliti program, džuboks radio-stanice. Sve to na tržištu koje niko nije regulisao, jer imamo regulatora koji se ne bavi sistemskom, strogom procenom tržišta i retko sankcioniše medijske prekršaje, koji ne propisuje obavezujuće kvote informativnog, obrazovnog, kulturnog programa koje moraš da imaš zato što koristiš javno dobro. Zaboravljamo da mediji nisu samo komercijalne fabrike, generator profita, već su i društvene institucije. Nisu zvezde, dakle, krive za medije, već je to uzročno-posledična veza, jedni druge hrane i podstiču. Ne treba da se zadovoljimo zaključkom da su nam zvezde jeftine, bezvezne, loše - sistem je takav da ljudi preživljavaju kako znaju. Da li otvoreni mediji poput JuTjuba i društvenih mreža mogu da stvore drugačija sazvežđa? Publika sada i sama ima alat za proizvodnju medijskog sadržaja. Veliki deo zvezda prodao je veliki deo privatnosti kako bi postao zvezdom, što su strategije koje se koriste i u onlajn okruženju, ali je zanimljivo da onlajn zvezde niču i na nešto drugačijim vrednostima. Popularnost ne grade skandalima, eksplicitnim slikama, nego nekakvim talentom, svejedno da li je to talenat da se zanimljivo priča o knjigama, da se duhovito bavi temama važnima za mlade ili da se vešto šminka. Takođe, o zvezdama možemo da razmišljamo kao o pojedicima simboličke moći, koju mogu da iskoriste za promenu društvenog razmišljanja. Jelena Karleuša je podržavši paradu ponosa mnogo uradila za taj događaj. Ne smemo da zanemarimo kapacitet zvezda da pozitivno utiču na javno mnjenje. Društvene mreže daju prostor da ljudi koje znamo u jednoj ulozi pokažu i druge kapacitete, pa imamo glumce ili druge umetnike koji su na društvenim mrežama postali vrlo interesantni društveno-politički aktivisti. Sa druge strane, zvezde po definiciji prate dominantne društvene vrednosti. Ako je društvo konzervativno i patrijarhalno, zvezde će biti oni koji će malo da iskorače, ali nikad previše. Svaka zvezda zadovoljava neku ambiciju ili frustraciju publike. Neko želi da bude uspešan sportista, neko drugi estradna zvezda koja puni stadion, a nekom trećem je potreban vođa. U jednom istraživanju o uzorima mladih prva mesta su zauzeli Đoković, Tesla, Ceca, Putin, Anđelina DŽoli, Vučić, Karleuša. I Tesla tu nije samo naučnik, već i čovek koji je pokorio svet, naš čovek koji je postigao globalnu slavu, kao i Novak Đoković. Nema sad nazad – tu smo gde smo i biće teško nametnuti nove, kompleksnije vrednosti zvezdanim putem. Tesla je, dakle, zvezda poput Đokovića, a to pokušavaju i političari. O tome koliko političari mogu i moraju da budu zvezde, govori i to da je poslednja američka predizborna debata održana u Las Vegasu. To je bio vrhunac šoubiznisa, vrhunac medijskog projekta kampanje za predsednika Amerike. Živimo u društvu u kome ideologija ne znači mnogo. Stranke nemaju jasne političke ciljeve, levica-desnica, to više ne postoji, i publika nema poverenja, pa ako političari hoće da joj se dopadnu, moraju to onako kako su ih mediji naučili. Moraš da uđeš u polje selebritizacije svog lika i da praviš nekakav brend. Voliš, recimo, da pevaš „Miljacku“, i tvoj identitet nema veze sa tvojom političkom filozofijom, već si lik koji će publici da se proda kao roba. Zato je primetno da u našim medijima nestaju programi koji kritički promišljaju politiku, društvo, kulturu, ekonomiju. Imamo premijera Vlade koji već dugo ne izlazi na televizijski duel nijednom opozicionom političaru, ali pristaje na to da učestvuje u emisijama gde ga o društvu i politici propituju javne ličnosti iz sveta estrade ili popularne kulture. To nam govori o tome koliko se kod nas vrednuje prava politička debata, o tome koliko političke figure poštuju publiku, ali i o pokušaju selebritizacije političke sfere, o preplitanju estrade i politike, od kog će možda imidžom profitirati neki političar, ali građani Srbije sigurno neće.