Osam principa dobre razvojne politike

Odluka Velike Britanije da napusti Evropsku uniju i izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država ogolili su nezadovoljstvo globalizacijom građana razvijenih zemalja. Bili u pravu ili ne, oni krive globalizaciju - ili barem način na koji se ona sprovodi - za to što zarade stagniraju, nezaposlenost raste, a nesigurnost postaje sve veća. Građani zemalja u razvoju takva osećanja ispoljavaju mnogo duže. Iako je globalizacija tim zemljama donela brojne koristi, mnogima smeta što njom upravlja neoliberalna ekonomija. Na meti kritika je tokom godina posebno bio tzv. vašingtonski konsenzus, koji poziva na neograničenu liberalizaciju i privatizaciju, te makroekonomske politike fokusirane na inflaciju, a ne na zaposlenost i rast. Da li je došlo vreme da se ta konvencionalna ekonomska mudrost preispita? Švedska agencija za međunarodni razvoj i saradnju (SIDA) smatrala je da je to pitanje vredno razmatranja, te je 13 ekonomista sa svih strana sveta (uključujući i četvoricu potpisnika ovog teksta, koji su svi svojevremeno bili glavni ekonomisti Svetske banke) pozvala da razmisle na ovu temu. Zaključili smo kako je sasvim moguće da su neke od ideja na kojima počiva tradicionalno viđenje razvojne ekonomije doprinele pojavi nekih ekonomskih izazova s kojima se svet danas suočava. Pogotovu je očigledno da jednostavno držanje nacionalnih budžeta u ravnoteži i kontrola inflacije, uz prepuštanje tržištu da odradi ostalo, ne vode automatski kontinuiranom i inkluzivnom rastu. S tim na umu, identifikovali smo osam bazičnih principa na kojima bi trebalo da počiva razvojna politika. Prvo, rast BDP-a treba posmatrati kao sredstvo za postizanje cilja, ne kao cilj sam po sebi. Rast je od značaja ponajviše zbog toga jer obezbeđuje resurse potrebne kako bi se poboljšale različite dimenzije ljudskog dobrostanja: zaposlenost, održiva potrošnja, uslovi stanovanja, zdravlje, obrazovanje i bezbednost. Drugo, ekonomska politika mora aktivno da promoviše inkluzivni razvoj. Umesto da očekuju da razvojna plima podigne sve čamce, kreatori politike treba da osiguraju da nijedna grupa ne zaostane. Kreatori politike moraju da se posvete otklanjanju problema koji nanose toliko muka siromašnima - od nezaposlenosti do neadekvatnog pristupa zdravstvenoj nezi ili obrazovanju. Osim što takvo postupanje predstavlja moralni imperativ, ono bi doprinelo i poboljšanju ekonomskih performansi, koje inače mogu da budu ugrožene ekstremnim razlikama u visini prihoda - kroz socijalne tenzije, političke potrese, ili čak oružane konflikte. Štaviše, neki od nedavnih političkih potresa - uključujući bregzit i Trampovu pobedu - jednim delom su reakcija upravo na veliku nejednakost. Treće, ekološka održivost nije pitanje izbora. Na nacionalnom nivou, rast prihoda ostvaren po cenu narušavanja životne sredine je neodrživ - i samim tim neprihvatljiv. Na globalnom nivou, klimatske promene predstavljaju pretnju zdravlju ljudi, njihovim izvorima prihoda, te zajednicama u kojima žive. Imperativ je da mere za ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje njihovim posledicama postanu integralni deo razvojne politike, a ne tek njihova puka dopuna, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Četvrto, nužno je da bude uspostavljena ravnoteža između tržišta, države i šire zajednice. Tržišta su u osnovi društvene institucije, i zahtevaju regulaciju kako bi resursi bili efikasno alocirani. U poslednjih četvrt veka neregulisana tržišta su bila uzrok mnogih negativnih događaja u ekonomskoj sferi, uključujući finansijsku krizu 2008. i neodržive nivoe nejednakosti. Peto, makroekonomska stabilnost zahteva fleksibilne mere. Tradicionalni savet pri formulisanju politike pravi fetiš od uravnoteženog budžeta - ponekad po cenu narušavanja makroekonomske stabilnosti. Bolji pristup bi fiskalni i spoljnotrgovinski bilans tretirao kao srednjoročna ograničenja. Na taj način, fiskalni stimulansi poput javnih investicija mogu da doprinesu pokretanju tromih ekonomija i postave temelje za dugoročni rast. Ključno je osigurati da se, kad su vremena dobra, javnim dugom i inflatornim pritiskom upravlja na valjan način. Šesto, uticaj tehnoloških promena na rast nejednakosti zahteva posebnu pažnju. Tehnološki napredak ostvaren u novije vreme doveo je do izmeštanja radnih mesta i povećanja udela kapitala u prihodu, a time i nivoa nejednakosti. Uostalom, automatizacija omogućava kompanijama da manje troše na zarade, što za rezultat ima uvećane isplate deoničarima. Na nesreću, ono što je u suštini problem između radne snage i kapitala često se predstavlja kao problem između radne snage i radne snage, budući da neki u razvijenim ekonomijama tvrde da im zemlje u razvoju uzimaju radna mesta. Ovo je doprinelo odbacivanju slobodne trgovine i pozivima na uvođenje protekcionističkih mera. Ono što je zapravo potrebno, međutim, jeste akcija za povećanje iskorišćenosti ljudskog kapitala; prilagođavanje i poboljšanje instrumenata za redistribuciju prihoda; i promovisanje jednakosti tržišnih prihoda, uključujući mere za jačanje pregovaračke pozicije zaposlenih. Sedmo, društvene norme, vrednosti i način razmišljanja utiču na ekonomske performanse. Privreda bolje funkcioniše kada među ljudima vlada poverenje. Društvene norme takođe mogu da doprinesu suzbijanju inflacije i podsticanju fer poslovnih praksi. Civilno društvo i vlade stoga treba da promovišu vrednosti i norme koje će voditi takvom ponašanju. Osmo, važnu ulogu ima i međunarodna zajednica. Globalne sile i nacionalne politike kreiraju eksterne uslove koji limitiraju političke opcije. Primer o kome se u poslednje vreme možda najviše govorilo jeste uticaj koji monetarne politike visokorazvijenih zemalja imaju na tokove kapitala ka ekonomijama u usponu, ali i na odliv kapitala iz tih zemalja. Drugi primeri uključuju ograničenja prijema migranata, mere trgovinske politike, te regulaciju poslovanja poreskih rajeva. Samo su međunarodne institucije u situaciji da takvim politikama kontrolišu ove eksterne uslove. Kako bi se osiguralo da se to čini na fer i efikasan način, ključno je da se u ovim institucijama snažnije čuje glas zemalja u razvoju. Kao što smo za sobom ostavili 2016, tako treba da učinimo i sa starim načinima ekonomskog razmišljanja koji su rezultirali tolikim ekonomskim nevoljama i izazvali tolike potrese. Ekonomski razvoj u ranijim periodima i razvoj ekonomske misli daju nam sveobuhvatan uvid u to šta funkcioniše, a šta ne. To znanje trebalo bi da čini suštinu novog pristupa razvoju kakav je svetu potreban.