Tupljenje patriotske britve

Tek što je, potezanjem za ratnom retorikom zbog krize oko voza „Kosovo je Srbija“ („ako treba, otići ću u rat sa svojim sinovima“) naterao jezu u kosti dobrog dela građana, Tomislav Nikolić otišao je u Brisel da o mirnom rešenju pregovara sa, ni manje ni više, nego Hašimom Tačijem. Moglo bi se reći da je time, u vremenu olakog posezanja za radikalnim etiketama, aktuelni predsednik Srbije postao neka vrsta „dva u jedan“, nacrtavši samom sebi na čelu dve oprečne definicije – „ratnog huškača“ i „izdajnika“. I pre zajedničkog odlaska predsednika i premijera u Brisel na razgovore sa predstavnicima kosovskih Albanaca, pokazalo se, srećom, da nije bilo potrebe za opštom mobilizacijom i kretanjem put „srca Srbije“. Ali, ako nije reč o još jednom „kompletnom idiotizmu“, biće da je, kao i bezbroj puta u prošlosti, i najnovija politička zloupotreba bolne kosovske teme imala neki cilj i razlog. Recimo da su tačne tvrdnje da premijer Aleksandar Vučić nije znao za akciju „crkva na šinama“. I recimo da je sam Nikolić odlučio kojim tonom će se oglasiti posle dolaska snaga ROSU na sever Kosova i potom održane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost. Ali, ipak, uzmimo u obzir i sve nijanse u tom govoru, naročito deo u kome, tvrdnjom da je spreman da se povuče sa predsedničke pozicije ako Srbija, u slučaju ubijanja Srba na Kosovu, „oćuti Albancima“, zapravo - implicira mogućnost da Vlada Srbije ne reaguje i ostavi kosovske Srbe na cedilu. Da li je to Nikolićevo zveckanje verbalnim oružjem, odnosno, modernim jezikom rečeno, resetovanje na fabričke (radikalske) postavke, bilo samo spontani povratak korenima, ili je u svemu postojala neka namera i plan? Šta bi mogla biti neposredna politička posledica njegovog dosta spektakularnog proboja na naslovne strane, na kojima je, u najvećem delu mandata, boravio uglavnom onda kada bi tabloidi osetili potrebu/ dobili zadatak da se pozabave njegovom imovinom i imovinom cele njegove porodice? U skladu sa široko rasprostranjenim ali nikada uverljivo dokazanim uverenjem o dubokom nepoverenju dvojice nekada najbližih saradnika Vojislava Šešelja, nakon Nikolićevog lansiranja ratne retorike u javni prostor, pojavili su se komentari o nekoj vrsti „pretnje“ Aleksandru Vučiću, koji i dalje izbegava da „aminuje“ Nikolićevu željenu novu predsedničku kandidaturu. Jasno je da aktuelnoj verziji „umerenog“ Vučića, koji, sve gledajući širu sliku i više interese, ćuteći trpi provokacije i „žrtvuje se za Srbiju i narod“, odlično prihvaćenoj na spoljnom planu, na unutrašnjem planu baš i ne odgovara bilo kakvo dovođenje u sumnju njegovog „patriotizma“ i posvećenosti očuvanju Kosova. U tom kontekstu zaista je moglo delovati da Nikolić poručuje Vučiću da bi mogao „dodati gas“ i ozbiljno poraditi na rušenju premijerovog imidža u „starom biračkom telu“ koje je nekadašnji radikalski dvojac uspeo da sačuva i nakon uspešnog presvlačenja u proevropske naprednjake. Ako je takva namera i postojala, reklo bi se, međutim, da bi, posle zajedničkog odlaska u Brisel, potencijalna Nikolićeva „patriotska britva“ mogla biti prilično otupljena. Da li su time dodatno oslabljene njegove šanse da dobije Vučićevu podršku za predsedničku kandidaturu ili je, naprotiv, briselskom pacifikacijom postao prihvatljiv kandidat proevropske vladajuće koalicije? Pri čemu bi se očekivalo da mu imidž „dva u jedan“ donese glasove šireg spektra