Kreativci u neprijateljskom okruženju

Nezavisna organizacija kulture Mikser objavila je nedavno da će 1. maja zatvoriti svoje sedište u Savamali, i nastaniti se na novoj lokaciji na donjem Dorćolu. Razlog nije ekspanzija projekta vlasti Beograd na vodi, iako i ova agresivna praksa ima udela u odluci, već nepovoljni ugovorni uslovi sa privatnom kompanijom u čijem je vlasništvu objekat Mikser haus, u Karađorđevoj 46. Ovo je klasična poluga džentrifikacije, menjanja unutrašnjeg sastava nekog kvarta, naglašavaju upućeni, ili promene DNK kraja, kako fenomen definiše Maja Lalić, kreativna direktorka Mikser festivala. „Od početka naših aktivnosti pre pet godina, sretali smo se sa različitim dokazima nepostojanja kulturne strategije grada i države“, objašnjava Lalićeva. Manjak razumevanja za ciljeve promocije kulture i u svetu biznisa, Mikser je utvrdio u misiji stvaranja i širenja platforme povezivanja kreativnog i poslovnog sektora. Pristup je iznedrio oko 1.500 događaja, što koncerata, predstava, performansa, izložbi, nastupa pisaca, festivala, marketa, što javnih debata, konferencija…, ili više od milion posetilaca. Ekskluzivne reportaže stranih medija o Mikseru bile su besplatni PR srpskoj prestonici, a njihov učinak vrlo merljiv porastom broja turista. Posebne vrste – gladne umetničkih sadržaja – okosnice novog pogleda na turizam. Strani novinari prepoznali su značaj elastičnog modela kolaboracije kreativaca i „praktičara“ u nepovoljnoj klimi srpske tranzicije kojom dominira nezajažljiv apetit vlasnika krupnog kapitala, a kome se Mikser uspešno suprotstavljao, kaže Maja Lalić. Ponosna i na promociju „kreativnog preduzetništva kao katalizatora društvenog, ekonomskog i kulturnog razvoja čitavog dela grada“. I to bez dotacija iz državnog budžeta. S druge strane, stalni dotok migranata i njihovo gravitiranje ka saobraćajnim čvorištima, „prirodno“ je prouzrokovalo da Miksalište, postane neka vrsta prihvatnog centra za ratom i bedom izgnane stanovnike Srednjeg istoka, i šire. Osim zadovoljavanja najosnovnijih potreba, aktivisti Miksera sprovodili su i različite radionice, usmerene na olakšavanja života izbeglih, naročito mališana, u tranzitu. Međutim, umesto podrške i priznanja što jedna nezavisna organizacija preuzima deo tereta države, došli su bageri i sravnili to privremeno utočište nevoljnika. Na pritisak građanstva na vlasti, otvoreno je novo u Gavrila Principa 15, gde će i ostati, i nakon preseljenja Mikser hausa. Izbor buduće baze se sam nametnuo, u sklopu sklonosti Miksera ka negovanju industrijskog nasleđa (setimo se prvih festivala u silosima Žitomlina): Industrija metalnih konstrukcija u dnu Ulice Žorža Klemansoa. Naravno, napušten objekat, očekivano – pod stečajem, ali i pod sporom oko vlasništva, što takođe nije iznenađujuće. Mikser je rešen da zajedno sa sličnim organizacijama i uz podršku fondera i donatora, izađe na javnu licitaciju za zakup, kad se za to steknu uslovi. I tako podstakne model javno-privatnog partnerstva za koji se na papiru zalaže i država. Međutim, neki kulturni poslenici sumnjaju da je implementacija takvog „hibrida“ moguća, što umetnik Vladan Jeremić objašnjava prirodnom težnjom jednog sektora da nadvlada. „Formacija prvog i drugog oblika vlasništva su u protivurečnosti, odnosno u potencijalnom konfliktu“, naglašava Jeremić. Uobičajeni princip u zemljama bivše Jugoslavije jeste povezivanje privatnika i partija na vlasti, kako se dolazi do povoljnih uslova i resursa javnog sektora, koji se docnije podvrgavaju „privatničkom diktatu, a nasuprot interesu društva kome ne ostaje skoro ništa“, ističe. Ovo je mehanizam svojstven zemljama sa dominantnim neoliberalnim modelom vođenja javnih preduzeća, muzeja i organizacija u kojima se teži da se javni sektor podvrgne neoliberalnim partijama na vlasti. Odnosno, „mreži privatnika koji te partije vuku sa sobom“. Međutim, nedavna afera u Nemačkoj, sa novom koncertnom halom Filharmonije u Hamburgu, pokazuje da ni razvijene zemlje nisu imune na korupciju. Naime, tokom izgradnje ove hale slili su se milioni evra u džepove elite na vlasti i špekulanata na tržištu nekretnina. Posebno zanimljiva je i sličnost u pozadini slučajeva: i ta koncerna zgrada izgrađena je u velikom projektu grada na