Tragična ljudska priča

Sve je počelo tragičnom ljudskom pričom. Profesor, intelektualac, bivši ministar, ali ipak pre svega čovek – beskućnik. Ostao je bez stana, ostavila ga je i žena, spava u parku, zapušten je i sve što ide uz to. Slobodan Vuksanović, nekadašnji ministar obrazovanja, tako se preko noći vratio u žižu interesovanja i pobrao simpatije i saosećanje mnogih građana. Nedugo zatim javili su se oni koji su tvrdili da poznaju čoveka, da je sa njim sve u redu, da je daleko od bilo kakvog beskućničkog statusa, eno ga na nekom privatnom fakultetu, predaje čovek i živi uobičajenim životom. Usledili su pripadajući rafali kritika i uvreda na račun Kurira, koji je priču pokrenuo, javnost je, sve u svemu, ponovo bila šokirana tabloidnom kaljugom, iako se stalno neosnovano misli da nas više ništa ne može iznenaditi. Mnogi su, međutim, bili sumnjičavi, valjda poučeni iskustvom da ipak živimo u zemlji gde se i najplemenitiji porivi, poput humanosti, mogu zloupotrebiti bez pardona, te su upozoravali da iza cele priče stoji neka veća ujdurma. To su ubrzo potvrdili i mediji koji su o Vuksanoviću objavljivali reportaže i intervjue, a on je, neobično, u intervjuima manje govorio o tabloidnoj priči koja je zakuvana, a mnogo više o tome, pazite sad – kako je Vučić najbolji premijer ikada. I kako ima neverovatnu energiju. I kako je i Nebojša Stefanović mnogo super. Indikativno je bilo već to što je Kurir, na koji su građani osuli drvlje i kamenje zbog objavljenih laži o Vuksanoviću, ubrzo objavio intervju sa njim. Šta bi, recimo, u nekoj normalnoj zemlji bila prva reakcija prema mediju koji objavi gomilu laži o tebi? Demanti ili tužba verovatno. Intervju nikako. Rehabilitacija Slobodana Vuksanovića izvedena je, dakle, smotano, providno i trapavo, a ako je cilj bio da profesor dobije prostor da kaže kako je Vučić super, nisu morali toliko da se trude. To ionako čujemo bukvalno svakog dana - od samog Vučića. Ako je, pak, svrha cele akcije drugačija, onda bi moglo da bude zabavno pretpostaviti o čemu se radi. Možda će Vuksanović biti kandidat Srpske napredne stranke na predsedničkim izborima? Ali zašto onda hvali Vučića? Zar ne bi bilo logičnije da, umesto što ide okolo i priča „Vučić je super“ ili „Nebojša je super“, govori „Vuksanović je super“? Ili je možda taktika bila da on prvo nahvali Vučića, a da onda Vučić odgovori nešto u stilu „U redu, ja jesam super, to svi znamo, ali vidite, da vam kažem – Vuksanović je još superiji!“. Gde je zapelo u akciji? Pa, premijer vrlo često putuje i eto baš tih dana je ugovarao novo naoružanje u Belorusiji, te je Vuksanović sa svojim pohvalama prosto ostao da visi u vazduhu i da osluškuje eho svojih reči koje se odbijaju o zid tišine sa druge strane. A možda se premijer predomislio i odlučio da ipak on lično bude predsednički kandidat, pa bi onda bilo bezveze da ubeđuje javnost da je Vuksanović super? I šta će onda biti sa Vuksanovićem? Pa, ništa, dokazao se. Biće on ponovo političar. I to, po ovdašnjim merilima, verovatno vrlo cenjen.