Dodikovi duhovi prošlosti

Evo posla za numerologe, astrologe i slične stručnjake – 17. januara 1998. godine Milorad Dodik se prvi put vinuo u visoku politiku, prvi put je izabran za premijera Republike Srpske. Tačno devetnaest godina kasnije, na isti dan, Sjedinjene Američke Države uvele su mu sankcije. Slučajnost ili simbolika sa snažnom porukom? NIN toga doba je doneo da je u Republici Srpskoj „izabrana prva američka vlada u kojoj niko ne govori engleski“ i to je obeležilo prvi mandat Milorada Dodika, ali o tome nešto kasnije. Nakon obelodanjivanja američkih sankcija, Dodik i celi njegov savetnički tim rastrčali su se po banjalučkim i beogradskim medijima sa argumentacijom da je to osveta „odlazeće američke administracije“ i da će se stvar ispraviti sa Trampovom ekipom. Najviše je okrivljena sadašnja američka ambasadorka u BiH, Morin Kormak, za koju je rečeno da je „odlazeća“, ali su se prilično prenerazili kada je stigla vest da ona nije među osamdesetak smenjenih američkih ambasadora. Ipak, osnovna matrica odbrane je ostala, a dodatni argument je nađen i u činjenici da Brisel i vodeće zemlje Evropske unije ovog puta nisu hitri u praćenju američkih poteza. U ranijim situacijama to je bilo podrazumevajuće. Inače, Dodik nije prvi predsednik RS kome su uvedene sankcije, ali je uvek obrazloženje bilo „antidejtonsko delovanje“. Prvi čovek iz takozvane visoke politike koji je smenjen bio je predsednik RS Nikola Poplašen, posle njega su smenjivani ministri, poslanici, drugi izabrani i imenovani funkcioneri. Većini je bilo zabranjeno javno delovanje, nekima čak i zapošljavanje u javnom sektoru. Sankcije Dodiku, dakle, nisu najoštrije mere koje su uvedene ljudima na visokim pozicijama (zabrana putovanja u SAD i raspolaganje imovinom). Međutim, mediji skloni aktuelnom predsedniku RS, sve to predstavljaju kao da se nikad i nikom nije dogodilo. I sam Dodik je u vreme kada su drugima uvođene sankcije izjavljivao kako se „mora uvažiti realnost“. Očekivano, sad se peva neka druga pesma. Mesec-dva pred sankcije u RS od spomenutih medija kreirana je atmosfera da u Vašingtonu bukti prava svađa između Obaminih i Trampovih ljudi o tome hoće li ili neće Dodik doći na inauguraciju. Prava mala provincijska predstava, karikaturalna i za ozbiljan svet tužna. Sa prilično kontroverzi protekao je i boravak Dodikove supruge Snežane i premijerke RS Željke Cvijanović u Vašingtonu u vreme inauguracije Trampa. Ambasada BiH u Vašingtonu saopštila je da one ne borave u zvaničnoj već u privatnoj poseti. U Banjaluci je to drugačije predstavljeno. U Sarajevu već danima je atmosfera opšteg trijumfalizma, od medija do javnih ličnosti. Ima malo vajkanja što to nije snažnije i oštrije, ali se smatra da je „Dodik gotov“ i sad se u javnost pušta priča da je ovo prava prilika za obesmišljavanje RS, pa obnavljanje tužbe protiv Srbije „za genocid nad Bošnjacima“. Iz banjalučuke optike izgleda da se i zvanični Beograd našao u prilično neprijatnoj situaciji, pogotovo nakon javnog priznanja Vučića da ga je Angela Merkel pitala hoće li Srbija uvesti sankcije Dodiku. Vučić je zatečen i zbog predstojećih predsedničkih izbora, jer pogoršanje odnosa sa RS biračko telo, utisak je iz Banjaluke, ne bi dobro prihvatilo. Dodik to zna i gotovo je siguran da u javnost neće izaći ono što dobro obavešteni već izvesno vreme znaju, a to je da njih dvojica imaju neke ozbiljne koncepcijske razlike u vođenju politike. Sve će, veruje se, biti jasnije i javnije nakon predsedničkih izbora