Jedino sam među knjigama zaštićena

Kaže njena junakinja, majka, u romanu: Eto vidite kako je ova moja ćerka nevaspitana. Čudo jedno, kao da nije iz fine kuće... Majka je sasvim u pravu jer je Ivana Dimić (60) zaista dete iz dobre kuće. Tata Ivan Dimić bio je profesor francuske književnosti 19. i 20. veka na Katedri za francuski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Prevodio je francuski novi roman. Mama Olivera bila je srednjoškolski profesor engleskog jezika. Ivana, koju svi zovu Cici, rođena je u kući u kojoj su najveća vrednost bile knjige. Tako je i vaspitavana da gaji kult ljubavi prema književnosti i da bude disciplinovana kad je o obavezama reč. Imala je šest godina kada je napisala prvu pesmu i donela tati da joj je prekuca. Kada je to uradio, pitala ga je šta misli o njenim stihovima, a on je izbegao, i tada i kasnije, da se izjašnjava o njenim literarnim pokušajima, jer nije želeo da na bilo koji način utiče na nju. Ali, i te kako je uticao na njeno formiranje kada je pričao o literaturi sa ogromnom strašću: „Opisivao je kako je zvonilo zvonce u Kombreu kod Prusta, kako je počinjao Beketov Moloa... sve te svoje stranice iz knjiga koje je voleo prepričavao nam je sa velikom ljubavi i velikim posvećenjem. Sa velikom fascinacijom je pričao o Danilu Kišu kada je objavio svoju knjigu Peščanik, kako je konstruisan taj roman, koliko je to darovit pisac. Rečju, ja sam od samog početka imala ogromno poštovanje prema književnosti kao disciplini ljudskog uma. Bila sam uverena da ću studirati književnost i upisala sam svetsku književnost, studirala, da bih posle završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. I celog svog radnog veka sam se praktično bavila dramaturškim poslom u pozorištu.“ U stvari ste voleli pozorište? Rano sam počela da idem u pozorište zahvaljujući majci koja je bila prvi konzument Bitefa, pričala je da je imala svoju ložu u Narodnom pozorištu, vodila je brata i mene u Operu, na balet, na predstave, morali smo sve da vidimo, tako da sam ja kao dete gledala prve Bitefe. Nisam volela lutkarsko pozorište jer sam se bojala lutaka i mraka. Taj majčin upliv kad je o pozorištu reč je nezaobilazan, mada sam ja celog života mislila da je na mene zapravo uticao otac da se bavim književnošću. I svojim krajem života, moja majka je uticala na mene da se bavim poslovima kojima se inače ne bih bavila – javnim funkcijama. To sam radila iz potpuno merkantilnih razloga, bio mi je potreban novac, da bih plaćala njeno lečenje. A to mi je pomoglo da iskoračim u neku drugu stranu, gde se inače ne bih našla da se samo ja pitam, i da sagledam sebe. Tako mogu slobodno da kažem kako je moja majka mnogo više uticala na moje formiranje, ali onako podvodno. Da li ste bili fascinirani piscima kad ste bili mali? Poznavala sam Danila Kiša i volela sam njegovu Baštu, pepeo. Poštovala sam ga i cenila kao velikog pisca. Iz moje dečje perspektive on je bio dobar, jednostavan i nije se pravio važan. Videla sam u svojoj kući i Žana Pola Sartra, ali imala sam samo da mu kažem bonjour moniseur i da izađem iz tatine radne sobe kad je bio kod nas u gostima. Meni je delovao zastrašujuće sa onim okom kojim je gledao nekako sa strane. Ko je ostavio trajni beleg? Ja sam u Ateljeu imala prilike da viđam te izvanredne, značajne pisce kao što su bili Bora Pekić, Mihiz, Brana Crnčević koji je bio veoma duhovit, Matija Bećković...Dnevno sam ih sretala i zahvaljujući njihovom prisustvu nastajala je legenda o bifeu Ateljea 212 kao riznici duha. Kada su osamdesete godine objavljene dve moje priče u Književnoj reči, odnela sam ih sva važna Mihizu. On je pročitao, skinuo naočare i rekao: Dimićka, ja sam mislio da ćete se udati, a vi ste talentovana! Malo sam se zbunila, ali eto, tako je rekao. Možda danas mogu da kažem da ima istine u tome talentovana. Vaš nagrađeni roman Arzamas ima nekoliko formi izražavanja, priču i dramu. Da li je to bilo neophodno da biste kazali to što ste želeli? Ta neobična forma je meni značila na jednom nivou, psihološkom, ličnu integraciju. Ako kažem da je moj otac bio književnost, dakle proza, a moja majka je predstavljala pozorište, ja sam se fuzionisala, sabrala kao penzionisano siroče u jedan oklop. Napravila sam jedan žanrovski miks pomoću dijaloške i prozne forme koje se smenjuju jedna za drugom i čine jedan zanimljiv