Samo kičma nije slomljena

Kada čovek valjano piše, ne izdajući estetiku, to je beletristika, les belles lettres, „lepe pisane reči“. Kada čovek valjano živi, ne izdajući etiku, to je opet beletristika, ali od drugih reči; to je onda une histoire belle et triste, „priča lepa i tužna“. U jednoj njenoj sceni pod nogama ti je neuredna gomila obeznanjenog mesa, koja se još pre nekoliko sekundi zvala Žilber Koen i bila ti je rival u borbi za pojas profesionalnog bokserskog prvaka Evrope. Pod tobom je Žilber Koen, oko tebe deset hiljada sugrađana raspamećenih ljubavlju, a nad tobom nema ničeg osim reflektora što simbolišu zvezde. U drugoj sceni pod nogama ti je zgažena uštva koja ti je još pre nekoliko sekundi pretila pištoljem, pitajući te „Ko je sada jači?“ Pod tobom je uštva, oko tebe desetine hiljada sugrađana raspamećenih mržnjom, a nad tobom je eksplodirala zvezda koju si izabrao za vodilju, petokraka. No ti skupljaš njen prah golim rukama jer je tvrdoglavost temelj etike, boriš se za svoju lepu i tužnu priču, i izdržavaš njenih dvanaest rundi na nogama. Prva runda: „Benešistika“ kaže da je Marijan bio profesionalni prvak Evrope 1979, amaterski prvak Evrope 1973, da je triput osvajao Balkan, četiri puta Jugoslaviju, devet puta Bosnu, a čeličnih pesnica, zlatnih rukavica i gongova dobio toliko da bar jednom evropskom rudniku treba dati njegovo ime. Rođen je 1951. u Beogradu, u porodici Josipa i Marije, koja se 1952. preselila u Tuzlu. Josip je svirao u vojnom orkestru i učio druge da muziciraju, pa je i Marijan završio nižu muzičku školu, odsek violine. „Voleo sam muziku kao i svi klinci, a i geni predodrede. Ali gde je za muško muzička škola, to je za žene…“ Tako su ga zavitlavali drugari kada je upisao srednju muzičku. Pitali su ga i kako će modrog oka predavati deci jer se već uveliko peo u ring i, za razliku od protivnika, sam iz njega izlazio. Napustio je note, a bio je dobar flautista, mada prekratkih prstiju za obavezan klavir. Za boks su ti prsti bili taman, što je shvatio godinama ranije, kada je, krijući od oca, a pod uticajem braće, počeo da trenira. „Josip je bio izvanredan talenat, zahvaljujući njemu sam zavoleo boks… A kao klinac sam oduvek bio najbolji.“ Videlo se to još na omladinskom prvenstvu Jugoslavije 1961 – Marijanu deset godina, protivniku iz Slovenije osamnaest, a Slovenac završava meč na patosu. Pre nego što je Marijan napunio sedamnaestu, predsednik BK Slavija Sredoje Zekanović obećao je Benešovima da će ga paziti kao svoje dete i odveo ga u Banjaluku. Druga runda: Senior je postao 10. maja 1969. i od tog dana mogao je da ga omete samo manjak protivnika. Predavali su mečeve unapred, a ako nisu, retko su ostajali budni tri runde. Presudna je bila borba sa Zvonimirom Vujinom, prvim jugoslovenskim bokserom koji je osvojio olimpijsku medalju. Ovaj put je i Marijan izbegavao meč. Biće da je znao da će nokautirati idola iz detinjstva i plakati u svlačionici. Treća runda: Na Evropskom prvenstvu 1973. u Beogradu Marijan je hteo bronzanu medalju ili barem da dokaže da nije zalutao. Umesto Marijana, u glavi je redom lutalo Englezu, Rumunu i aktuelnom prvaku Evrope, Nemcu Bajeru. Beneša je u finalu čekao sovjetski borac Kamnjev. „Nije me rušio“, kaže danas Beneš, jeste ga rušio, kaže Benešov biograf Tomo Marić, ali izvesno je da je Kamnjev Marijana prvi put u karijeri „bacio na konopce“. I to platio razbijenom arkadom, trima izbijenim zubima i sudijskim prekidom borbe minut pre kraja. Četvrta runda: Evropsko zlato nije se istopilo samo Marijanu Benešu, ali samo je on bio takve zle sreće da mu se pretvori u domaću žuticu. Na pola puta za meč u Prokuplju prijatelj uspeva da ga namoli da svrati na pregled. Dijagnoza hepatitisa ne sprečava ga da do Prokuplja stigne i da izdrži do poslednjeg gonga. Sledećeg jutra voze ga u banjalučku bolnicu. Izlazi i nastavlja da trenira na svoju ruku. Prijateljskih ruku nema mnogo, ali njegove nisu odsvirale svoje. Piše sestri LJiljani, koja živi u Nemačkoj, i moli je da mu nađe mecenu u profesionalnom boksu. „Sve što u mene uloži, ja ću mu vratiti desetostruko“, zna Marijan. LJiljana pronalazi Vilija Zelera, bogatuna koji je neuspešnu boksersku