Lončar ne bi smeo da bude ministar

Profesor Žarko Korać strahuje da novi rat na Balkanu nije baš tako nemoguć, ako ga predsednik Nikolić, Rusija i nacionalistički krugovi malo poguraju, verujući da će Tramp i Putin postići novi dogovor, novu Jaltu, kojom će Srbija i deo Balkana biti predati Rusiji u ruke. O Nikolićevom guranju Srbije u novi rat, o Vučićevoj autokratiji, podršci vođe ministru koji se slikao sa ubicama premijera Đinđića, Korać govori u intervjuu za NIN. Srbiju doživljavate kao zemlju demokratije ili kao zemlju vođe i autoritarnog društva? Svakako ovo drugo. Autoritarnog lidera ne možete imati u demokratiji. To je protivrečno. Jedna od stvari koju zameram Vučiću i to vrlo oštro, to je što on za te promene, teške promene demokratske, uopšte ne pokušava da pridobije ljude. Izgubio je celokupnu intelektualnu elitu, deo je nacionalistički, ali drugi deo bi trebalo da mu bude prirodni saveznik. On nema nikoga praktično na svojoj strani jer ne pridobija ljude nego im preti. Zašto želi da uništi političke protivnike, čak i one koji imaju isti cilj kao on, a to je EU? To je njegovo shvatanje politike i liderstva. Uz Šešelja je tako naučio... … Kako se obračunavati sa političkim protivnicima, targetirati ih kao kriminalce, ubice... Govorimo o vrlo oštrom obračunu, uništavanju političkog protivinka? On doživljava svoje političke protivnike kao smrtne neprijatelje. Od početka govorio je o atentatima, zaverama, to je zlokobno zvučalo. Oružje je pronađeno ispred premijerove kuće, ali Vučić nije smenio ni direktora policije, a ni BIA? Jedan je čovek od njegovog najvećeg poverenja. A jedini odgovor zašto nije smenjen direktor BIA, koji je inače potpuni amater, jeste da mu treba. Treba mu i ministar Lončar? Ministar Lončar je bio čest posetilac Šilerove, nikakvog kafića u blizini, i to su svedočili zaštićeni svedoci na suđenju za ubistvo premijera Đinđića. Kako je takav čovek uopšte postao ministar? Imate konferenciju Šešelja po povratku iz Haga gde ga Šešelj optužuje da je ubijao pacijente za „zemunski klan“. Što ne tuži Šešelja sudu? Lončar to demantuje, ali zašto bi neko izmislio da su baš ta dva lekara, Risović i Lončar, a bilo je to pre no što je Lončar dospeo na vlast, ubijali za „zemunski klan“? Znam samo ovo o čemu sada govorimo. Ali, policija je za vreme „Sablje“ rekla da nema dokaza da bi podigla optužnicu, iako je bio saslušavan. Ali ovde mi ne govorimo o tome, već o političkoj prikladnosti da takav čovek za koga su iznete takve optužbe bude dva puta ministar zdravlja. Da li je tačno da se on našao u danu ubistva Đinđića u Urgentnom centru, iako nije bio dežuran? To smo čuli, da je došao tada. I da se raspitivao. Bila je ta informacija. Legija je imao neku poruku za Lončara i Risovića? To je rekao Bajec, prethodni direktor Kliničkog centra, da ga je zvao Legija i da mu je rekao: „Više da mi ne dirate Risovića i Lončara.“ Vi pitate detalje, ja govorim o suštini - kako je taj čovek posle postao ministar zdravlja i kako ga Vučić i dalje brani. On je, inače bio prijatelj Vučića odranije. Znači, potpuno je svejedno kakve se optužbe protiv tebe pojave u javnosti. To je potpuno ignorisanje stava društva. Eto, to je karakteristika autoritarnog društva. Baš me briga šta vi mislite, ja ću da uradim šta ja hoću. E, to je to. Država, to sam ja. Eto to je njegov stil političkog ponašanja i nikakve veze nema sa demokratijom. Premijer nas ubeđuje da je on čuvar demokratije, a izostaje reakcija tužilaštva u mnogo slučajeva? Pad helikoptera, na primer? Za mene je samo pitanje, ako je odbio policijski helikopter da leti, zašto je leteo vojni i sleteo na Surčin a ne na Batajnicu. „Upozoren sam da vojni piloti tako dobro znaju Batajnicu da mogu da sleću zatvorenih očiju“, ali su dobili naredbu da slete na Surčin. Zašto? Zato što, u stvari, vi demonstrirate silu i moć. Savamala je najbolji primer. To je bezakonje - ja određujem šta je bezakonje, a ne vi ili zakon. I, to su