biračkog tela? Nakon što je iz SNS emitovana serija nastupa funkcionera koji apeluju na Vučića da se lično kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima, ministarka Zorana Mihajlović otvoreno je izjavila da veruje da Nikolić ne bi mogao da osvoji ni milion glasova i ponovi rezultat koji je naprednjacima, nakon izbora 2012, omogućio dolazak na vlast. Pratili smo i još jednu epizodu sukoba ministarke i predsednika, odnosno njegovog kabineta – ovoga puta ministarka Mihajlović ocenila je da „ne očekuje da predsednik Nikolić proziva Vladu što nije tražila povratak srpske vojske na Kosovo jer je uverena da predsednik jako dobro zna zašto naših vojnika nema na Kosovu“. I opet je reagovala savetnica predsednika Stanislava Pak, kao i u prethodnih nekoliko slučajeva (zbog ministarkine ocene da bi Oliver Antić trebalo da podnese ostavku na mesto Nikolićevog savetnika, ili njene tvrdnje da se predsednički avion vratio s puta u Vatikan zbog kafe prosute po instrument-tabli, na primer). A onda se, razmenom pošalica i širokim osmesima ministarke i predsednika na otvaranju Kineske banke u Beogradu, pojavio razlog za uverenje da je još jedan sukob uspešno prepeglan, kao i bezbroj puta ranije. Celu enigmu možda najbolje objašnjava uverenje nekoliko sagovornika koje je NIN konsultovao – svi oni, naime, veruju da Vučić još uvek nije doneo konačnu odluku o izborima. A to bi, onda, značilo da su različite opcije i dalje otvorene, pa je zato potrebna i priprema medijskih i drugih okolnosti za svaku od njih. U međuvremenu, Vučić, prema rečima sociologa Jove Bakića, „uživa u mučenju Nikolića“, jer je taj tip ličnosti, a i odnosi između njih dvojice su takvi. „Nikolić se peče na tihoj vatri“, kaže Bakić koji veruje da sve dok se ne donese konačna odluka, Nikolić ima šanse da bude kandidat. I to, čak, i ne bi morala da bude loša odluka za naprednjake, jer je opozicija rascepkana, veruje ovaj sagovornik koji ističe da Nikolić ne može da pobedi u prvom izbornom krugu, ali i dodaje da, uprkos medijskim tvrdnjama, nije isključeno ni da bi Vučić morao da se takmiči i u drugom, ne samo u prvom krugu. A zašto je pobeda u prvom izbornom krugu sa stanovišta naprednjaka proglašena gotovo pitanjem života i smrti, objasnio nam je jedan od funkcionera te stranke s kojim smo razgovarali. Prema njegovim rečima, pobedom u prvom krutu održao bi se imidž monolitnosti i dominacije SNS na političkoj sceni. S druge strane, ko god bi, osim Šešelja, uspeo da uđe u drugi krug postigao bi, čak i ako ne pobedi, nešto od čega SNS veoma strahuje – da se „formira nešto što je bilo razbijeno“, odnosno da se „strukturira novi lider iza koga bi bila opozicija koja ga je zajedno gurala“. Zato ovaj sagovornik veruje da će odluka, kad bude donesena, biti da kandidat vladajuće koalicije bude – Vučić. Dušan Spasojević s Fakulteta političkih nauka, s druge strane, veruje da je napuštanje premijerske funkcije preveliki korak za Vučića koji voli da sve lično kontroliše. Podsećajući da je Boris Tadić pao s vlasti upravo zato što je njegov premijer Mirko Cvetković bio „laka meta“, Spasojević ocenjuje da odluka da kandidat bude Nikolić nije nerealna, naročito zato što je sada već prekasno da se „izvuče“ neko treći. Kandidovanjem aktuelnog predsednika produžio bi se postojeći odnos u kome, pokazalo se, Vučić nije imao previše problema zbog Nikolića, kaže ovaj sagovornik. On, čak, veruje da bi, ukoliko bi naprednjaci