Voz je srce Srbije

Nema violiniste početnika i nema krte krede i suve table koji bi reprodukovali škripu vrata zapuštene železničke stanice „Beograd Dunav“. Toliko je valjda škripalo još samo u životu nesrećnog voza što je trebalo da ide za Kosovsku Mitrovicu, da natpisima na dvadeset jednom jeziku objašnjava Italijanima ili Kinezima koji su se zatekli na usputnim stanicama u Progorelici ili Piskanji kako je Kosovo srpsko. No šta ne valja za izvoz, uvek može da posluži kod kuće, znaju prodavci magle, pa se taj voz trenutno nalazi na liniji Beograd – Vršac, pitajući se skupa sa nižim uposlenicima srpskih železnica kog vraga traži na toj pruzi. „I sami smo se iznenadili što je završio kod nas… Bolje nemojte kupovati kartu danas, već dođite sutra pa vidite vozi li baš taj“, predložila nam je dan ranije ljubazna službenica na pomenutoj železničkoj stanici, sa koje se jedino može – i jedinoj sa koje se može – za Vršac. Onlajn red vožnje i mediji su o vremenu polaska govorili jedno, otpravnik vozova drugo, da bi nam naposletku Vrščani dali treću, pravu, informaciju, te smo se u petak pre podne mogli ukrcati u već slavni voz, skupa sa 34 putnika domaće proizvodnje, ljudskom silesijom u dva vagona koja će i poneti važnu političku poruku i popraviti saldo srpskih železnica, kako su pre nekoliko nedelja tvrdili neki optimisti. Bilo je na peronu, doduše, i dvoje mladih Italijana, koji su oduševljeno slikali šarenu kompoziciju, ali se u nju nisu ukrcali. Možda su mislili da stvarno ide na Kosovo. A u političkom vozu čak i banalni informativni natpisi mogu dobiti neodoljivo političko čitanje. „Ne naslanjaj se“ (jer se iz propagandnih vozova lako ispada); „Kočnica za slučaj opasnosti“ (Gde je kad nam treba?); „Svaka zloupotreba se kažnjava“ (Kamo sreće). Na stanici „Pančevački most“ voz stoji otprilike šezdeset sekundi, ali to je dovoljno za kratak ali značenjima bogat dijalog konduktera i slučajne ili namerne prolaznice koja hoće fotografiju. „Može, sto evra – Ja sam sa Kosova – Vi ste puni ko brod.“ Kosovka verovatno nije puna kao brod, ali je šeret od konduktera svakako praznog džepa, pa im odnosi moraju biti sporni kao voz, i nema pokretne freske koja će to promeniti. Natrag, u vagonima, družina sa Prve televizije sprema se da pred kameru postavi istog konduktera, koji se u međuvremenu negde izgubio – u vozu je, sve skupa, po novinar ili foto-reporter ili kamerman na svakih sedam putnika – a njegov kolega, takođe šaljivdžija, dobacuje da je pobegao preko granice. Gde god da je čovek u Srbiji, neka granica je blizu, a čini se da bi obojica konduktera radije preko nje nego pred novinare, ne samo zbog sramežljivosti. „Nikakve informacije ne dajemo, potpisali smo…“, odgovara nam jedan od njih na pitanje koliko je prometna linija Beograd – Vršac. Da ne bismo ljude nameštali za otkaz, odustajemo od razgovora sa osobljem i vraćamo se opisima voza. Opisivali bismo i prirodu, ali nemamo šta. Pustoš kraj pružnog zimskog beznađa. U vagonima je zabavnije. U jednom se nad putnicima nadvijaju kralj Milutin i sveti Merkurije (224-250) iz Visokih Dečana. Ovaj potonji se pre nekoliko godina usred noći na konju pojavio u keliji Tamav Erini, opatice ženskog manastira u Kairu koji nosi njegovo ime, rekao joj da ponese dokumenta o vlasništvu nad manastirskom zemljom, popeo zbunjenu opaticu na konja i otkasao sa njom do spavaće sobe tadašnjeg predsednika Egipta Hosnija Mubaraka, koji je prestravljen smesta povukao odluku o planiranoj konfiskaciji manastirskog zemljišta. U čemu je problem? Šta, ovo kao deluje blesavije od priče o vozu koji će vratiti Kosovo Srbiji? Istinitost priče garantuje ruski sveštenik, Pavel Nedosekin, koji služi u Briselu, a mi smo u ruskom vozu na virtuelnoj briselskoj pruzi, sve se uklapa, te idemo dalje sa opisom. Posred informativnog panela o vrednosti Visokih Dečana smešten je „aparat za hitnu komunikaciju sa mašinovođom“. Ne piše da li omogućuje istu takvu komunikaciju sa bogom, a nad drugim vagonom bdiju i Bogorodica i ceo Drugi vaseljenski sabor. U vozu se našlo mesta i za gračaničku Simonidu, i za konstantinopoljske patrijarhe, i za apostola Jovana, ali je kruna ovog umetnikovanja freska Stefana Dečanskog. Na njoj je anđeo koji deluje pomalo tužno, ili zato što je slobodan, a ne zauzet – mada bi bilo još gore da je neispravan – ili zato što su mu povrh oreola turili signalizaciju klozeta. Što se tiče živih putnika, još su od Pančevačkog mosta utonuli u telefone, laptopove, razgovor i san, čini se da ih umetničko i duhovno okruženje ne inspiriše osobito – prirodno su trenutno blato, udžerice i hrpe smeća u okolini Pančeva – ali nalazimo dvojicu raspoloženu