zastrašujući odgovori društvu. To je ta fundamentalna razlika, ili ćeš se boriti, ulaziti u okršaje ili ćeš svakoga smatrati neprijateljem. Đinđić nije imao veliku podršku naroda, i sećam se jednog dana je rekao - smisliću nešto. I krenuo po Srbiji. To je ona kampanja „Srbija na dobrom putu“. Vredi danas ponovo gledati te slike. Sale pune ljudi koji ga pitaju. Očigledno ga se ne boje. Sećate se onog mladića kada Đinđić izgovara čuvenu rečenicu: „Srešćemo se ja i vi negde u budućnosti“, uz osmeh. E, to je njegov odgovor na kritiku tog mladića. ’Ajde, probajte sad da zamislite da Vučić tako odgovara. Sadašnji vođa obračunava se sa svim političkim oponentima, pa i sa novinarima, kao sa državnim neprijateljima? Reći ću vam sad jednu stvar koju sam naučio u politici. Ne postoji političar koji može da dobije u ratu sa medijima ili novinarima. Nema nikakve šanse. Naročito ako misli da je podelio medije, pa da ima on svoje. Ne može. Taj rat ne može da dobije. Uvek se nađe neki medij koji ne pristaje na poslušnost. Ali izostaju važni procesi, tako još nema reakcije tužilaštva na krivičnu prijavu Srđe Popovića, staru godinama, u ime Đinđićevih majke i sestre, na primer protiv Čovića i Velje Ilića? Očigledno ništa. Imate školski primer mešanja politike u posao tužilaštva a to je - Savamala. Nije stvar u tome što su srušene tri stare barake, to jeste trebalo da se ruši, ali tužilaštvo ne reaguje jer je neko zvao policiju a ona se nije oglasila, nije htela da dođe. Bezakonje. Ali Vučić to ne sluša. Mislite da sam veruje da zaista jedino on zna kako treba da vlada? Karakteristika autoritarnog vođe, ne veruje nikome, sve tretira kao sluge, robu, veruje da je njemu pripala istorijska misija, da se niko drugi ne pita. Ali vidite, 40, 50 odsto ljudi je zadovoljno. Ratna priča nije završena na Balkanu? Ako pošaljete voz sa freskama na KiM, sa natpisom „Kosovo je Srbija“, i Priština spremno odgovori dugim cevima na granici, onda ste na korak do oružanog konflikta. U ratnoj opciji, koju sad zagovaraju neki vodeći političari, šta bi se desilo sa Kosovom? Tamo su NATO trupe, a mi smo jednom izgubili rat sa NATO. Neko bi očigledno želeo još jednom da izgubi. Ali ja u ovom trenutku uopšte ne mislim da je rat isključen ako imate na vlasti ljude koji tako olako shvataju stvari, pre svega mislim na Dačića i Nikolića. Pritom to radi Dačić, pripadnik SPS-a, koji je taj rat već vodio i izgubio. Tomislav Nikolić je rekao da ne sumnja da će svaki Srbin da ratuje za Kosovo, jedino je zaboravio kako je izgledao rat kada ga je započeo 1991. I, koliko rezervista je odbilo da ide u taj rat. On se zapravo takmiči sa Biljanom Plavšić koja je izrekla verovatno najmonstruozniju izjavu iz ratnih 90-ih, što je čak i Milošević kritikovao, da ako pogine trećina srpskog naroda, kakve to veze ima, važno je imati državu! Zastrašujuće je da sada od predsednika Srbije, a može biti ponovo izabran, slušamo ratnu retoriku. Direktno pominjanje rata, oružanih sukoba, čini evropski put ovde, u ovom trenutku, praktično onemogućenim. Mislim da su Rusija i neki srpski politički krugovi spremni na krvoproliće u Srbiji da bi svoje interese sačuvali. A primarni ruski interes je da ne dođe do širenja NATO. Mnogi, ipak, veruju da je Tramp taj koji će rešiti srpsko pitanje, srpske traume? Svi veruju da će se dogoditi „nova Jalta“, da će podeliti Evropu, i da ćemo mi konačno da pripadnemo Rusiji. I da ćemo konačno vratiti teritorije, sever Kosova i RS. Ali, zvanična državna politika SAD kaže da su granice na Balkanu fiksirane. Koliko smatrate iskrenim taj sukob na relaciji Vučić – Nikolić, u kome navodno jedan vuče ka EU, drugi ka Rusiji? Ne mislim da je to fingiran sukob. To je specifičan politički sukob u kojem ima više elemenata. Jedan je pokušaj Vučića da bude potpuni gospodar političke situacije u Srbiji. Ista je netolerancija koju pokazuje prema opozicionim strankama kao i prema neistomišljenicima unutar svoje stranke. Prema