Sigurna kuća za fantome

Od decembarskog broja u kom je NIN pisao o osmomesečnom ignorisanju rušenja u Savamali, stvari su se konačno pomerile sa mrtve tačke. Naravno, ne toliko dramatično da bi se otkrilo ko su bili nervozni momci pod fantomkama, ko njihovi nalogodavci a ko obožavatelji (uz Vladu, policiju i tužilaštvo) spremni da životom i karijerom brane njihov identitet, ali dovoljno da saznamo štošta. Recimo, saznali smo da je Savamala, po mišljenju premijera Vučića, postala „paradigma za pritisak i za uzimanje ogromnog novca spolja za rušenje Vlade Srbije“ i da je zbog te tri srušene nelegalne barake (u kojima su nelegalno radili neki loši ljudi), čitav svet, a možda i deo galaksije, potpomogao da to postane „način, metod i ime za rušenje nezavisnosti Republike Srbije“. Dobro, nije bilo baš prijatno čuti iz Vučićeve vizure specijalnog izvestioca EP za Srbiju Dejvida Mekalistera kako pred Evropskim parlamentom ipak pominje Savamalu u negativnom kontekstu i uz zahtev da se to reši (mada su tvrdoglavo tvrdili da se EU ne bavi pojedinačnim slučajevima), ali ipak se radilo samo o par rečenica umetnutih uz pokoji kompliment aktuelnoj vladi. I nikako nije ostavljalo utisak međunarodne zavere kojoj je cilj, kako premijer tvrdi, da oslabi Vladu i da onda Srbijom upravljaju kao lutkarskim pozorištem i da „rade šta hoće i zarađuju mnogo, a Srbija bude sve siromašnija“. Da pojasnimo, zna se ko sme da radi šta hoće u Srbiji i zbog koga Srbija sme da bude sve siromašnija. Pa zar i Savamala nije postala ta „paradigma“ baš zbog pokušaja da se Arapskim Emiratima sa crvenom mašnom ustupi najelitniji deo Beograda? I to na vreme i u skladu sa ugovorom, zbog čega su fantomi i morali da odrade svoj prljavi posao. Da bi se u Srbiji bogatio ko treba i da bi njome upravljao ko treba, vlast je morala da pošalje jasnu poruku svima koji neće da zaćute o toj Savamali. A ima ih baš upornih, poput Dragana Marića koji je Višem sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Vučića i Nebojše Stefanovića jer „lažu da su u pitanju tri nelegalne barake“ i minimizuju rušenja u Savamali gde su „sravnili sa zemljom i u pepeo pretvorili jednu od najvećih civilizacijskih tekovina i svetinja: legalnu privatnu imovinu svojih građana“. Ili poput Inicijative „Ne davimo Beograd“, tih stranih plaćenika koji nemaju pojma kako će skupiti novac za sve tužbe koje je država podnela protiv njih, a ipak su na banderama lepili „Beograd nije MALI“ i tokom protesta „Nema straha! Nema predaje!“ ispred Višeg javnog tužilaštva upalili baklju i dimnu bombu. Na pitanje, čisto da bismo znali čije je pravosuđe, da li imaju saznanja da su se pred tim istim sudom našli ne baš fantomi i nalogodavci ali bar oni koji su građane na protestu gađali kesama napunjenim vodom i ledom, Dobrica Veselinović iz Inicijative kaže: „Ne samo da se organizovani provokatori koji su gađali građane na protestima nisu našli pred sudom, već ni u jednom od preko 30 slučajeva pretnji, tri direktna ugrožavanja bezbednosti i napada koje smo prijavili, nema epiloga. Pored toga, nema vesti ni o paralelnim strukturama policije koje su zastrašivale i legitimisale građane. Na rad policije podneli smo jednu pritužbu, kao i žalbu kancelariji zaštitnika građana. Sa druge strane, protiv nas se vodi oko 20 različitih procesa (od prijava za šetnje, pirotehnička sredstva koja smo koristili, do bizarnih slučajeva kao što su lepljenje nalepnica i prljanje javne površine), ali i jedan krivični proces za navodni napad na službeno lice. U ovim procesima mi se branimo istinom, ne krijemo se i ne izbegavamo pozive za saslušanja, što nailazi