Heroine u akciji

Nesporno, u primenjenoj grafičkoj naraciji, i to, gotovo po pravilu, skoro bez izuzetaka, u onoj koju kreiraju muškarci, sve je više ženskih aktera. Neobično, ali u visokokomercijalnom stripu žene se retko bave svojim polom. Jedan od takvih izuzetaka među hiljadama i hiljadama muških stripara, pre skoro pola veka, pa sve do pre izvesnog vremena, bila je Francuskinja Kler Breteše. Nažalost, njene (auto)refleksivne, karikaturalne table u Jugoslaviji je pre 3-4 decenije objavljivao samo zagrebački, odličan ženski časopis Svijet. Ženski likovi u stripu više nisu samo pasivni, pojednostavljeni akteri, kao što su to donedavno bili, ponajpre, što u crtačkom što u narativnom smislu, nižerazrednih erotskih ili pornografskih crtanih priča. Žene postaju ili ravnopravne ratnice ili u psihološkom smislu slojevitije ličnosti, a u svakom slučaju ne tek nemoćne žrtve takvih, danas neuporedivo kvalitetnije likovno obrađenih dela. Nije to samo posledica borbe za žensko čitalaštvo! Na primer, kada se 1935. u beogradskom časopisu Crtani film pojavio prevod stripa Tarzan Harolda Fostera, odmah je, podržan popularnošću filmskih verzija, on ovde doživeo ogromnu popularnost. Neki urednici su, pretpostavlja se zbog toga što nam je možda stigao preko Italije, smatrali da se njegovo ime izgovara Tarcan, pa je Nikola Navojev, na zahtev izdavača Vojina M. Đorđevića, 1936. osmislio Tarcanetu, ujedno i jednu od prvih akcionih heroina u čitavom svetu. Na to nas je svojim reprintom iz 2006. podsetio nedavno preminuli Zdravko Zupan. Branislav Kerac je početkom osamdesetih stvorio Mačju kandžu (Cat Claw), u početku zamišljenu kao konvencionalnu avanturističku stripsku seriju sa ženskim superherojem, i objavljivao je u YU-strip magazinu i Eks almanahu. Srpska serija o superherojki je plasirana na američko tržište, na kojem je ovaj žanr oko 1938. i stvoren, te objavljivana u tamošnjim standardnim strip-sveskama. Pre par godina je naš Dražen Kovačević po scenariju Silvana Kordurija izvanredno vizuelizovao seriju Valkira. U svetu je doživela veliki uspeh, a nedavno je prevedena i kod beogradskog Sistem komiksa. Pre ovog trenda, od likovno i narativno serioznije obrađenih dela sa ženskim likovima sećamo se, na primer iz osamdesetih, u tek jednoj crno-beloj knjizi emancipovane akcione heroine Modesti Blejz ili, iz par kolornih albuma, publici erotski atraktivne i tendenciozno tako koncipirane naučnofantastične Drune Paola Eleuterija Serpijerija, ali ne i legendarne Barbarele Žan-Kloda Foresta iz šezdesetih, ili ne manje popkulturne ikone Valentine Gvida Krepaksa iz sedamdesetih. NJihove avanture su se u Jugoslaviji tek fragmentarno objavljivale; recimo u kultnom srpskom magazinu Eva i Adam 1972, kao i bez reda u nekim erotskim izdanjima, najčešće hrvatskim. Specijalizovanim stripskim izdavačima njih dve nisu bile zanimljive. Iz toga proističe i specifičnost srpske izdavačke scene. Pomenute dve apartne serije o Barbareli i Valentini tek se od prošle godine pred srpskim čitaocima nalaze u svom punom sjaju (tvrd povez, odlična hartija i štampa), ali tu je sada bolje tehnički opremljeno i ono što se smatra stripskom konfekcijom (Zagor italijanske kompanije Boneli ili Crvena Sonja američkog Marvela). Stripski ženski diskurs, ma kakve ga aksiološke i hermeneutičke reference, uz pripadajuću egzegezu, pratile – u Srbiji je dobio dostojnu prezentaciju.