tome, to je borba za političku poziciju. Vučić je mnogo realističniji od Nikolića i zna da ne može takvom retorikom Srbiji da obezbedi ikakav razvoj. EU je naš glavni ekonomski partner, najveći broj donacija, kredita i svega dolazi od zemalja EU. Toga je Vučić svestan, i čak i ako misli isto što i Nikolić, on ne želi tu retoriku da koristi. Da li njemu pomaže Nikolićeva retorika, to je drugo pitanje. Ona ga još više pozicionira kao prozapadnog političara, pa ga Zapad podržava. Nemačko ministarstvo spoljnih poslova izvestilo je Bundestag da su reforme u Srbiji zaustavljene i pozivaju na oprez zbog radikalizacije autoritarnih režima u regionu? Srbija ima podršku Nemačke i to jeste bitno. Ali, ovde se upozorava da su reforme u velikoj meri zaustavljene sve jačom nacionalističkom retorikom i da ima stagnacije u demokratskom razvoju društva. Dodatni problem je ekonomski, a o njemu se najmanje govori. Ne može fatamorgana Beograda na vodi, a to je fatamorgana, da bude odgovor na krizu u Srbiji, već potezi koji će omogućiti da čovek može da radi i da od toga može da živi. Imate tu paradoks, jednom vas je jedna politika dovela do ovog beznađa, a vi sada ponovo podržavate politički program koji vas dovodi ponovo do beznađa. Pa znate, građani Srbije će morati konačno jednom da donesu odluku, hoće li da skapavaju, umiru, boreći se za neke imaginarne granice ili će, konačno, biti zadovoljni granicama koje Srbija ima i praviti bolje društvo. Ako hoćete najdirektnije, hoćeš li da ratuješ za velike granice i stradaš, ili ćeš postojeće granice prihvatiti i boriti se da Srbija jednom već postane mesto za život? Kako vidimo, izjave o ratovanju ismejane su na društvenim mrežama. Nikome se ovde ne ratuje, ismevaju Nikolića da kopa šančeve sa svojim sinovima oko svoje, inače, ilegalne vikendice. Mi moramo jednom da počnemo da se bavimo svojim društvom. Neće nam pomoći ekonomsko-politička propaganda koju imamo u tabloidima, i konferencijama za štampu. Ekonomija je rak-rana, a u toj vladi je mnogo nekompetentnih ljudi, ne mislim na Vujovića. Zašto na Univerzitetu koji je nekada bio temelj kritičke misli nema upozorenja da ovde ne funkcionišu pravna država, ljudska prava i elementarna demokartija? U autoritarnim društvima, koji su u posebnom teškom ekonomskom položaju, to je početak onoga što ljudi zovu anomija, raspad društvene zajednice, svako gleda samo sebe. Kaže, daj ja da preživim, moja porodica, šta me briga za ostale. Uvek je poražavajući rezultat da nedostaje solidarnost. Ovde se šokiraju kada vide da je neko išao da spasava labudove na zaleđenom Dunavu. Češće u čovekom životu bi trebalo da bude situacija u kojima se boriš za drugoga. Cena činjenice da raste nezainteresovanost društva u celini je da nemate učešće tog društva u reformama. Bez učešća društva, ne možete napred. I zato ovaj način reformi koje pokreće Vučić neće uspeti. Solidarnost, reakcija, traže visoko razvijenu društvenu organizaciju. Znate vi šta je to solidarnost među ljudima?! Znate vi šta to traži?! Visoko razvijenu svest društva. Empatiju? Nije da nema empatije, nego empatija ne proizvodi nikakav rezultat. LJudi se boje za svoje radno mesto. Vide oni šta se zbiva i kažu „ovo je strašno“, ali se ne usuđuju da reaguju. Čekaju da to kaže neko drugi. Uzmite Jankovića. Pogledajte šta je o tom čoveku sve rečeno. On je optužen da je ubica. Da kažem iskreno, to ni Milošević nije radio. Zašto intelektualna elita ćuti? Čini se kao da čitav bunt protiv gašenja institucija i demokratije preuzima nekoliko glumaca? Jedan deo elite je korumpiran, vlast im je dala neke funkcije, pozicije, deo je nemoralan, on čeka da sve ovo prođe, a deo se buni. U društvu se uvek samo manjina bori. Zato što ima više samosvesti. Te ljude zovem patriotama, njima je stalo do njihove zemlje, a nazivaju ih izdajnicima, to je taj paradoks. Nacionalisti su oni koji uništavaju ovo društvo, a oni koji se bore da im društvo bude bolje su prokaženi.