karijeru nadoknađivao menadžerišući. Peta runda: Prvu profesionalnu borbu Marijan Beneš je vodio u Šarlotenburgu 6. avgusta 1977. Pobedio je na poene. Tako je dobio i sledeću, u Beču, a od treće nastavlja da nokautira. Do februara naredne godine ima već devet skalpova za pojasom, četiri uzeta nokautima. Pred desetu borbu mecena se transformiše u naivnu macu i traži Marijanu jedino što ovaj ne može – da se bori drugačije, da ne pobedi nokautom, već poenima, kako bi se glavešine bokserskog saveza uverile da nije samo mahnit udarač. „Da nisam razmišljao, šta bi bilo od mene? Uvek sam boksovao glavom, odavno bih bio mrtav da nisam.“ Iako je rival, Tajger Kvaje, nedorastao, Marijan, izbačen iz ritma, biva izbačen i iz ringa u trećoj rundi. Svega sedam nedelja kasnije Beneš poleće ka Kvajeu kao prema Kamnjevu pet godina ranije i izbija mu iz glave i slavu prethodnih sedmica i sećanje na prethodne godine. Nokaut u prvoj rundi. U maju Kvajea pobeđuje još jednom. Na poene. Možemo dalje. Šesta runda: „Nuđen mi je veliki novac, ali nisam hteo novac, već da meč bude u Banjaluci.“ Meč je šesnaesti u Marijanovoj profesionalnoj karijeri, ring je u hali „Borik“ u Banjaluci, u ringu je Francuz Žilber Koen, a pored ringa je deset hiljada navijača i pojas koji Evropska bokserska unija dodeljuje prvaku. Runda je četvrta, Marijan boksuje napola spuštenog garda – „To je bio moj stil“ – i publika drhti. A onda njen heroj za pet sekundi sručuje na Koena četrnaest udaraca. Kada eksplodira zvezda, to se u astronomiji zove supernova. U prethodnom milenijumu u našoj su se galaksiji golim okom mogle videti samo tri, pa ih je Koen 17. marta 1979. video za nekoliko narednih eona. Marijan Beneš je profesionalni prvak Evrope u supervelter kategoriji. Sedma runda: Nekada od sopstvenog zvezdanog sjaja ne vidiš tuđi. Nakon uspešne odbrane pojasa, protiv do tada neporaženog Andonija Amanje, u njegovom ringu, u Bilbaou, Zeler i Beneš prihvataju meč protiv znatno višeg i težeg Portorikanca Sendija Toresa, koga Marijan nije shvatio ozbiljno. „Ja sam krivac… Nisam pio, nisam lumpovao, ali devojke…“ Od zasluženog poraza u šestoj rundi još je gori bio Toresov udarac prstom rukavice u oko. „Namerno me je udario…“ Deceniju i kusur docnije, Marijan Beneš biće trn u oku i guraće prst u oko svakom šljamu koji ga okružuje. To se nije moglo završiti srećno, ali je zaokret njegove priče u une histoire belle et triste počeo doslovnim prstom u oko 25. avgusta 1979. Osma runda: Marijan je tvrde glave i metaforično i doslovno, te već u novembru brani pojas drugi, a februara 1980. i treći put. U Parizu mu Alen Delon nudi da mu bude menadžer, ali reč koju je Marijan dao Viliju Zeleru nije manje tvrda od njegove glave. Svejedno, vreme je za džekpot – titulu prvaka sveta u okviru slavne Svetske bokserske asocijacije (WBA). Dvanaestog juna 1980, u Randersu, u Danskoj, Benešov prvi protivnik je neporaženi Uganđanin Ajub Kalule – žitelj Randersa i miljenik Danske. Drugi protivnik mu je sopstveni menadžer, koji je zbog malo dodatne zarade pristao na to da se meč održi u Randersu, da dvojica od trojice sudija budu Danci, i da Marijan navuče prevelike rukavice, „jastuke za amatere“, kako ih je Marijan u besu nazvao. U ringu bije Kalule, ali bije i Beneš, pao bi i kip danskog viteza Nilsa Ebesena na glavnom trgu u Randersu, ali na onim jastucima niko ne može da zaspi i meč traje svih petnaest rundi. Za vreme Drugog svetskog rata danski pisac i pastor Kaj Munk napisao je pozorišni komad o Nilsu Ebesenu, neuvijen napad na okupatore. Nacisti su ubili Munka, a Zeler Benešovu šansu da dohvati najvišu zvezdu. Kalule pobeđuje odlukom sudija. Deveta runda: Nakon još jedne odbrane evropskog pojasa, protiv Francuza Varusfela u Parizu, i još jedne odbijene ponude Alena Delona, Marijan Beneš 20. decembra 1980. u Splitu ponovo izlazi na megdan Sendiju Toresu. Prvi put je bilo suludo, drugi put je bilo sa druge strane razumnog, onako kako mora da bude u pričama lepim i tužnim. Marijan pobeđuje na poene, ali u sedmoj rundi u njegovo oko ponovo uleće prst Toresove rukavice. Marta 1981. na poene gubi pojas tamo gde ga je poslednji put odbranio, ali bližilo se vreme mnogo većih gubitaka. „Strašan bol, do mozga, to je neverovatno…“ Lekari su opet tvrdili da je kraj, ali ljudi poput Beneša kraj pišu sami. Nastavio je da boksuje i poslednji put svojoj bokserskoj priči dodao smešne redove. Novi menadžer, Bosanac Kemal Ujkašević, doveo mu je za protivnika prvaka Kanzasa i sa njim malešni – dobro, malo veći – problem. „Imao je 110 kila.