Svet bez kontrole

Postoji li ikakav razlog da liberali budu optimistički raspoloženi nakon godine ispunjene političkim katastrofama? Da li je u ruševinama bregzita, pobede Donalda Trampa i evropske razjedinjenosti moguće naići makar na tračak svetlosti? Hrišćani veruju da je očajavanje smrtni greh, pa bi možda vredelo pokušati s nalaženjem nekog razloga za nadu. U Sjedinjenim Državama mnogi liberali utehu traže u uverenju da će očigledni rizici koji proizlaze iz toga što će se na čelu zemlje naći jedan neznalački, narcisoidni, autoritarni lajavac, koji se pritom okružio milijarderima, bivšim generalima, distributerima malicioznih lažnih vesti i preobraćenicima s ekstremističkim stavovima, doprineti formiranju snažne političke opozicije. Postoji nada da će Tramp sve one koji još veruju u liberalnu demokratiju, bili levo ili desno od centra, naterati da se usredsrede na to da mu pruže otpor. Po ovom scenariju, grupe za građanska prava, nevladine organizacije, studenti, aktivisti za ljudska prava, demokratski članovi Kongresa, pa i neki republikanci, učiniće sve što je u njihovoj moći kako bi se suprotstavili Trampovim najgorim impulsima. Odavno posustali politički aktivizam prerašće u masovne proteste, a probuđeni liberalni idealizam zaustaviće uspon desnog populizma. Pa, možda. Drugi utehu traže u očekivanju da će Trampova izrazito kontradiktorna zalaganja - niži porezi uz istovremeno povećanje ulaganja u infrastrukturu; mere za pomoć radničkoj klasi uz istovremeno kresanje socijalne pomoći i ukidanje sistema zdravstvene zaštite uvedenog tokom mandata Baraka Obame - njegovu administraciju uvući u močvaru unutrašnjih sukoba, manjka koherentnosti i kompetencije. Sve bi ovo moglo da se desi. Ali protesti sami po sebi nisu dovoljni. Demonstracije protiv Trampa u velikim gradovima će nesumnjivo nervirati samoljubivog novog predsednika, a pravednički osećaj koji će obuzeti one koji će se priključiti protestima grejaće njihova srca. Ali bez istinske političke organizacije, ti protesti će se okončati kao i oni u sklopu pokreta Okupirajmo Volstrit 2011; svešće se na gest bez efekta. Jedna od najopasnijih ideja koje širi savremeni populizam jeste ona da su političke partije prevaziđene, i da ih treba zameniti pokretima predvođenim harizmatičnim liderima koji nastupaju kao glas „naroda“. Implikacija je da su svi oni koji se protive ovakvom viđenju neprijatelji naroda. To je put koji vodi u diktaturu. Liberalnu demokratiju je moguće spasiti samo ukoliko mejnstrim partije povrate poverenje birača. Demokratska stranka mora da se dovede u red. Razumevanje Bernove poruke (mantra levičarske kampanje Bernija Sandersa bila je Feel the Bern) neće biti dovoljno da bi se sprečilo da Tramp nanese veliku štetu institucijama koje su pre više od dva stoleća pažljivo konstruisane upravo kako bi se američka demokratija zaštitila od demagoga nalik njemu. Isto važi i za međunarodne aranžmane i institucije, čiji opstanak zavisi od spremnosti njihovih potpisnica i članova da ih brane. Tramp je demonstrirao ravnodušnost prema NATO i američkoj posvećenosti bezbednosti istočne Azije. NJegov dolazak na vlast dodatno će potkopati Pax Americana, već narušen nizom budalastih ratova. Bez američkih garancija da će štititi svoje demokratske saveznike, institucije uspostavljene posle Drugog svetskog rata kako bi tu zaštitu obezbedile neće potrajati još dugo. Možda u ovoj sumornoj viziji ipak postoji krhka