Heroji od papira

Osuđena pre sedam godina na 35 godina zatvora zbog objavljivanja poverljivih dokumenata na sajtu Vikiliks, Čelsi (koja je tada još bila Bredli) postala je tako uzbunjivač sa najdužom zatvorskom kaznom ikada određenom u Sjedinjenim Državama. I to nije njen jedini rekord – ona je otkrila zločine američke vojske u Iraku i Avganistanu i to kroz najveće curenje poverljivih materijala u istoriji Amerike. Vikiliks je tako dobio 700.000 dokumenata, uključujući video-snimke, diplomatske depeše, vojne izveštaje. Tu se našao i snimak na kome se vidi kako američka vojska iz helikoptera puca na civile u Bagdadu, tom prilikom ubijeno je jedanaestoro ljudi, uključujući i dva Rojtersova novinara. Snimak je duboko uznemirio javnost i razbio iluzije o iračkom ratu, ako ih je iko uopšte imao. Saznalo se i za masakr u Avganistanu, za mnoge druge zločine, za tajne depeše, za diplomatske dopise. Meningova je postala heroj i izdajnik, u zavisnosti od toga ko je šta video u njenom potezu – osobu koja je otkrila istinu o ratovima i pomogla u rasvetljavanju zločina ili osobu koja je dovela u opasnost ratne operacije i živote vojnika. U međuvremenu njen boravak u zatvoru pretvorio se u agoniju, prošla je torturu, mučenja, sva moguća kršenja prava, šest meseci samice… Istovremeno, ne samo da se borila sa maltretiranjem, kažnjavanjem, optužbama, nego je vodila i sopstvenu bitku sa rodnim identitetom. Najzad je promenila pol i tako je postala jedina žena u muškom zatvoru. Dva puta je pokušala samoubistvo, poslednji put prošlog jula. Uzalud su organizacije za zaštitu ljudskih prava upozoravale na njen položaj i na to da su joj ugrožena elementarna prava – nije bilo reakcije vlade. Naprotiv, kako su primetili u Amnesti internešnalu – na kraju se ispostavilo da je godinama u zatvoru osoba koja je otkrila istinu, a ne oni koji su kršili zakon, što potvrđuju dokumenti koje je otkrila. Meningova je osuđena na osnovu Zakona o špijunaži usvojenog 1917. godine, koji je trebalo da zaštiti državne tajne i kazni one koji ih proslede drugim vladama. Ali vremena su se promenila i mnogo toga je postalo sporno, uzbunjivači tvrde da je jedini način da se rasvetle ratni zločini bio da se odaju tajne i da posao uzbunjivača i jeste da javno progovori o nezakonitim delima. Sa druge strane, u SAD je ugrožavanje nacionalne bezbednosti pitanje nad pitanjima, a Vašington je ostao potpuno zatečen odlivanjem tolikih podataka. Nije bilo reči o tome kolika je šteta naneta i kakvi su bili motivi i koliko je zločina počinjeno, koliko je još ljudi imalo pristup tim dokumentima, a ispostavilo se da ih je bilo stotine hiljada, jer je sistem prosto bio tako postavljen. U tom prostoru između bezbednosti države i onih aktivnosti vladinih službi koje bi trebalo da podležu ozbiljnom preispitivanju, ostao je zaglavljen slučaj Mening. I on nije usamljen. Obamina administracija je upotrebila ovaj zakon više nego ijedna druga ikada. Uključujući i Franklina Ruzvelta tokom Drugog svetskog rata. Osim toga, prisluškivani su svi, praćeni su svi, proganjani su uzbunjivači, maltretirani su novinari od kojih se zahtevalo da otkrivaju svoje izvore, da sarađuju sa vladom, da dele podatke koji bi mogli da zanimaju tajne službe. Ispostavilo se da su snimani razgovori novinara Asošijeted presa, da su upućivane pretnje novinaru NJujork tajmsa, da je postalo nemoguće biti novinar i raditi svoj posao bez prismotre. Na kraju je morao da se oglasi Erik Holder, ministar pravde, i pokuša da smiri strasti. „Dokle god sam ja ministar, nijedan novinar neće ići u zatvor zato što je radio svoj posao.