u Srbiji. Opozicija u Republici Srpskoj kurtoazno javno izražava solidarnost sa Dodikom, ali je više nego jasno da je to kroz zube i upola glasa. LJuti su, jer on nije bio nimalo nežan kada su mnogo gore ranije kažnjavani njihovi ljudi. Još nema ozbiljnijih analiza kako će se sve ovo odraziti na Republiku Srpsku. Američka ambasadorka Morin Kormak, dan nakon obelodanjivanja sankcija obratila se javnosti sa porukom da to „nije upereno protiv građana i Republike Srpske“ već da su to sankcije pojedincu za „protivustavno i antidejtonsko delovanje“. Ipak, ovog puta izgleda nije sasvim bez osnova verovanje da su ovo pre svega neki neraščišćeni računi između Dodika i Amerikanaca. Kada je Dodik pre devetnaest godina prvi put došao na vlast imao je samo dva poslanika u parlamentu. Oko njega su se lako dogovorili Milošević i Klintonovi izaslanici. Milošević ga je godinama pre toga rado primao i pretvorio u neku vrstu „babaroge“ kojom je pretio tada osiljenom SDS-u. Amerikanci su tenkovima mirovnih trupa obezbedili njegov premijerski položaj, a Medlin Olbrajt u njemu je videla „dašak svežeg vetra na Balkanu“. Nakon nepunu godinu vladavine došli su redovni izbori i nije uspeo, nije imao većinu u parlamentu, ali su ponovo stigli izaslanici iz Vašingtona, smenjen je tadašnji predsednik RS Nikola Poplašen i Dodik je nastavio da vlada još dve godine, a da se parlament nikad o tome nije izjasnio. U vreme tog mandata NATO je kretao na Srbiju, on je naglo okrenuo leđa Miloševiću, prekinuo platni promet sa Srbijom, a u vreme bombardovanja obezbedio je da se u RS ne dese nikakvi incidenti. Onda su krajem 2000. godine opet došli novi redovni izbori i opet nije uspeo. Vlast je morao prepustiti SDS-u, PDP-u i drugima, ali je opet uz pomoć Amerikanaca zadržao vlast, na nivou BiH njegovi ljudi su zauzeli sva mesta koja su bila predviđena u okviru nacionalnih kvota za Srbe. To je vreme kada je najviše nadležnosti preneseno sa entiteta na nivo BiH. Recimo za formiranje Suda i Tužilaštva BiH glasali su poslanici SNSD-a, a Dodik sada tvrdi da je to nametnuto. Dokaz su listinzi o glasanju na zasedanju parlamenta BiH. Dodik sada tvrdi drugačije računajući na poslovičnu neobaveštenost. Kod drugog povratka na vlast 2005. godine, Dodik se vratio sa znatno jačom nacionalnom retorikom i ona se kako se godine prolazile pojačavala, ali je i dalje održavao dobre odnose sa raznim međunarodnim izaslanicima. Dobro upućeni kažu da je dogovoreno da Dodik nastavi sa nacionalnom pričom, ali i obezbedi da u vreme kada Priština bude proglašavala nezavisnost Republika Srpska bude mirna. Tako je i bilo. Ipak, u jednom trenutku Dodik je javno izašao sa tezom „svet danas nije isti“, što su mnogi prečuli ili nisu razumeli. On je na toj matrici počeo ozbiljnije približavanje Moskvi. Uspeo je da im proda dve rafinerije i pokrene naftni sektor. Ali, nije sasvim izgubio vezu ni sa pojedinim američkim ljudima. U takvom sklopu političkih veza mnogi vide objašnjenje za ponašanje koje je najčešće u neskladu sa potencijalima Republike Srpske. On često liči na lidera koji vodi zemlju od najmanje pedeset miliona ljudi i ima nuklearne arsenale. Na unutrašnjem planu je izgrađeno nešto što najviše liči na kult ličnosti, pa se niko i ne usuđuje da pita zašto RS sve više ekonomski zaostaje za Federacijom BiH ili zašto doživljava demografski sunovrat... U ovom trenutku on ima podršku Rusije, dok na unutrašnjem planu delimično gubi snagu, ali ni približno brzo kako bi njegovi oponenti želeli.