Višak jezika

Ako mene pitate koliko ima jezika u svetu, jedini siguran odgovor, u jednoj reči, glasi: „Previše.“ Još su renesansni mislioci počeli da se pitaju zašto ima toliko različitih, međusobno nerazumljivih jezika, kad svi ljudi na planeti pripadaju istoj vrsti i svi imaju moć govora. Godine 1887. poljski lekar Ludvik Zamenhof odlučio je da problem reši stvaranjem veštačkog jezika za međunarodno sporazumevanje – esperanta. Esperanto ima vrlo pojednostavljenu gramatiku, a reči su uglavnom od germanskih i romanskih korena, pa mnogim Evropljanima nije teško da ga nauče. Kasnije su izmišljene i desetine drugih „međunarodnih“ jezika, na raznim osnovama, ali se pokazalo da veštački jezik nije rešenje. Esperantom, koji je i dalje najuspešniji, služi se širom sveta oko dva miliona ljudi, dakle otprilike jedan na 3.500 stanovnika planete, a i oni komuniciraju samo među sobom. Ulogu jezika za međunarodno sporazumevanje, kao što znamo, danas je preuzeo engleski. NJega iz dana u dan uči sve više ljudi, ali ne treba očekivati da će ikada doći dan kad će stanovnici svih pet kontinenata moći da razumeju i da čitaju engleski (da o aktivnom znanju, tj. govoru i pisanju, i ne govorimo) kao rođeni Anglosaksonci. S druge strane, međunarodna trgovina se razvija, uz proizvode idu uputstva, a ona treba da budu na jeziku stranog kupca. Negde u martu prošle godine pisao sam o tome kako u samoposlugu idem s lupom, jer su slova na flašama hemijskih proizvoda nečitljivo mala, budući da su pisana na desetak raznih jezika. I u „Politikinoj“ rubrici „Među nama“ nekoliko čitalaca se žalilo na „mikroskopska uputstva za lekove“. Tu, doduše. razlog nije u mnoštvu jezika, nego u birokratskim propisima koji od proizvođača lekova traže da navedu sve potrebno i nepotrebno. Sada se desilo da sam otišao u apoteku da kupim toplomer... ali o tome sledećeg puta.