nada. Evropa i Japan, o Južnoj Koreji da i ne govorimo, postali su isuviše zavisni od američkog odbrambenog štita. Japanci imaju prilično velike oružane snage, ali ih ograničava pacifistički ustav koji su im 1946. sastavili Amerikanci. Evropljani su potpuno nespremni da se sami brane, usled inercije, samozadovoljstva i malodušnosti. Postoji mogućnost da Trampova razmetljiva retorika „Amerika na prvom mestu“, zemlje Evrope i istočne Azije navede da napuste status quo i učine više za sopstvenu bezbednost. Idealno, evropske zemlje bi trebalo da izgrade integrisani sistem odbrane koji bi manje zavisio od SAD; a zemlje jugoistočne i istočne Azije mogle bi da oforme neku vrstu svog NATO, predvođenog Japanom, kako bi se suprotstavile dominantnoj moći Kine. Ali čak i ako bi ovi aranžmani bili realizovani (a to je ogromno ako), to se neće desiti skoro. Evropljani nisu spremni da plaćaju veće poreze kako bi finansirali sopstvenu odbranu. Nemačka nema ni kapacitete ni volju da bude predvodnik jedne vojne alijanse. Najveći deo Azijaca, uključujući i mnoge Japance, ne bi imalo poverenja u Japan kao predvodnika takve koalicije u Aziji. Aktuelna japanska vlada premijera Šinzoa Abea volela bi da revidira pacifistički ustav, što bi bio neophodan prvi korak ka oslobađanju zemlje od potpune zavisnosti od SAD. Ali Abeov revizionizam je ukorenjen u nacionalističkoj ideologiji, sklonoj pravdanju teških zločina koje je počinila japanska vojska, umesto izvlačenju lekcija iz tih događaja. Već i sama ta okolnost diskvalifikuje Japan kao zemlju koja bi mogla da predvodi druge u okviru nekog vojnog pakta. Iako je možda vreme da preispitamo svetski poredak koji su SAD izgradile na ruševinama Drugog svetskog rata, malo je verovatno da će Trampova administracija to uraditi na pažljiv i sistematičan način. NJegova izborna pobeda je više nalik zemljotresu kojim se oslobađaju sile koje niko ne može da kontroliše. Umesto da ohrabri Japance da o kolektivnoj bezbednosti razmišljaju na odgovoran način, Trampova nezainteresovanost će verovatnije voditi podsticanju najgorih instinkta uspaničenih japanskih nacionalista. Ni Evropa nije u stanju da se suoči s izazovom erodiranja Pax Americana. Bez šireg osećaja za panevropsku solidarnost, evropske institucije će se uskoro pretvoriti u praznu ljušturu, ili možda čak i potpuno prestati da postoje. Ali upravo je taj osećaj ono što danas demagozi potkopavaju s velikim uspehom. Ako neko ima razloga za samopouzdanje, to nisu oni u svetu liberalne demokratije, već oni u prestonicama njegovih najmoćnijih neprijatelja: Moskvi i Pekingu. Reklo bi se da, makar kratkoročno, dolazak Trampa na vlast predstavlja dobru vest za predsednike Rusije i Kine, Vladimira Putina i Si Đinpinga. Bez kredibilnog američkog liderstva, ili snažne alijanse demokratskih zemalja, malo je toga što bi moglo da obuzda ruske ili kineske ambicije. To možda neće voditi u katastrofu u narednih nekoliko godina. Verovatnije je da će Rusija i Kina granice svoje moći testirati postepeno, korak po korak; danas Ukrajina, sutra možda baltičke države; sada Južno kinesko more, Tajvan kasnije. One će ići sve dalje i dalje, sve dok ne odu predaleko. A onda je sve moguće. Velike sile često se nasumice uvale u velike ratove. Na početku nove godine, nije vreme da očajavamo, ali nema razloga ni za optimizam. Ijan Buruma Autor je profesor demokratije, ljudskih prava i novinarstva na Bard koledžu © Project Syndicate, 2017.