Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   21.10.2020. 10:19
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Мира Фурлан
Welcome to America

Све вриједности у које сте вјеровали погажене су. Ово је „brave new world“, у којем важе друга правила. Силеџијска. Највећи горила, с највише лове, у највећем златном дворцу, лупа се шакама у прса и виче: „Ово је мој свијет!“

Задњих осам година ми је поглед на Обамин лик, испод којег пише „Welcome to America“, без изнимке успијевао развући лице у осмијех. Помислила бих: Да, без обзира на све, ово је добра, или, барем, подношљива земља, кад има оваквог предсједника. Благ, мудар и образован. И музикалан! Предсједник који припада мањини, а којег је изабрала већина! Много прије него што је постао предсједник, написао је дивну књигу коју сам читала свом малом сину. (Тко ми је крив кад падам на добро сложену реченицу више него на било који други шарм?)

Овога пута ће ме умјесто Обаминог лица дочекати наранчаста карикатура, груба, неслана шала на свачији рачун - застрашујући подсјетник да је свијет изгубио разум. Добродошлицу у моју посвојену земљу ће ми зажељети човјек који жели протјерати наше пријатеље, знанце и незнанце друге вјере, који хоће саградити високи зид око Америке И тако је сачувати од свих других и другачијих, читај: тамнијих. Са слике ће ми се одвратно церити човјек који се хвали што жене, чим их види, хвата за међуножје. Човјек који није читао књиге. Који је јасно показао да је нарцисоидни социопат, који наступа искључиво из дјечјег, незаситног „ида“ (којега му глупи свијет непрестано храни све већим наградама). Поносан што је главни силеџија од којег сви стрепе јер је груб, неосјетљив и потпуно неурачунљив.

Како ћу то поднијети? Хоћу ли пљунути у смјеру слике да сви виде? Или у себи, тајно? Хоћу ли мислити о иронији судбине која је свима нама показала средњи прст?

„Хахаха“, смије се Судбина, или неки застрашујуће цинични бог: „Вјеровали сте да је Америка другачија? Да се оно што се догодило код вас не може догодити овдје? Да сте се спасили, побјегли од рата и неправде и мржње и затуцаности и примитивизма и насиља? Вјеровали сте да Америка не бира фашисте? Е, грдно сте се зајебали. Нема спаса, глупост и зло свуда побјеђују.“ Упире бог танким и дугим прстићем у наша лица: „Зар нисте управо ви, баш ви, говорили да се све што се догађа било коме у свијету догађа вама!? Или НАМА, како сте вољели истакнути – не постоје категорије ВИ и МИ, сви припадамо истој категорији - МИ! Тако сте нешто лапрдали с ваше либералне, надмене позиције, нисте ли? Присјетите се тога, why don’t you?“, прелази бог на енглески.

Присјећам се. Ради ли се на крају ипак о нашој глупости? Не можемо ли, или не желимо ли видјети очито - да свијет јесте неповратно подијељен на „ми“ и „ви“! Та подјела није ни етничка, ни расна, ни сексуална, чак ни политичка. Што онда дијели та два неспојива свијета? Књиге које смо ми читали, а они нису? Па, има и врло образованих фашиста, зар не? О чему се, онда, ради?

Не знам.

Знам да сам била слијепа и глуха на такозвани „пулс свијета“, како у нашем (сигурно не мојем!) рату, тако и сада, у Америци. Није ми било на крај памети да ће се најцрње слутње обистинити. Као што је прецизно написао Александар Хемон: „Ми нисмо могли ни замислити оно што се већ догађало.“

И зато смо кажњени. Наранчасто чудовиште је дошло да нам да коначну пресуду: Све вриједности у које сте вјеровали погажене су. Ово је „brave new world“, у којем важе друга правила. Силеџијска. Највећи горила (испричавам се горилама, дивним бићима које поштујем), с највише лове, у највећем златном дворцу лупа се шакама у прса и виче: „Ово је мој свијет!“

Смрт идеје је као смрт човјека. Непрежаљива. Пред нашим очима је умрла идеја о Америци као земљи слободе и равноправности.

Како да живимо без те идеје? Та је идеја, ако већ не сама Америка, била годинама наше уточиште, наша нада, наше упориште. Можда наша задња илузија.

И зато ћу је пробати обранити.

Кад с коферима будем пролазила поред нове наранчасте слике, нећу је погледати. Погнут ћу главу и само проћи. Гледат` ћу своја посла. С мислима на Волтера, кренут` ћу обрађивати свој врт. Рећи ћу себи: „И то ће проћи.“ Као што пролази све. То је оно што ми знамо, а наранчасти пајац не зна. Он није читао Волтера.

Мира Фурлан, глумица и ауторка књиге Хотел на распродаји. Од деведесетих живи у Лос Анђелесу, где је остварила завидан број улога

Све вриједности у које сте вјеровали погажене су. Ово је „brave new world“, у којем важе друга правила. Силеџијска. Највећи горила, с највише лове, у највећем златном дворцу, лупа се шакама у прса и виче: „Ово је мој свијет!“

Мира Фурлан, глумица и ауторка књиге Тотална распродаја. Од деведесетих живи у Лос Анђелесу, где је остварила завидан број улога







Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Миша Вацић, условно осуђени екстремни десничар и до 24. 1. саветник Марка Ђурића

Стварно сам отпуштен, Марко Ђурић ме је издао

Прочитајте све мисли
bg