za političke priče u političkom vozu. Tvrtko (izabran nadimak) i Koča (nadenut pseudonim) žive u Vladimirovcu, jednoj od kota na putu za Vršac. Koča je poljoprivrednik, Tvrtko je penzioner, ili, kako sam kaže, niko i ništa. Nekad je bio nešto. „Sviđa nam se voz, ne sviđa nam se cena karte. Toliko je mizerna da me je sramota. S obzirom na to da je premijer počeo da zapošljava, i cena bi trebalo da bude u skladu sa tim“, tvrdi Tvrtko, i nakon izvrsne uvodne ironije nemilice raspaljuje. „Čiju mi državu treba da branimo? Rastočile su je stranke, oduzeli su nam pravo na život. Kad nam vrate fabrike, onda ćemo je braniti. Ko god je bio u politici od 2000. do danas, pa i ranije, od sekretara mesne zajednice do predsednika države – svi da se pohapse. Sve im oduzeti, porodicama ostaviti samo osnovno.“ Patriotski voz je, videli smo, zaustavljiv, ali Tvrtko nije. „Da se donese dekret da se visokorangiranim vojnim licima, koji su bili na funkcijama od devedesetih do danas, pod hitno oduzme penzija. Ostaviti im samo pravo na socijalu. Plaćeni su od naroda da čuvaju državu, a oni su je izdali.“ Negde u blizini Banatskog Novog Sela stižemo i do konkretnije ekonomije. „Da se ne dozvoli stranim investitorima da dolaze pod ovim uslovima. Neka donose kapital, a ne da Koča daje pare da bi bio sluga u svojoj zemlji.“ Ako sve ovo omane, Tvrtku ne manjka ni radikalnijih predloga, kad je bal, nek je pod vodom – „Da se ukinu fakulteti, ne mogu ja da školujem decu za Nemce“ ili „Okupiti sve oficire, započeti rat i ne prekidati ga dok je ijedan od njih živ“ – te je platforma za njegovo kandidovanje na predsedničkim izborima spremna. Nevolja je samo u tome što, đuture sa „oficirskim ratom“ i ukidanjem visokog obrazovanja, zvuči daleko razumnije od onih za koje obično glasamo. Koča se brine i za zemlju Srbiju i za zemlju crnicu. Voćar je i kroz prozor voza pokazuje nam svoju zemlju u blizini Vladimirovca. Tvrtkovoj platformi dodaje zahtev da se zabrani prodaja zemljišta strancima ili da se donesu akta koja će obezbediti da stranci dobiju zemljište samo ako će ga upotrebiti na opšte dobro. „Iovako smo siromašna zemlja“, kaže. Pseudonim mu, inače, nismo nadenuli nasumice. „Samo bih za Tita ratovao.“ A ratovao je već dvaput, kao vojnik JNA u Hrvatskoj 1992, i kao rezervista na Kosovu 1999. Sada bi i ratovao i glasao samo za Tita i Partiju („Moramo KPJ da napravimo, i Joška nas je izdao”). Ne zaboravlja, naravno, da uporedi beneficije koje imaju srpski i hrvatski ratni stradalnici. „Ja bih bio zadovoljan i sa sto evra“, uskače Tvrtko. Sto evra sam je nebeski svod akutnih želja prosečnog Srbina, sto evra je i kondukter odrezao kao cenu za fotografisanje. Sto evra, da se nekako vozimo kroz život. A u vozu nam Tvrtko pokazuje prugu do Kovina, koja teče paralelno sa našom. Sada na njoj nema putničkog saobraćaja. „Šteta je za te pruge“, zaključuje Koča. Zdravih pruga baš i nemamo, ali imamo oslikan voz, pa stižemo do Vršca. Neka se Vrščani ne naljute, nisu oni krivi, ali kontrast voza okićenog slavnom prošlošću i februarske čamotinje vršačke železničke stanice toliki je da bi u književnosti bio kič. No što nije dopušteno u književnosti, dopušteno je u srpskoj stvarnosti, pa nam Vršac, i pored toga što putnik na železničkoj stanici nema gde da se okrepi, ipak poslužuje poslasticu, šlag za tortu naše patriotske vožnje. Čovek na peronu, ili vidno pijan ili sa nevidljivim prijateljima, na samu pojavu voza počinje da skandira „Kosovo je srce/duša Srbije“. U povratku se ukrcava sa nama. Ipak je pijan. „Ko-so-vo je duša Srbije… Zvezda (tapš-tapš)… Boli me kurac, Zvezda (tapš-tapš)… Boli me…“ Improvizovani potpuri navijačkih skandiranja, i pored toga što je čovek u patriotskim bolovima, ne nailazi na odobravanje konduktera. „Sedi dole, i da bude tišina!“ Votka je međutim glasnija od pretnji, pa čovek nastavlja da mahnita po kupeu, a putnici odlaze u drugi vagon. „Ne budeš li dobar, ideš na prvoj stanici!“ Ni drugi žuti karton ne pomaže, pa čovek pokušava da promeni sedište i pada. „To je bilo pored“, primećuje jedan putnik uz dozu empatije. Zamalo, dakle, da pogodi sedište, zamalo da stignemo do Kosovske Mitrovice, ali čovek ustaje i ne odustaje. „Zvezda, le, ale..“ Kondukter ga silom vraća na sedište („Glas da ti ne čujem!“), što čoveku najzad slama srce, pa počinje neartikulisano da se dere, da cvili, da baca pare i sebe po podu vagona. U Pančevu ga iznosi policija koju su nekoliko stanica ranije kondukteri pozvali. Svaka sličnost ovog stvarnog čoveka sa nebulozama srpske politike namerna je. Za voz je planirano da „u narednom periodu proputuje čitavu Srbiju, kako bi svi mogli da ga vide“.