na razumevanje sudija, koji često i sami nama ukazuju na razna kršenja prava i procedura sa kojim se oni susreću u svom radu. Ovde jasno možemo videti kako izgleda instrumentalizacija tužilaštva i pravosuđa. Na optuženičkim klupama nalaze se oni koji ukazuju na kršenje zakona. Nalazi se NIN, nalazi se Peščanik, nalazimo se mi. Otkrili smo da MUP RS prisluškuje naše telefone, da su podaci o tome, potpisom ministra, proglašeni za ’službenu tajnu’, a sve češće primećujemo da nas nepoznata lica prate i na ulicama grada. Povereniku smo tim, i raznim drugim povodima, do sada podneli preko 20 žalbi.“ Tu se nameće još jedno pitanje – šta to konkretno vlast rešava povodom Savamale dok proganja novinare i uzvikuje: nema cenzure! Ako su se zbog pisanja o Savamali pred sudom našli NIN, Peščanik i Vesna Pešić, i to svi tokom trajanja izložbe „Necenzurisane laži“, postavlja se pitanje kako bi to izgledalo kada bi ta cenzura postojala. Preki sud? Streljanje? Povampirenje Vučićevog zakona o informisanju iz 1999? Ili ovo poslednje već imamo na delu samo ga zovem drugačijim imenom, imajući u vidu da su sankcije iste: svi koji nisu pristali na amove (ili u ovom slučaju table sa oznakama SNS-a na leđima i lopate) provlače se kroz blato, „nezavisno pravosuđe“ i finansijski uništavaju. Već viđeno, zar ne? Nažalost, još ćemo gledati. Svima je bilo jasno šta nas tek čeka kada su nedavno etiketirani kao fašisti i pretučeni članovi Inicijative mladih za ljudska prava jer su se drznuli da zvižde osuđivanom ratnom zločincu na tribini SNS-a. Poslanica EP Tanja Fajon ni to, baš kao ni Savamalu, nije videla kao „paradigmu za rušenje vlasti“ već kao „lakmus papir kada je u pitanju stanje vladavine prava u Srbiji“. A u toj vladavini prava, ako se izuzme premijer koji ionako nikada nije visoko cenio tu demokratsku tvorevinu, svoj doprinos i te kako daje policija i tužilaštvo od kog poverenik za informacije opet mora da cedi informacije – aman ljudi, recite šta ste dosad uradili u slučaju Savamala. Podrška Inicijative Saši Jankoviću Ne davimo građane Zbog činjenice da se veoma mali broj državnih institucija oglasio o projektu „Beograd na vodi“ i svim kršenjima zakona i propisa koji ga prate, da su to učinili samo Saša Janković i Rodoljub Šabić, koji su „svojom profesionalnošću, integritetom i doslednošću pokazali kako nezavisne institucije treba da rade - u korist građana a ne nekakvih investitora i njihovih fantomskih pomagača“, Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ nam je dostavila svoju podršku Saši Jankoviću kao predsedničkom kandidatu, jer smatraju da ga njegov dosadašnji rad kvalifikuje za ovu veoma važnu funkciju: „Mi iskreno verujemo da bi on sa pozicije predsednika republike doprineo razvoju demokratskog društva u kojem se poštuju slobode i prava građana, sprečavanju samovolje i instrumentalizacije institucija sistema u korist ljudi bliskih vlasti. Sa druge strane, od njega očekujemo da sprovodi politiku koja u prvi plan stavlja interese svih građana, a pogotovo građana koji su najugroženiji, nasuprot služenju interesima postojeće ekonomsko-političke elite. Dužnost nam je i da upozorimo da je opasno zavaravati se da će promena doći odozgo, a da ćemo mi tu učestvovati tako što ćemo puko zaokružiti jedno ime na glasačkom listiću. Za pravu transformaciju našeg društva potrebno je da prvo promenimo sebe, da promenimo načine na koje radimo, da se organizujemo i počnemo da rešavamo probleme u zgradi, u komšiluku, u mesnoj zajednici, u našem gradu. Potrebna promena je koliko i na najvišem mestu u državi, tako i na lokalnom nivou, i mi od te borbe nećemo odustati.“