u punom kapacitetu podržali Nikolića, i ukoliko bi bila obezbeđena podrška socijalista, i on mogao računati na pobedu u prvom krugu ili ozbiljne šanse u drugom. Međunarodna zajednica tako bi dobila „paket“ poznatih igrača i politika „i Zapad i Istok“ mogla bi biti nastavljena. Potencijalna briselska „pacifikacija“ Nikolića mogla bi da znači upravo pripremu za njegovo isticanje kao zajedničkog kandidata vladajuće koalicije, kaže Bakić - sa čim se, međutim, ne slaže sagovornik iz SNS. U razgovoru vođenom pre novog kruga pregovora o Kosovu, funkcioner vladajuće stranke izrazio je bojazan da se Nikolić neće „lako ispetljati“ i da bi mogao reći nešto zbog čega će predstavnici EU „da se sablazne“. I tu je još jedan razlog što ovaj sagovornik veruje da će kandidat biti Vučić – „posle velikih Tominih izjava, napolju bi izgledalo mnogo čudno da SNS predloži kandidata koji ima tu retoriku“. A da li bi, u tom slučaju, ipak bila zamisliva Nikolićeva samostalna akcija, možda ona iz verzije „Nikolić kao ruski favorit“? U skladu sa početnim uverenjem da je u Srbiji sve moguće, Bakić ni tu varijantu ne isključuje u potpunosti – on veruje da Nikolić može da bude predsednički kandidat, može i premijer, po modelu Putin-Medvedev, a može da se desi i da ga Vučić potpuno pusti niz vodu, „ali to bi bilo loše, jer, za razliku od njega, koga se plaše i poštuju ga, a neki čak i mrze, članovi stranke Nikolića vole“. Bakić, ipak, dodaje da Nikolić nije dovoljno moćan za sukob sa Vučićem, jer naprednjaci znaju da od njega ne mogu ništa dobiti. Nikolićevu samostalnu akciju druga dvojica sagovornika NIN-a ne mogu ni da zamisle. To je moguće jedino uz neku vrstu koordinacije i dogovora sa Vučićem, kaže Spasojević – što onda znači da ne bi bilo reči o samostalnoj akciji, nego o dobro sračunatom zajedničkom fingiranju . „Nikolić je dosta dugo u politici da bi mislio da je dovoljno da se kandiduje pa da ga birači podrže. Zna on koliki je to posao i koliko je važna organizacija, pare...“, kaže funkcioner SNS. On Nikolića pre vidi kao „nekakvog specijalnog savetnika“ nego kao pobunjenika. Iskusan kakav jeste, Nikolić verovatno zna da su, ako mu i definitivno propadnu predsedničke ambicije, male šanse i da ponovo preuzme stranku, nakon što je, dolazeći na državnu funkciju, podneo ostavku na mesto njenog predsednika. „Dok je Vučić tu živ i zdrav, Nikolić budućnost u stranci nema“, kategoričan je Jovo Bakić, dok funkcioner stranke ne oseća čak ni potrebu da obrazlaže svoje jasno „ne“ kao odgovor na pitanje o Nikolićevim šansama da se vrati na lidersku poziciju u partiji. Čak i u verziji da, uzimajući sve faktore u obzir, Vučić ipak odluči da podrži Nikolićevu predsedničku kandidaturu i da, pomognut svim zamislivim resursima, aktuelni predsednik još jednom pobedi – to ne bi moralo da mu obezbedi pet godina mirnog stolovanja na Andrićevom vencu. Jer, i dalje je aktuelna mogućnost promene Ustava, a time i načina izbora predsednika, što bi lako moglo prekinuti mandat prolećnom pobedniku, ko god da bude. Šta god da se desi, izgleda da je Nikolić, možda čak i na kraju političke karijere, učinio nešto dobro za Srbiju – sagovornik NIN-a kaže da su naprednjaci bili „prilično iznenađeni otporom borbenom duhu“ koji je usledio nakon nedavnih predsednikovih ratnih pokliča. Pa bi, valjda, u skladu s tim saznanjem, u budućnosti mogli da se uzdrže od neodgovornog igranja vatrom, što je, svakako, napredak.