Dobijao sam pretnje smrću

Za NIN iz Banjaluke Austrijski diplomata, etnički koruški Slovenac, Valentin Incko je sedmi po redu međunarodni namesnik u Bosni i Hercegovini. Već osmu godinu je na čelu međunarodne uprave. Prilično je tih, uglađen, izbegava konflikte, ali je nedavno razbesneo Srbe koji su razumeli da je uporedio obeležavanje 9. januara - Dana Republike Srpske sa 10. aprilom - danom Nezavisne države Hrvatske. Zato razgovor i počinjemo tim pitanjem. Znate li da su mnogi Srbi ljuti na vas? Znam, upoznat sam s tim. I nije mi svejedno. Već sam prošle godine dobio pet hiljada razglednica koje je platio omladinski ogranak SNSD-a sa porukom: „Incko, idi kući“. Dvadesetak je čak sadržavalo pretnje smrću. Znam i da je moja nedavna primedba pogrešno shvaćena, da je neke uvredila i zbog toga mi je žao, tim pre što to nije bila moja namera. Jasno mi je i da, zalažući se za dosledno sprovođenje Dejtonskog sporazuma, nisam omiljen kod političkog establišmenta u RS, ali i kod nekih drugih. Međutim, interpretacija da sam namerno hteo da uvredim Srbe je suluda. To nije ništa drugo nego politizovanje. Poštujem srpski narod. U Beogradu sam živeo četiri srećne godine. Meni je veoma važno da sam još 1986, kada je počeo da se gradi, postao jedan od prvih dobrotvora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Patrijarh German me pozvao i lično uručio diplomu ktitora. Dobrotvor sam i pravoslavne crkve u NJujorku koja je izgorela, kao i srušene pravoslavne crkve koja se obnavlja u Mostaru. Naravno, podržavam i neke srušene katoličke crkve ili džamije. Hoćete li se izvinjavati, to su od vas tražili i najumereniji srpski političari? Neću da se izvinim nijednom političaru. Moja izjava je pogrešno predstavljena. Rekao sam čak, da „to nikome ne pada na pamet“. Međutim, praznike ne treba slaviti na način koji je provokativan ili uvredljiv za druge ili koji izlazi iz okvira Dejtona. Rekao sam i da politički lideri treba da gledaju u budućnost, a ne u prošlost. Obeležavanje istorijskih događaja se mora raditi tako da možemo pričati o dostojnoj memorijalnoj kulturi. I to svugde. Recimo ovih dana, 27. januara, u Austriji nismo obeležavali samo Mocartov rođendan, nego i dan oslobođenja Aušvica i dan kada se sećamo žrtava Holokausta, rekao bih - svih holokausta i svih genocida. Za moju domovinu Austriju, to je, kao što je rekao novi predsednik Aleksander van der Belen, jedna od najtamnijih stranica u istoriji. Svaki narod ima tamne stranice u svojoj istoriji, i sa njima se treba suočiti. Ali nema loših naroda. Ima samo loših pojedinaca, loših politika, ali ne naroda. Da li ste dobili pismo Udruženja „Jasenovac - Donja Gradina“ u čijem sastavu su i neka od dece logoraša NDH, ali i ljudi čije su porodice stradale u genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima i hoćete li im odgovoriti, hoćete li se njima izvinjavati ? Dobio sam to pismo. Ukoliko je neko pogrešno shvatio moju izjavu, žalim zbog toga. Duboko saosećam sa svim žrtvama nacionalsocijalizma, fašizma, komunizma, bilo koje diktature. Naravno, saosećam i sa žrtvama logora u NDH. Pre nekoliko godina bio sam na komemoraciji posvećenoj logoru „Jasenovac-Donja Gradina“ i sve što mogu reći je - te strahote koje su se dešavale u ime jedne ideologije se nikada i nigde ne smeju zaboraviti! Nažalost, ovaj region je pun mesta gde su postojali logori, stariji i noviji. Da li su u pravu vlasti u Banjaluci kada tvrde da vodite probošnjačku politiku? Srbija je potpisala Dejtonski sporazum, a RS više aneksa. Ja samo nadgledam sprovođenje nečega što je već dogovoreno. To uključuje i odluke Ustavnog suda, koje su „konačne i obavezujuće“. Ustav pominje i prisustvo tri stranca u sudu – što je predsednik Milošević potpisao u Dejtonu i nalaže da svi, i entiteti moraju da rade u skladu sa odlukama Ustavnog suda. Dejton nije švedski sto. Mirovni sporazum ne ostavlja prostor entitetima da se otcepe. To je nešto na šta su se svi potpisom obavezali. Tako