amalgam. Ta forma odslikava onaj deo sadržaja u kome se glavna junakinja, kćerka, razapinje na jednom krstu između ljubavi i smrti. A ta forma, horizontala u dijaloškoj formi, i metafizička vertikala u proznoj formi, predstavlja neki pokretni krst koji teče od početka do kraja romana i koji predstavlja tu razapetost. Koliko dugo ste pisali ovaj roman? Sedam godina. To nije neobično za mene jer ja sam veoma spora i uvek prođe najmanje tri-četiri godine od jedne moje knjige do druge. Kad se toliko dugo piše jedna knjiga, da li to znači da iz nje izbacujete neke delove i ubacujete nove, da ne stižete do kraja...? Znači sve to. Tačnije, sve je to jedno dugo kuvanje. Stalno pišem u svesku, a onda to vri kao pivo dok ne ode pena. Sama egzekucija je brza jer ja brzo pišem, ali stalno prolazim kroz istu proceduru čišćenja teksta. Deljem reči, vraćam se rečima, izbacujem ih kad mi se čine suvišnima, cizeliram... To je moj nauk, nasleđe od oca da rečenica mora da bude perfektna. U književnosti rečenice imaju ritam, imaju svoju muziku reči i na osnovu njih odmah prepoznate pisca. Rabite obilje pisaca koji se nalaze u knjizi i time nedvosmisleno govorite da vaša literatura ne postoji bez velike književnosti? Naravno, jer ne znam koji su to pisci koji ne čitaju. Svaki normalan pisac je ostrašćeni čitač i ne znam zašto bi neko uopšte bio pisac ako ne voli književnost, ako ne voli da čita, ako nema tu strast. Upravo ta strast za čitanjem nas opredeljuje da pišemo. Ne mogu da zamislim da neko može da bude pisac a da ga ništa ne opredeljuje da čita. Za mene je književnost jednako značajna realnost kao i ova banalna realnost u kojoj živimo. Jednako značajna po svom intenzitetu i po moći uticaja. Zato se i referišem na pisce i njihova dela jer su to moji rođaci, ja sa njima živim, moj život je među njima i ja samo sa knjigom otkrivam taj zaštićen, srećan i spokojan svet. A ovo sa nagradom, to je tek ogromno priznanje. Ja sam bila srećna i što sam bila u najužem izboru u konkurenciji sa velikim piscima. U svojoj karijeri ste bivali i državni činovnik u Ministarstvu kulture, i direktorka Drame, i upravnica pozorišta. Da li samo zato da biste obezbedili egzistenciju i mogli na miru da pišete? Da. Ja sam izabrala da radim u pozorištu i sve drugo da bih od toga imala za elementarni život, a sve drugo je bilo moje pisanje. Nisam čitala novine, niti gledala televiziju, nije me zanimala politika, jer nisam htela da kvarim jezik. Naravno, devedesetih smo svi počeli kao ludi da se bavimo politikom, silom prilika, iako se ništa u to nismo razumeli. Ja sam se, ipak, celog života, bavila književnošću i izgrađivala stil u pisanju. Bilo mi je važno da čitam, da pišem, da ne skliznem ni u sentiment, ni u banalnost, da izbegnem opasnost... Opasnost za vas je bila i u tome što vaša knjiga, priča o majci i ćerki, ima bazično autobiografski osnov? Svaki pisac piše svoju priču iz nekog ličnog umetničkog doživljaja, bez obzira na to u šta ga zamota. Da bi nešto bilo književnost a ne tvoj privatni doživljaj i dnevnik, mora da se transformiše. Mora da dođe do sažimanja, i svaki pisac to radi. Veština pisanja i jeste u tome da skidaš emocionalne banalne slojeve, jeftin sentiment, bilo šta što može da ugrozi književni nivo diskursa. Sve što pisac ima i koristi od svojih doživljaja mora strahovito da sabija, da pakuje, da transponuje. Pisac je najviše odgovoran pred rečenicom, rečenica je ono što ga ruši ili ga čini književnikom. Japanski reditelj Kurosava je govorio kako je filmske kadrove režirao na dah. I osnov svega kod pisanja je ritam daha, kako ti ide misao, kakav ritam ima tvoja rečenica. Bitno je da unutar tog ritma postoji neka konzistencija. Vama je ovo, po formi, zapravo prvi roman? Pisali ste priče, drame, prevodili, ali roman je tek sada došao na red? I u ovom romanu se vidi i veliki uticaj pozorišta na vas? Da, to jeste moj prvi roman. A kad je reč o uticaju pozorišta, on jeste višestruk. Jedno je poznavanje dramaturškog zanata, a drugo je saznanje o uticaju slave koje mi je pomoglo da sakrijem književno stvaranje i da ga sklonim u senku. Jer, znam koliko slava troši ljude. Svi su onoliko bili slavni u Ateljeu 212 kada sam tamo došla 1980. godine. A onda sam se uveravala kako ta slava, nazovislava, može samo da smuti čoveku razum. Za mene je to bio strašan lek od oholosti, da