Teško breme prošlosti

Specijalno za NIN Neposredno nakon ujedinjenja Nemačke, u Berlinu sam prisustvovao sastanku na kome se razgovaralo o budućnosti Tojfelsberga, velikog centra za prisluškivanje koji su zapadni saveznici izgradili na jednom od berlinskih bregova. Predstavnici Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske na sastanak su došli s aktentašnama punim planova za budućnost. Nemački general iz Savezne obaveštajne službe (BND) u Minhenu, novog vlasnika postrojenja, otpočeo je sastanak molbom da aktentašne zatvorimo, budući da nema govora o tome da ubuduće stanicu delimo. Ona će biti nemačka i samo nemačka. Zamislite našu šokiranost ovim potpuno neočekivanim izrazom nemačke asertivnosti, nakon tolikih godina posleratne uspavanosti. Jedan od kolega dodao mi je cedulju na kojoj je bila izjava Vinstona Čerčila: „Nemci su vam ili pod nogama ili vam stežu ruke oko vrata“. Nije trebalo da brinemo. U poslednjih dvadeset godina Nemačka, uprkos svojoj ekonomskoj moći i uticaju koji ima na Evropsku uniju, i dalje okleva da preuzme političko ili vojno vođstvo; uvek traži partnere ili se često krije iza svog ustava kako bi izbegla svaku sugestiju kako baca poglede na svoju destruktivnu prošlost, posebno kad je reč o nekadašnjoj dominaciji tesno povezanih civilnih i vojnih obaveštajnih službi, te ulozi nemačkih oružanih snaga. U periodu nakon sloma Trećeg rajha postojanje ove linije koja se ne prelazi snažno je utisnuto u kolektivnu svest nemačkih birača i njihovih političkih lidera, i do danas utiče na donošenje političkih odluka, posebno onih koje podležu sudu strane javnosti - s izuzetkom ljubavne afere s Hrvatskom, koja i dalje traje. Druga linija koja se ne prelazi jeste to što u današnjoj Nemačkoj žive milioni Nemaca koji su, kao i kancelarka Angela Merkel i predsednik Joahim Gauk, odrasli i školovali se u onome što je bila Istočna Nemačka. Statistički je izvesno da su neki bliski članovi familije Merkel, a svakako familije Gauk, radili kao saradnici Štazija, zloglasne a sveprisutne službe državne bezbednosti u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Ova istočnonemačka linija koja se ne prelazi značila je da su nemački političari mogli javno da ukazuju na pretnju koju predstavlja terorizam, ali su, imajući na umu da veliki broj birača još pamti državnu represiju iz vremena NDR, oklevali da uspostave organizaciju potrebnu da bi nemački sistem unutrašnje bezbednosti postao efikasna mašina sposobna da zaštiti zemlju i ojača evropsku bezbednost. Nemačka ima jedan od najkompleksnijih obaveštajnih i bezbednosnih sistema u Evropi. Osim savezne unutrašnje i spoljne obaveštajne službe, svaka od 16 federalnih jedinica ima svoju posebnu bezbednosnu službu, a isti model organizacije važi i za policiju. To je sistem opterećen borbom za prevlast i ljubomorama, ali iznad svega parališućom neefikasnošću. Tome treba dodati već godinama nedovoljno finansiranje policije i ozbiljan nedostatak ljudstva, koji je naročito postao upadljiv nakon što je 2015. u zemlju došlo milion raseljenih lica. Uprkos obećanjima Merkelove da će povećati izdvajanja za ove službe, do kraja 2016. sistem se našao na ivici pucanja. A onda se pojavio usamljeni napadač za volanom kamiona koji je savladao hrabrog poljskog vozača. Jedan od berlinskih božićnih marketa bio je meta terorističkog napada. Na desetine ljudi je ubijeno i povređeno. Odgovor policije i bezbednosnih službi bio je demonstracija neverovatne neefikasnosti, grešaka i propusta kojih je bilo i previše da bi se nabrajali. Dve linije koje se u nemačkoj politici ne smeju preći susrele su se na marketu smeštenom na stotinjak metara od spomen-crkve cara Vilhelma, uništene u Drugom svetskom ratu - i nedaleko od Berlinskog zida, dok je još tamo stajao - i ostavljene u tom stanju kao podsećanje na nemačku strašnu prošlost. Raskrsnica na kojoj su se dve linije ukrstile. Dolaskom Donalda Trampa na čelo Sjedinjenih Država kancelarka Merkel se našla u problemu. Kod kuće, gde se od nje očekuje da se suprotstavi terorističkoj pretnji, pod pritiskom je političara koji bi ublažili bilo kakve oštrije mere koje bi mogle da budu interpretirane kao narušavanje ljudskih prava; a na međunarodnom planu pod pritiskom da troši više na vojsku i istupi kao predvodnik jačanja evropske odbrane u situaciji kad i Velika Britanija i SAD od tog posla izgleda dižu ruke. Nekih promena u Nemačkoj mora da bude i biće ih. Ali one duboko zacrtane linije koje se ne prelaze i dalje postoje, i biće potrebno da prođe još mnogo godina kako bi nestale, zbog čega će Nemci i dalje stradati i ginuti kod kuće, i odbijati da rizikuju svoje živote po svetu.