da, kada političari u RS, a ponajviše predsednik Milorad Dodik, traže suprotno od onoga što je dogovoreno, kada kažu da ne poštuju odluke Ustavnog suda ako im se ne sviđaju, kada kažu da je BiH veštačka tvorevina ili da Republika Srpska treba da se otcepi, moram da reagujem. Na isti način reagujem na kršenje Ustava, bilo da to rade Bošnjaci, Hrvati ili Srbi. Morate imati i na umu da ja usaglašavam moje stavove sa članicama Saveta za provođenje mira i praktično sam za sve svoje odluke imao podršku svih zemalja, osim jedne. Od koje zemlje nemate podršku? Rusija zna da izdvoji mišljenje. Ali ne uvek. Izvorni Dejton je unekoliko izmenjen, neke nadležnosti su prenesena sa entiteta na nivo BiH. Koliko je to bila kreacija međunarodne zajednice, a koliko dogovor domaćih političkih elita? Sve što je urađeno, urađeno je u skladu sa Dejtonom i uglavnom uz saglasnost domaćih lidera. Naravno, angažman međunarodne zajednice nakon rata je bio prisutniji i robusniji. U međuvremenu ta uloga je evoluirala. Prepuštamo domaćim liderima da rešavaju probleme. Na kraju krajeva, oni su za to izabrani. BiH mora stajati na sopstvenim nogama, u svim segmentima i kao takva se kretati ka svom proklamovanom cilju - članstvu u Evropskoj uniji. Već duže vreme Dodik o vama govori svašta, pa čak i da ste „međunarodni kriminalac“ i da ste ovde samo da zadržite visoku platu. Kako to doživljavate? Niste prvi novinar koji mi postavlja to pitanje. Kao i ostalima, i vama ću citirati jednu misao Miroslava Krleže koji kaže: „Govoreći o drugima, otkrivamo sebe”. Moju platu ne plaća RS nego EU, SAD, Japan i druge zemlje. Ona se nije menjala još od Karla Bilta. Ja sam je čak smanjio i niža je nego što se tvrdi. Spreman sam odmah da zamenim mesečna primanja sa predsednikom RS Dodikom. No, čak i kada bih radio besplatno, ništa se ne bi promenilo. Nekada su odnosi vas dvojice, neposredno posle rata, kada ste bili ambasador Austrije u BiH, bili više od oficijelnih, bilo je tu i prisnosti neuobičajene za diplomatsku praksu. Šta se promenilo? Promenilo se mnogo toga. Imali smo dobre odnose i bili smo na „ti“. Dodik je dete finih kozarskih antifašista i bio je velika nada Zapada. Ne tako davno Dodik je vodio drugačiju politiku usmerenu ka pomirenju i zajedničkoj budućnosti. On je rekao da Karadžića i Mladića treba izručiti Haškom sudu. On je u decembru 2007. rekao da je u Srebrenici počinjen genocid. Imao je verovatno na umu izjavu generala Mladića, koji je na sednici skupštine „Republike Srpskog naroda BiH“ u Banjaluci, u Domu armije, 12. 5. 1992. rekao: „Gospodine Krajišnik i gospodine Karadžiću, kako ćemo to (etničko čišćenje) objasniti svetu? Pa ljudi, to je genocid !“ Dodikova popularnost je dodirivala nebo i bio je omiljen i poželjan partner. Putovao je bez prestanka po glavnim gradovima Evrope. U njemu su videli čoveka sposobnog da snažno pokrene napred ne samo RS, nego celu Bosnu i Hercegovinu. Dodik je po mom mišljenju mogao biti balkanski Vili Brant. Ne bih nagađao o razlozima koji su doveli do promene njegove politike. To samo on zna. Ima međutim jedna indijanska mudrost koja kaže da svaki čovek u sebi ima dva vuka, jednog dobrog i jednog lošeg. Ali, prevladaće onaj kojeg više hraniš. Rekao sam to više puta i još uvek stojim iza toga: izuzetan politički talenat se koristi u pogrešnom smeru. Iskreno, meni je zbog toga žao. Kakve su sada vaše obaveze nakon američkih sankcija Dodiku, ili nema nikakvih promena? Sankcije SAD prema predsedniku RS ne utiču na mandat visokog predstavnika. On ostaje nepromenjen, a meni su i dalje na raspolaganju instrumenti neophodni da se obezbedi provođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Postoje i nagoveštaji da bi i kancelarija OHR mogla biti zatvorena. Kada bi, prema vašim informacijama, to moglo da se dogodi? Uslovi za zatvaranje OHR-a, poznatiji kao „platforma 5+2“, koncipirani su u februaru 2008. godine. O stepenu ispunjenosti tih uslova redovno, dva puta