Mešetar na potezu

Moglo se poslednjih godina čuti štošta o monumentalnom jazu koji šačicu najbogatijih odvaja od ostatka planete - na šta osim sleganja ramenima drugih odgovora uglavnom nije bilo - ali najnoviji podaci Oksfama prevazilaze sve što je dosad na tu temu moglo da se čuje čak i od iste te respektabilne i agilne britanske organizacije, koja je ne tako davno obznanila da su 62 najimućnije osobe na svetu teške koliko i polovina svetske populacije. U najnovijem izveštaju čije je objavljivanje tempirano pred početak redovnog godišnjeg zasedanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu - te elitne pričaonice bogatih, moćnih i slavnih među čijim temama za diskusiju se obavezno nađu i one o problemima siromašnih, nemoćnih i anonimnih - konstatuje se, naime, kako je ta zjapeća podela zapravo još drastičnija i da, kažu autori, sad već „prevazilazi granice groteske“. Jer, ispostavilo se da već i samo osmorica (!) najbogatijih raspolažu bogatstvom ravnim imetku 3,6 milijardi ljudi s donjeg kraja skale svetskog bogatstva, one siromašnije skoro pa polovine čovečanstva (ukupan broj ljudi na Zemlji trenutno se procenjuje na oko 7,5 milijardi). U slučaju da nekog zanima koliko je to u novcu, reč je o 426 milijardi dolara: iznosu koji običnom smrtniku nije ništa manje apstraktan od hipotetičkog broja zrnaca peska na nekoj plaži, ali je i sasvim konkretan pokazatelj da sa svetom u kome živimo nešto ozbiljno nije u redu. U poređenju s ovom globalnom hiperelitom, Donald Tramp sa svojih nekoliko milijardica - koliko tačno, đavo će ga znati, pošto kao i u svemu drugom i po tom pitanju voli da preteruje, a prave podatke uspešno krije - izgleda kao relativno minorna figura. Ali za razliku od svih Gejtsa, Bafeta i Zakerberga ovoga sveta, Tramp je, zahvaljujući senzacionalnoj pobedi na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama, iz sfere neformalne, iako po svemu veoma opipljive finansijske i društvene moći kakvu ljudi tog statusa imaju, lansiran direktno u stratosferu visoke, najviše politike; i počev od ove sedmice, u naredne (najmanje) četiri godine biće u prilici da, direktno ili indirektno, utiče na živote ogromnog broja ljudi na način na koji niko od te sorte - čak ni neki fiktivni egomanijakalni milijarder iz serijala o DŽejmsu Bondu, pošto takvi uglavnom ne dočekaju kraj filma - još nikad nije bio u prilici. (Bivši višestruki italijanski premijer Silvio Berluskoni, na koga Tramp donekle liči, ipak je više operetska figura. A i Italija nije Amerika.) Tramp je, kad se malo razmisli, baš takav, filmski tip milijardera-negativca - sirov, bahat i prek; površan i s opsegom pažnje na nivou deteta u nižim razredima osnovne škole; pride i beskrajno samoljubiv. Ali je ipak to što tradicionalne postulate američke (naročito spoljne) politike izgleda namerava da okrene naglavačke glavni razlog što se njegovo stupanje na funkciju na mnogim mestima iščekuje s velikom nelagodom, pa i strepnjom. Sve ono što se moglo videti i čuti tokom skoro dvoipomesečnog tranzicionog perioda - čarke koje je započinjao, protivrečnosti u koje je zapadao, izbor ljudi koje je okupio (tim mu je sastavljen od milijardera, bankara, naftaša i penzionisanih generala, ponekog člana porodice, te jednog ili dvojice latentnih rasista) - nagoveštava da Amerika i ionako već prilično destabilizovani svet ulaze u novu turbulentnu fazu; eru čija će nepredvidljivost i neizvesnost biti još i najmanji problemi u poređenju s mogućnošću da neke stvari, pre svega na međunarodnom planu, upravo Trampovom zaslugom istinski pođu po zlu. Tramp beskrajno uživa u tome što niko sa sigurnošću ne može da predvidi na koji način će se odnositi prema ovom ili onom pitanju. Iz njegove perspektive posmatrano, to je jedna od sposobnosti koje odlikuju uspešnog biznismena: partneri, konkurenti i neprijatelji stalno moraju da budu u stanju povećane budnosti u očekivanju njegovog narednog poteza, što mu omogućava da uvek ima inicijativu. No upravljanje velikom korporacijom nije što i upravljanje državom. Naročito ne ako je država u pitanju supersila poput Amerike, čije nezaobilazno mesto i značaj u globalnom poretku nije rezultat samo dominantne i često agresivne vojne sile - kako to karikaturalno jednostrano predstavljaju njeni mrzitelji - već i decenijama pažljivo formirane i kompleksne mreže prirodnih i interesnih savezništava, te gotovo misionarskog promovisanja jednog sistema vrednosti koji (onima koji Ameriku ne vole u to je nemoguće da poveruju, uglavnom zato što o njoj znaju malo ili ništa), osim na pragmatizmu i realpolitici, počiva i na nekim idealima. Da, baš tako. S Trampom kao predsednikom, međutim, ta vrednosna dimenzija američke politike - možete se s tim vrednostima poistovećivati ili ih prezirati, ali ne možete negirati da postoje - prestaje da bude faktor, kao što to prestaju da budu i