Nezavisnost pod pritiskom politike

U okviru projekta Jačanje nezavisnosti i integriteta sudija u Srbiji, u saradnji sa Centrom za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) i uz podršku Visokog saveta sudstva i Ambasade Kraljevine Holandije, Društvo sudija Srbije je 2016. godine sprovelo istraživanje u kome je učestvovalo je 1.585 sudija (od skoro 2.800 koliko ih je trenutno u Srbiji). Cilj istraživanja bio je da se dobije slika o tome kako sudije vide sebe, a kako mere koje se trenutno preduzimaju u sudskom sistemu Srbije. Ovo prvo istraživanje takve vrste predstavljaće odlično oruđe za ocenu uspešnosti budućih promena u pravosuđu kako onih u vezi sa sprovođenjem Nacionalne strategije za reformu pravosuđa, tako i onih vezanih za sprovođenje Akcionog plana za poglavlje 23 u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Bez stava sudija o stanju u sudstvu i njihove uverenosti da su planirane promene primenjive i odgovarajuće, sudski sistem se ne može uspešno menjati, što znači da bez toga ne može ni jačati poverenje građana u sudstvo. Za potrebe ovog teksta prikazani su odgovori samo na neka od brojnih pitanja. Svega 52 odsto sudija smatra da su sudije nezavisne iako im Ustav garantuje stalnost sudijske funkcije. O problemu koji postoji sa nezavisnošću sudija svedoči i činjenica da je u istraživanju učestvovalo 57%, umesto svih 100% sudija kako je planirano. Svega 8% sudija smatra da je Visoki savet sudstva, telo čiji je osnovni zadatak da garantuje nezavisnost sudija i sudova, u sastavu do 2016. godine, vodilo računa o nezavisnosti, dok 83% sudija smatra da je to telo vodilo računa o svojim ličnim interesima i o interesima političkih stranaka. U pogledu reforme, skoro polovina sudija (46%) smatra da je reforma bila neophodna još 2009. godine, ali je zato svega njih 13% koji smatraju da je takozvana reforma 2008/2009. dobro sprovedena. Iako je sudska mreža, koja je 2008. godine bila loše koncipirana (umesto nekadašnjih 138 opštinskih sudova, od 2010. godine radila su 34 osnovna suda), poboljšana počev od 2014. godine (broj osnovnih sudova povećan je za 32), samo 8% sudija smatra da je sadašnja sudska mreža dobra; štaviše, njih 39% smatra da je sudska mreža neodgovarajuća, uz 45% onih koji smatraju da je treba popraviti. Ogroman broj sudija, čak 94%, uveren je da postoji značajan inostrani uticaj na pravosuđe, počev od harmonizacije propisa do personalnih rešenja, pri čemu 73% sudija smatra da sudstvo ne može da bude funkcionalno uz planirane mere racionalizacije (uštede u broju sudija, sudijskih pomoćnika i ostalog sudskog osoblja, sredstava itd) koje proističu iz preporuka Funkcionalne analize reforme pravosuđa koju je sačinila Svetska banka kao osnovu za pristupno pregovaranje sa Srbijom. Istraživanje pokazuje da sudije realno i bez ulepšavanja ocenjuju same sebe; između ostalog, svega 54% njih smatra da su sudije nepristrasne, 57% da su sudije stručne, 72% sudija smatra da način vrednovanja njihovog rada nije dobro uređen, 53% smatra da je izbor na sudijsku funkciju netransparentan, dok 65% sudija nije upoznato (u dovoljnoj meri ili nije uopšte) sa kriterijumima za napredovanje, što govori da sudije pretežno i ne veruju da njihovo napredovanje zaista zavisi od formalno propisanih kriterijuma. Posebno je važno pitanje koje se odnosi na izbor na sudijsku funkciju, jer je za svaku državu od izuzetnog značaja da onaj ko obavlja sudijsku funkciju bude stručan i od integriteta. Evropske države nemaju jedinstveni standard selekcije i obuke takvih ljudi, pa se obuka vrši na različite načine: u akademiji (Francuska, Portugalija, Španija), mentorskim putem (Austrija, Nemačka) ili kombinacijom mentorskog sistema i tematskih obuka u trening-centrima (Italija, Holandija). Političari u Srbiji, potpomognuti nedovoljnim razumevanjem domaćih okolnosti i šablonskim postupanjem EU-krata, sa posebnim žarom istrajavaju u nameri da još uvek nejaka Pravosudna akademija postane jedini ili barem dominantan način izbora mladih pravnika za sudije. Ovo opravdava strahovanje sudija da je Akademija skriveni a efikasni kanal političkog uticaja na sudstvo, koji vlast uspostavlja zato što će, prilikom ustavnih izmena, morati da se odrekne prvog izbora sudija i koji sprovodi tako što određuje ko će biti sudija selektirajući polaznike Akademije u nekontrolisanom i netransparentnom postupku. Zato ne čudi što 65% sudija smatra da Pravosudna akademija ne treba da bude osnovni način „ulaska u sudstvo“ i da je privilegovanje svršenih polaznika PA pogrešno, i što je još više njih - 83% za slobodan i svima jednak pristup ulaska u pravosuđe. Zabrinjavajući je podatak da je 44% sudija osetilo pritisak da donese određenu odluku. Za 43% sudija koji su osetili pritiske vlada atmosfera opšteg, sistematskog pritiska a 27% njih oseća pritisak političara (18% posredan, 9% otvoren). Postoji i posebna vrsta transmisionog pritiska sa političara na sudije, o čemu svedoči podatak da sudije trpe pritiske u 22% slučaja od strane predsednika sudova (u 16% slučajeva prikriveno – raspitivanjem za predmete, u 6% direktno), a u 8% od strane svojih kolega sudija. Još je više zabrinjavajuće da petina od sudija koji su osetili pritiske nije učinila ništa da se zaštiti (14% zato što smatra da ne bi uspeli; 7% iz straha da bi se to negativno odrazilo na funkciju). Iako u stručnoj javnosti Srbije postoji konsenzus da ustavni okvir za sudstvo ima niz nedostataka i da omogućava uticaj politike na sudstvo na najmanje tri načina (tako što Narodna skupština bira sudije na prvi trogodišnji mandat, što bira i sve predsednike sudova i svih jedanaest članova Visokog saveta sudstva koji zatim biraju sve sudije na stalni mandat) istraživanje je pokazalo da je svega polovina sudija za promenu Ustava. Ovo proizlazi iz spoznaje da se nezavisnost ne stiče samo ustavnom proklamacijom. Međutim, sudije su uverene da bi nezavisnost i u postojećem ustavnom okviru mogla da bude bolje obezbeđena kada bi bilo političke volje za tim. Sve u svemu, pred celokupnim društvom Srbije je važan posao da se obezbede uslovi za nezavisnost sudstva, koja nije privilegija sudija već osnova na kojoj građani mogu da računaju da će im biti obezbeđeno pravo na pravično suđenje. Ohrabrujuće je to što sudije realno sagledavaju svoj položaj i što u mnoštvu neusaglašenih ciljeva, za približavanje pravde građanima i jačanje poverenja građana u sudstvo, sudije pravilno smatraju da su najvažniji kvalitet sudskih odluka i nezavisan sudija.