se smirim i da gledam svoja posla. Kako je izgledao trenutak kada ste predali tekst Laguni? Osećanje olakšanja, čekanja, neizvesnosti? Svoje prethodne knjige štampala sam u Prosveti, a urednik je bio Dejan Mihajlović. Kada sam završila roman pozvala sam Dejana i zamolila ga da ga pročita, a on me je obavestio da je on sada urednik u Laguni. Ja sam smatrala da je to dobro, da je to velika, renomirana i veoma moćna izdavačka kuća, ali bilo mi je važno da on to pročita jer on zna šta ja pišem još od vremena kada smo zajedno studirali svetsku književnost i bilo mi je važno da mi on kaže šta misli. Kada je pročitao, rekao mi je da će Laguna to štampati. Tako je sve bilo gotovo. Sa kime biste voleli da možete da podelite radost zbog NIN-ove nagrade? Ja mislim da se moja majka na nebu raduje pošto je ona volela kad je neko iz porodice u centru pažnje. A ova nagrada čini da je čovek strahovito u centru pažnje. Ja sam se na to odavno navikla u pozorištu, ali sam se poslednjih godinu dana odvikla kada sam otišla u penziju. Sada opet moram sve to da prihvatim, po onoj NJegoševoj što dolazi tome smo naredni. Sada ćete imati problem sa slavom, za koju govorite da je pogubna za mladog čoveka. Vi ste sada u pristojnim godinama pa nema te opasnosti? Bila sam veoma mlada kada se igrala moja drama u Ateljeu 212 i ogromnim slovima na čaršavu je pisalo moje ime. Bila sam šokirana, ali spasla me je činjenica da sam radila u pozorištu gde su svi bili slavni. I brzo sam shvatila da je to sic transit gloria mundi, da to nema značaja. Sklanjala sam se od novinara, od intervjua, od javnosti, stekla sam veštinu da budem nevidljiva. Na svojim premijerama sam umela tako da se smirim da me niko ne primeti. Nisam se bavila ni svojim knjigama, osim što sam se trudila da ih napišem najbolje što umem. Sećam se kako me je Seka Sablić pitala: Cici, što se ove tvoje knjige tako šunjaju? Tačno, ja sam se sa svojim knjigama šunjala, pa ko vidi video je. Sada se desilo da je Laguna prijavila moj roman za NIN-ovu nagradu i ja sam je dobila. Teško je podnosi slavu kada si mlad. Sada, u ovim godinama, to više ne može da mi naudi. Može da prija, naravno, i nosi sa sobom ogromnu odgovornost. Uvek ste govorili da je vaše da sedite, pišete i gledate svoja posla? To sam na izvestan način usvojila misao Bertranda Rasela koji je rekao da bi svet bio mnogo bolji kada bi svi malo više gledali svoja posla. Ništa nije značajniji dar pisca od dara pekara koji peče hleb. Svaki čovek ima darove kojima raspolaže. Samo je tvoje, što bi rekao Andrić, da vratiš dugove, da umnožiš darove, ili da sve staviš sebi u džep i ne daš nikome ništa. Što, naravno, nije u redu. Ne zanima vas javnost, ne zanima vas politika, ali ste predani veri kao duhovnom nasleđu? Svaki čovek je u osnovi hommo religious kao što je i zoon politikon. Čovek se duhovno razvija, ima svoju duhovnu vertikalu i on je religiozan jer se bavi svojim duhovnim napredovanjem. Mi istovremeno živimo u stvarnosti, ali svako od nas ima i svoju duhovnu disciplinu u kojoj vežba da bude najbolji od sebe. Ja jesam religiozna u smislu praktikovanja pravoslavne vere i to mi je donelo mnogo sreće i spokoja. Naročito me je uravnotežilo kad je reč o podnošenju patnje. Patnja svima nama sleduje, ali se treba učiti da je lakše podnosimo. Meni je u tome pomogla vera. Odnos prema smrti je drugačiji kod verujućeg i kod onoga koji je ateist. A ja iz odnosa prema smrti imam i odnos prema životu. Koliko ste strogi prema sebi? Ja sam disciplinovana osoba i najstroža sam prema sebi. A veoma sam tolerantna prema drugima. Meni je najvažniji odnos ja-ti i tu se formiram na osnovu onoga što činim za drugog. Samo tako možemo da sagledamo sebe u realnom svetlu. I samo tako možemo da sagledamo količinu strasti koja nas pokreće, a koja je najgora kada je prekomerna, jer nas čini slabim i neslobodnim. Moramo se disciplinovati da nemamo tu prekomernu strast, a da imamo ljubav. Tu je umeće življenja –da se disciplinujemo iznutra da možemo da volimo, a da ne budemo robovi strasti. Disciplinovanje strasti je važno i zato da bismo došli do unutrašnje ravnoteže. I možda je u ovom razmišljanju važna i misao koju izgovara general Kutuzov u Tolstojevom romanu Rat i mir a koja glasi: Sve dođe na vreme onome koji zna da čeka! Meni je ova rečenica danas nekako pala gde treba i kako treba.