tradicionalne veze i savezništva. NJegova preduzetnička logika svaku interakciju, pa i onu između država, vidi kao poslovnu transakciju u kojoj jedna strana uvek prolazi makar malo bolje od one druge; a sebe kao onog ko će, zahvaljujući svojoj pregovaračkoj veštini, biti u stanju da osigura da ta strana koja će bolje proći uvek bude njegova, američka. I tako sve dok Ameriku ne učini ponovo velikom. A i posle toga. Nije teško zamisliti da prekaljenim, prefriganim figurama poput Vladimira Putina ili Si Đinpinga ne prestaje da se smeška brk otkako je postalo jasno da će imati posla s nekim ko na svet gleda ovakvim očima. Obojica imaju razloga da veruju da će s Trampom uspešno izlaziti na kraj - bilo tako što će se s njim nagoditi, bilo tako što će ga nadmudriti. Trenutno se čini da Rusija ima više razloga za pozitivna očekivanja, s obzirom na Trampova ponovljena - i dobrodošla - zalaganja za relaksiranje odnosa s Moskvom. U paralelnom intervjuu za britanski Tajms i nemački Bild pomenuo je, na primer, mogućnost uvezivanja ukidanja sankcija koje su Rusiji uvedene zbog njene uloge u sukobima u Ukrajini s dogovorom o uzajamnom smanjenju nuklearnih kapaciteta. Ali, kako se onda u to uklapa njegovo decembarsko zauzimanje za neograničenu trku u nuklearnom naoružavanju? Ili navodi o „agresivnom“ uplitanju Rusije u američke izbore i ocene da ta zemlja predstavlja „opasnost“, kako to na pretresima u Senatu govore Trampovi izabranici za najviše funkcije? Nikako, naravno. Ali u tome i jeste poenta. Tramp juče kaže jedno, danas drugo, bez mnogo razmišljanja i udubljivanja; sutra je ionako novi dan. Neko je u ranu jesen prošle godine, dok je još retko ko mislio da Tramp ima ikakve izglede za pobedu, lucidno primetio kako su ga protivnici shvatali bukvalno, ali ga nisu uzimali ozbiljno, dok ga pristalice nisu shvatale bukvalno, ali su ga zato uzimale ozbiljno. Otad se ova formulacija često ponavlja; prvo u pokušaju da se objasni fenomen da je neko ko je postupao i govorio suprotno svim pravilima političkog delovanja uspeo da mobiliše toliki broj ljudi i potom osvoji toliko glasova, a sada i kao uputstvo za tumačenje njegovih provokativnih, protivrečnih, konfuznih i kakvih već sve ne izjava (i, neizostavno, tvitova). Glavna preporuka je, dakle, ne uzimati sve što kaže zdravo za gotovo - mada bi, sad kad konačno preuzima komandu, moglo da se ispostavi da ta sugestija ima ograničeno trajanje, jer će makar ponešto od izrečenih neumerenosti sigurno biti pretočeno i u konkretne mere. Izgleda da taj strpljivi pristup zastupa zvanična Kina, koja čeka da vidi hoće li se zaista Trampova administracija tako agresivno postaviti prema njoj kao što se to, osim u njegovim komentarima, nagoveštava i u istupima pojedinih kandidata za najviše funkcije - poput onog Reksa Tilersona, predloženog za državnog sekretara, koji je pred Komitetom za spoljne poslove Senata rekao da će SAD stati na put daljem kineskom teritorijalnom širenju u Južnom kineskom moru. Jetke osude najava oštrijeg američkog kursa prema Pekingu zasad stižu samo iz tamošnjih strogo kontrolisanih medija, čiji povišen, agresivan ton kineske vlasti očito zasad smatraju dovoljnim odgovorom na signale iz Vašingtona. Nego, lako je Kini - ogromnoj, relativno homogenoj i autoritarnoj, pritom i jedinoj sili koja u doglednoj budućnosti na ravnoj nozi može da se nosi s Amerikancima - da se ne štreca na svaku reč novog predsednika SAD. Ali šta na osnovu Trampovih poruka treba da zaključe američki saveznici u Evropi (ako ih kao saveznike uopšte vidi; pre će biti da i njih doživljava tek kao trgovinske partnere)? Jedno je kad suvislo primeti da bi Evropljani trebalo više da izdvajaju za sopstvenu odbranu umesto da se oslanjaju skoro isključivo na američku zaštitu, ili kad kritikuje politiku otvorenih vrata koju je kancelarka Angela Merkel zastupala u jeku izbegličke krize 2015, pre nego što je promena raspoloženja nemačke javnosti naterala da uvidi svoju grešku; nešto sasvim drugo kad, kao u pomenutom intervjuu, Evropsku uniju proglasi nemačkim „instrumentom“ i nonšalantno konstatuje kako će, posle Velike Britanije, i druge njene članice krenuti ka izlaznim vratima. Tako nešto ne izgovaraju ni oni koji se, s pravom ili ne, percipiraju kao neprijatelji, a kamoli prijatelji; mada možda ni ovaj potonji termin više nije sasvim adekvatan. Jer kako, recimo, shvatiti najavu Teodora Maloha, viđenog za mesto novog američkog ambasadora pri EU, da će Trampova administracija aktivno raditi na sklapanju separatnih, bilateralnih trgovinskih sporazuma sa članicama Unije - praktično iza leđa Briselu? Bilo kako bilo, posle gotovo decenije i po koje je proveo kao zaštitno lice televizijskog šou-programa Šegrt, pozornica Trampovog novog projekta sada je čitav svet. Nije se čuditi što mnogima pomisao na to kakav bi tek to rijaliti mogao da bude izaziva jezu.