godišnje, izveštavam Savet bezbednosti UN-a. Procenu o tome da li su svi uslovi ispunjeni doneće Savet za implementaciju mira. Interesantan je osobito drugi uslov: „Pozitivna procena političke situacije i potpuno ispunjavanje Dejtonskog sporazuma“. Sami procenite da li smo na cilju. Mislim da neki ljudi koji priželjkuju zatvaranje OHR-a, svojim aktivnostima zapravo čine sve da se taj mandat produži. Kako BiH vidite u budućnosti, hoće li opstati dejtonska kreacija, hoće li biti politički stabilnija i ekonomski razvijenija, hoće li se približiti EU? Moramo da budemo strpljivi i da BiH damo šansu, ali ona će sigurno opstati kao međunarodno priznata suverena država. Previše pričamo o prošlosti. Iskreno bih voleo da se bavimo onim što je suštinski bitno, vladavinom prava, borbom protiv korupcije, ekonomijom, radnim mestima, činjenicom da mladi ljudi odlaze i kako da se taj trend preokrene. Mislim na pitanja o kojima su nedavno razgovarali predsednik Vlade Srbije Vučić i predsedavajući Saveta ministara BiH Zvizdić. To je bio jedan od najvažnijih i najuspešnijih sastanaka u poslednje vreme. Nadalje, ja verujem u talentovane ljude sva tri naroda u BiH. Verujem da se uz malo dobre volje ovde može dobro živeti. Pa i vi imate izreku: „Gde čeljad nije besna, kuća nije tesna“. Da li ključne procese u BiH kreira vaša kancelarija i međunarodna zajednica ili to rade domaće političke elite? Političke elite su te koje kreiraju dinamiku, bilo pozitivnu ili negativnu. Ovo posebno važi kada su u pitanju evrointegracije. Za članstvo u EU nije aplicirao OHR ili međunarodna zajednica, nego BiH. A to je svakako ono što i mi želimo – manje Dejtona, više Brisela. To smo uostalom i pokazali smanjujući prisustvo samog OHR-a. Za vreme mog prethodnika Ešdauna, OHR je imao preko 800 zaposlenih, a sada ih je tek oko sto. Osećate li odgovornost što se političko stanje u BiH pogoršalo? Ne bežim od toga da kažem da i mi iz međunarodne zajednice nosimo deo odgovornosti. Ali morate uvek imati na umu i to da nekome ne možete da pomognete protiv njegove volje. Najveća odgovornost je na onima koji su izabrani predstavnici vlasti u celoj BiH, uključujući i one na nivoima entiteta i kantona. Oni su položili zakletvu i dali obećanja glasačima. Ali, čini se da su ljudi zadovoljni političarima koji ih predstavljaju, jer iznova glasaju za iste ljude i iste stranke. Vidite li novu, mlađu generaciju političara koja bi kreirala drugačiju atmosferu? U proteklih osam godina, a i dok sam bio austrijski ambasador u BiH, upoznao sam veliki broj fantastičnih ljudi, talentovanih i dobrih, od Banjaluke, preko Sarajeva do Mostara. Svi žele samo jedno – normalnu i predvidljivu budućnost, odgovornu vlast i vladavinu prava. Ima mnogo mladih ljudi kojima treba pružiti šansu da naprave državu koja će svima pružiti budućnost i u kojoj nikome neće biti tesno. Ako sudite po njenim stanovnicima, BiH je već sad jedna fantastična zemlja. Ja čak tvrdim: treba Bosnu evropeizirati, a Evropu pobosančiti. Nove i kvalitetnije snage se nalaze na svim nivoima vlasti, a pogotovo na nižim. Neki načelnici su napravili mala čuda od svojih opština. Pogledajte Tešanj, Grude, Gračanicu, Derventu, Doboj, Visoko... Ti ljudi stvaraju atmosferu za investicije i za ostanak mladih ljudi. NJih treba podržati. Stranačke kombinacije ne smeju biti jedina mera za napredovanje. Mladim i sposobnim ljudima treba dati šansu, a takvih u BiH nikada nije nedostajalo. Generalno bih voleo da ima više pozitivnog takmičenja među konstitutivnim narodima, kantonima i entitetima – trku za bolje univerzitete i bolnice, za funkcionalniju policiju, objektivnije medije, dinamičniju ekonomiju i bolje okruženje za investicije. Verujem da na taj način BiH može biti potencijalno bogata zemlja u kojoj svi rade za bolje sutra, a da pri tome niko ne gubi svoj identitet. Ti različiti identiteti su pravo bogatstvo, isto kao u Vojvodini. Budimo ponosni na to. Mi u regionu smo već nekako Evropa u malom!