“ Tako su izbegnuti novi skandali sa medijima, ali ostala je činjenica da novinari nisu upamtili Obamino doba kao srećno. Tokom njegovog mandata uveden je i program unutrašnje kontrole za zaposlene u državnim službama. Po tom programu trebalo je da motre jedni na druge, da „obrate pažnju na svoje kolege“. Drugim rečima, da prijave eventualne promene u ponašanju, u odevanju, u načinu života, sve što bi ukazivalo da se iskače iz rutine i moglo da ukaže da ta osoba „nanosi štetu zemlji“. Zaposleni su „motivisani“ da prijavljuju sumnjive kolege i tako što bi, ukoliko se pokaže da su možda nešto posumnjali a nisu prijavili, mogli da budu kažnjeni. Obama je za uzbunjivače ostao jedno veoma neprijatno iskustvo. Meningova je osuđena, Edvard Snouden otišao u egzil, a DŽulijan Asanž primoran na život u izolaciji uz stalne zahteve za ekstradicijom. Ispostavilo se na kraju da nikada nije bilo opasnije biti uzbunjivač nego pod Obamom. A mora se priznati i da nikad nije bilo više skandala i curenja poverljivih dokumenata. Snouden, bivši službenik američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), pre nešto više od tri godine obelodanio je tajne projekte prisluškivanja, praćenja i snimanja građana, koje su sprovodile američka i britanska vlada. Posle niza peripetija, sa sve oduzimanjem pasoša, Snouden je dobio boravak u Rusiji, koji mu je upravo produžen na još tri godine. To nisu dobre vesti za Vašington, a sam Snouden nije imao sreće da bude pomilovan. Sa dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću, njegova situacija postaje još komplikovanija. Svi se još sećaju Trampovog tvita iz aprila 2014, kad je napisao: „Snouden je špijun koji je naneo mnogo štete SAD, u stara vremena, kada je naša zemlja bila poštovana i jaka, on bi bio pogubljen.“ A ne treba zaboraviti, građanima je obećao upravo to – da će Amerika ponovo biti poštovana i jaka. Sudbina uzbunjivača pokazala je koliko je američka vlada bila nespremna za ono što je pokrenuo Vikiliks, a zatim nastavili drugi. Kao što ni sami uzbunjivači nisu bili spremni za ono što je usledilo. DŽulijan Asanž, čovek koji je prvi počeo da objavljuje poverljive dokumente i strogo čuvane tajne, nije štedeo nikoga. Preko njegovog sajta obelodanjeni su i Snoudenovi dokumenti i dokumenti Meningove, zamerio se mnogima, a pre svega Vašingtonu. Formalno je na Interpolovoj poternici zbog silovanja u Švedskoj, dok ga Sjedinjene Države traže zbog špijunaže. Pre četiri godine dobio je zaštitu Ekvadora i od tada je u njihovoj ambasadi u Londonu. Ali nije prestao da radi, Vikiliks je tokom američke predizborne kampanje objavio mejlove iz izbornog štaba Hilari Klinton koji pokazuju način na koji je vođena njena kampanja, kako se obračunavala sa protivkandidatom Bernijem Sandersom, kako je pokazala prezir prema „običnim Amerikancima“… Najzad, pomilovanje Meningove usledilo je pošto je Asanž obećao da će se, ukoliko je oslobode, on predati Vašingtonu. To je sada odloženo do maja kada Meningova treba da napusti zatvor, ali bude li se zaista držao reči, pred Asanžom je teška borba. On je ozbiljno smanjio svoje šanse da mu Vašington ikada oprosti Vikiliks, ako ih je ikada imao, poslednjim potezima oko američkih izbora. Tim pre što je optužen da je radio u dogovoru sa Rusijom, da je „oružje u rukama ruske propagande“ i da se preko njega Moskva direktno umešala u američke izbore. Vikiliks je već nazvan „suštinski antiameričkom organizacijom“, kako je to formulisao senator DŽon Mekejn. Za koji mesec znaće se odluka Asanža, Snouden do daljeg ostaje u Moskvi, a Meningova očekuje slobodu u maju. To su sudbine najpoznatijih imena koja su uzburkala svetske vlade. A ništa bolje nisu prošli ni oni manje poznati.