Spojeni sudovi

Quelle surprise, prokomentarisao je londonski Ekonomist ishod prvog kruga glasanja za izbor predsedničkog kandidata francuskih socijalista. I zaista, bivšeg ministra prosvete Benou Amona niko nije video kao mogućeg pobednika. Budući da Amon pripada levom krilu stranke koja se već neko vreme udaljava od svog levičarskog nasleđa - pri čemu je jedini trajni efekt tog distanciranja gubitak biračkog tela - za favorita je važio doskorašnji premijer Manuel Vals, za koga pak uopšte nije jasno šta traži među socijalistima: po većini pitanja on je na pozicijama koje s uobičajenim poimanjem levičarskih vrednosti veze nemaju. Sada je Amon, a ne Vals, taj kome se daju veće šanse u finalu, 29. januara. Ta okolnost nije od naročitog značaja kada se posmatra šira slika, s obzirom na to da se socijalističkom kandidatu, ko god to bio, ne daju nikakve šanse da prođe prvi krug predsedničkih izbora u aprilu; svi im, zapravo, predviđaju težak poraz. Ali jeste zanimljivo zbog posrednog efekta koji bi izbor Amona možda mogao da ima. Teorija ide otprilike ovako: kako se Amon zauzima za neke radikalno leve mere poput uvođenja zagarantovanog osnovnog dohotka i skraćenja radne nedelje, deo socijalističkih birača kojima to nije po ukusu mogao bi da se okrene zvezdi u usponu - Emanuelu Makronu, bivšem ministru ekonomije u socijalističkoj vladi. A Makron, zastupnik „srednjeg puta“, koji na izbore izlazi kao nezavisni kandidat, predstavlja jedinu kakvu-takvu nadu da se izbori neće svesti na, kao što to sad izgleda, nadmetanje dvoje desničara: konzervativca starog kova, republikanca Fransoa Fijona, te predvodnice našminkane radikalne desnice, Marin le Pen. Može li, dakle, jedno malo iznenađenje da u aprilu izrodi drugo, mnogo veće?