“ Naspram Marijanovih sedamdesetak. Beneš je jurnuo iz straha, kaže sam, i nokautirao grdosiju u prvoj rundi. Amerikanca je preživeo ali malo je falilo da ne preživi razbesnelu dubrovačku publiku, ubeđenu da je gledala nameštaljku. „Nije bio namešten“, brani Beneš čast i danas. Deseta runda: Dvanaestog februara 1983. Marijan boksuje u Štutgartu, protiv Belgijanca Morisa Bufija. Pobeđuje ga nokautom u šestoj rundi i beži u svlačionicu. Udara glavom u zid od bolova. Buncanje. Bolnica. Injekcija u oko nije pomogla. Sledeći pokušaj spasa bio je nož. Ne u rukama lekara. „Nož u oko… Pao sam u komu…“ Operisan je u Banjaluci. Bokserska priča Marijana Beneša opisala je savršen krug. Jedanaesta runda: Pauzu do jedanaeste runde Beneš je popunio anegdotama. Imao je kafanu u koju su ljudi dolazili iz cele zemlje da se sa njim potuku. Hteli su, valjda, da grade ego na osakaćenom šampionu ili su mislili da je i nokaut od Marijana Beneša vredan biografski podatak. Marijan bi junošu odveo iza kafane i ubeđivao ga da se prođe đavola, ali nije pomagalo. Tukao se i po tuce puta dnevno. „Ni nabrojati se ne može… Kad upadaju ljudi…“ Dobrodušan kakav jeste, počeo je da bije korenom šake, da manje ošteti čoveka. Kada mu je toga bilo dosta, demolirao je sopstvenu kafanu i time najavio najgoru rundu života, onu u kojoj su njegovi Banjalučani, isti Banjalučani koji su ga 17. marta 1979. na ramenima izneli iz „Borika“, počeli u njemu da vide Josipovog sina, dakle Hrvata. „Ja ne delim ljude po naciji… Ja ne mrzim ni Srbe ni Muslimane ni Hrvate, nikoga... Ko je govno, taj je govno.“ A govana je bilo mnogo u svim Marijanovim gradovima, pa i u Banjaluci 1992. godine. Tada je ostao bez brata Ivice. Odveden je u logor, kaže Marijan. Nikada ga nije našao. Marijanu su, pak, neki Banjalučani pretili i prosipanjem droba, nakon što su mu već izvadili srce. Otud ona zgažena uštva sa početka teksta. „Nije to jedino… A ja sam bio od onih skroz dobrih ljudi…“ Devedeset pete više nije mogao da trpi. Otišao je u Niš, pa u Zagreb, pa u Medulin. Milionski gubitak u materijalnom, neprocenjiva šteta u duši. Od jednog Toresovog prsta do drugog. „U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, majku vam jebem.“ Vratio se u Banjaluku 1997. Kada već nijedan grad nije njegov, neka takva bude barem kuća. Dvanaesta runda: U kući u naselju Vrbanja gori vatra u kaminu, a nad kaminom Tito je Marijana Beneša pobedio 2:0 u bistama. Tim se rezultatom beleži i bokserska pobeda, i taj poraz Marijanu nikad neće zasmetati. „Ja nisam izneverio Tita… Zakleo sam se da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, i granice naše zemlje… Tito je bio čovek da zauvek živi… "“ Ako je ostao jedan Jugosloven, to je Marijan Beneš. I ako je bilo pesnika među bokserima, to je opet Beneš, što nije metafora. Objavio je dve zbirke pesama, „Drugu stranu medalje“ i dečju „Od točka do rakete“. Smislenije su od rodoljubnih i domoljubnih bljuvotina rasutih po udžbenicima u bivšim Marijanovim gradovima, i ima ih još, samo nisu sabrane. Ono što jeste sabrano, Marijanov je duh, i pored veštačkog oka, 26 pregrmljenih preloma na rukama i teške saobraćajne nesreće koju je imao krajem 2015. „Žao mi je što teško govorim… Ako treba da se pobijemo, to možemo…“ Nesreća ili nesreće ipak su ga načele, što objašnjava sve prekide u Marijanovim citatima i zahvalnost koju NIN duguje vernim Benešovim prijateljima Branetu Bajiću i Joki Laketi, koji su tumačili šta Marijanove oštećene glasne žice pokušavaju da nam prenesu. Marijan od prošle godine nema snage ni za „Feniks“, bokserski klub koji je osnovao jer ga njegova „Slavija“ nije htela za trenera. Ali feniksovska tvrdoglavost i u dvanaestoj rundi pomaže Marijanu Benešu da se u njegovoj histoire belle et triste na spisku slomljenih kostiju ne nađe i kičma.