vodi za bogate Hamburga, baš kao što je slučaj u Savamali, opisuje Jeremić. Princip je isti, stvaranje veštačkog raja za moćnike, uz blokiranje pristupa sadržajima običnim građanima, tvrdi, premda su u Beogradu u igri mnogo manji novci i građevinske površine. Tako se čini da Srbija kopira koruptivnu praksu Zapada i arapskih zemalja, prisutnu prethodnih decenija. „Punktovi kulture kao što su Mikser i neke druge inicijative koje su se pojavile u Savamali mogu na kraju biti proterani odatle, kao nešto što je poslužilo samo u fazi dok je trebalo da se `zagreje predjelo` putem kulturnih programa“, tumači mehanizam džentrifikacije. Model koji Jeremić nudi jeste javno upravljanje institucijama kulture koje podrazumeva njihovu demokratizaciju u smislu odlučivanja građana na šta će sredstva biti utrošena. „Omasovljena ekonomska demokratija nasuprot iluzijama sitnog preduzetništva jeste moja preporuka za ovdašnje radnice i radnike u kulturi“, poručuje Jeremić. Međutim, ovo bi značilo da je svest građana veća nego što je realno stanje. Štaviše, građani ne percipiraju ni značaj nasleđa moderne, uključujući i industrijsku zaostavštinu, ne naročito bogatu u Srbiji, što je druga tema koju otvara selidba Mikser hausa. „Za razliku od srednjovekovnih spomenika kulture koji su pod zaštitom u svim sistemima, zaštita ostalog nasleđa je relativizovana“, kaže arhitekta Jovan Mitrović, misleći na institucionalne mere, ali, još više na izostanak ideje u narodu šta se u tim fabričkim zdanjima s kraja 19. veka naovamo, i ima čuvati. „Najjasnije je to na primeru arhitekture moderne koju većina građana ne doživljava kao nešto vredno zaštite, iako je realno, u vreme kada je nastala, bila pravi odraz svih arhitektonskih novina koje su se iz sveta reflektovale na našu scenu“, objašnjava Mitrović. Javnost ovome pretpostavlja „klasicističke replike nastale u isto vreme, konfekcijske i na granici kiča objekte, kao nešto što je drevno, lepo i vredno zaštite“. Izuzetak je, donekle, Zlokovićeva štamparija, poznatija kao BIGZ, remek- delo arhitektonske misli svoje epohe, gde se neko vreme donekle uspešno upražnjavao model privatno-javne intersektorske saradnje. Tu se godinama mogao čuti najbolji džez u gradu, i drugi ritmovi iz brojnih muzičkih studija. Sve dok „buka“ nije zasmetala novim komšijama, gostima hotela Radisson blu. Kuriozitet je što je sačuvan i rekonstruisan rustični stari mlin, po kome je hotel dobio ime, dok se, što se vlasnika ugostiteljskog objekta tiče, komšijski biser moderne može i urušiti nekorišćenjem. Transformacije kvartova je uobičajena pojava, a kad i deluju stihijski, nekad im prethode i naučna istraživanja. Jedno takvo, sa arhitektom Milanom Lojanicom na čelu, sprovedeno je i za Savamalu. Doprinos Jovana Mitrovića bio je na temi „Prostori namenjeni odvijanju pojava supkulture, masovne kulture i spontanim događanjima...“, gde je anticipirao ono što se posle 20 godina desilo i dešava sa prostorima Savamale, donjeg Dorćola, Bajlonijeve pivare, Trudbenika... „Tragičnog epiloga“ ipak nema, barem ako sve posmatramo sa dijalektičkog aspekta, navodi Mitrović, već se sve dešava po uzročno-posledičnim principima. „Snaga kulture je u direktnoj vezi sa snagom društva, a kako je naše u tragičnoj tranziciji, ono nema snage da se bavi kulturom“, obrazlaže arhitekta. Prateće pojave su kulturni radnici na rubu egzistencije, i, s druge strane, podizanje šoping-molova kao surogata duhovne nadgradnje. Mitrović smatra da je rešenje u planskom gazdovanju, definisanom vlasništvu, mogućnosti da umetnici koriste objekte dok se oni ne privatizuju, kao i pametnoj privatizaciji gde se zakonski stimuliše i određuje dalje prisustvo stvaralaca. „Za jednu siromašnu zemlju kakva je naša, veoma je važno da uspostavi što je moguće bolje iskorišćenje ne samo industrijskog nasleđa, već svog neupotrebljenog građevinskog fonda“, zaključuje Mitrović. Što bi značilo da se on popiše, napravi strategija korišćenja, moguća uz minimalna sredstva. Umesto toga, po Beogradu i šire, mnoštvo objekata različitih vrednosti, jednostavno propada. Svesni ili ne njihovog arhitektonskog značaja, građani se pitaju u prolazu ko li je „stavio šapu“ na dato zdanje i ne bere brigu što će se urušiti dok ne dođe red za kupovinu.