Ustanička ulica

Kada Rumuni izađu na ulicu gotovo nikada se ne vraćaju kućama neobavljenog posla. Tako je bilo i 2015. godine kada su protestima i pritiscima oborili koalicionu vladu bivšeg premijera Viktora Ponte koju je predvodila upravo Socijademokratska partija, koja je i sada na udaru demonstranata. Često su, minulih dana, zapadni mediji - licitirajući stotinama hiljada nezadovoljnih građana na ulicama gotovo svih velikih gradova - pominjali da je reč o najvećim demonstracijama od pada Nikolae Čaušeskua 1989. Ovo, razume se, nikako ne znači da bi Sorin Grindeanu mogao proći kao pokojni diktator, jer nije ovo vreme pada komunističkih bastiona u istočnoj Evropi, a i razlozi protesta su dramatično drugačiji. Ali bi aktuelni premijer svakako morao da ima na umu neke od ovih istorijskih pouka kada poručuje da neće podneti ostavku „kako bi udovoljio ulici“. A ulica je proključala pre nešto više od nedelju dana kada je vlast donela vanredni dekret koji, između ostalog, dekriminalizuje „manje“ korupcijske prestupe (u slučajevima kada se radi o sumi manjoj od 200.000 leja, odnosno oko 44.000 evra). Građani su ispravno razumeli suštinu uredbe: jednostavno zaustavljanje niza istraga protiv rumunskih političara, uključujući i onu koja se trenutno vodi protiv lidera Socijaldemokratske stranke Livijua Dragnee. Ono što se moglo videti prethodnih dana na ulicama Bukurešta, Temišvara, Kluža i ostalih gradova jeste da su demonstranti mahom mladi ljudi koji su još jednom pokazali kolika je moć društvenih mreža u revolucionarnim vremenima, ali ono što je pomalo iznenađujuće jeste da su se u danima koji su sledili mladima pridružili i građani starije generacije. Iza svega stoji shvatanje da vladina uredba zapravo znači amnestiranje političara od pravde i zakona. Sve ovo ukazuje na to da se u Rumuniji ne dešava tipično balkanska koruptivna priča, već da je reč o smislu za istorijsko iščitavanje konteksta u kome više neće biti moguće bezočno pljačkati, čak ni „kraduckati“. Bizarnost premijerove pozicije potcrtava i činjenica da je vlada u nedelju pod pritiskom protesta povukla uredbu o izmenama odredaba koje se odnose na zakon o korupciji. Ali to više ne zadovoljava masu koja je ispravno - i prosto empirijski, na slučaju bivšeg premijera Ponte - razumela da su pritisak i ulica najdelotvorniji institut rumunskog parlamentarizma, pa sada traže ostavku vlade i raspisivanje prevremenih izbora. Ovaj zahtev formalizovan je u parlamentu: na dnevnom redu zasedanja oba doma naći će se i inicijativa za opoziv Grindeanuove vlade, koju su pokrenule opozicione Nacionalna liberalna stranka i partija Spasimo Rumuniju. Sam premijer u prvi mah je odgovornost pokušao da svali na ministra pravde Florijana Jordakea, koga je pozvao da umesto uredbe pripremi nacrt zakona koji će biti prosleđen u parlament. Grindeanu je od Ministarstva pravde zahtevao da u najkraćem roku pokrene javne rasprave sa svim političkim partijama i predstavnicima civilnog društva o spornim elementima povučene uredbe. Zaplet je usledio nakon što je Jordake najpre najavio da će objaviti pojedine detalje novog nacrta krivičnog zakona, da bi odmah zatim Rojters, pozivajući se na jednu privatnu rumunsku televiziju, preneo saopštenje u kome je navedeno da Ministarstvo pravde nema nameru da menja krivični zakon. Ukoliko zaista ne bude nikakvih promena, biće to znak da Grindeanu i ekipa ne žele da vide razliku između partijske i državne politike. A tada bilo kakav scenario nije isključen, računajući i primenu zakona ulice. Da događaji, ipak, nisu potpuno lišeni balkanskih nelogičnosti govori činjenica da je Socijaldemokratska partija u decembru ubedljivo trijumfovala na parlamentarnim izborima - doduše, uz mizerno nisku izlaznost birača, koja je bila ispod 40 odsto. I upravo tu negde leži apsurd ove situacije. Naime, u novembru 2015. su protestanti koalicionu vladu - na čelu baš sa Socijaldemokratskom partijom - prinudili na ostavku, da bi potom, nakon kratkotrajne vladavine tehničkog kabineta, u decembru poverenje ponovo poklonili socijaldemokratama. Neizbežno se nameće pitanje: kako je moguće dovesti na vlast istu onu partiju koju ste do juče na ulicama rušili zbog korupcionaških afera? Jedino logično objašnjenje moglo bi biti da su mnogi od onih koji su rušili Pontinu vladu 2015. na narednim izborima apstinirali. Tako se dogodilo da Socijaldemokratska partija, ponovo uz nisku izlaznost, postane veliki pobednik - dobili su čak 46 odsto glasova - dok se na drugom mestu našla Nacionalno-liberalna stranka, partija desnog centra, koja je osvojila 22 odsto glasova. U svakom slučaju, premijer je postao Grindeanu, a ne lider socijaldemokrata Dragnea, jer je osuđen na dvogodišnju kaznu zatvora uslovno zbog zloupotrebe službenog položaja u vreme referenduma za opoziv bivšeg predsednika Trajana Baseskua. Situacija u kojoj se sada nalazi zemlja mogla bi se nazvati napetim iščekivanjem, a za Grindeanua i Dragneu ključno je pitanje kako se izvući neoprljen iz dolazećih iskušenja, tim pre što glasovi nezadovoljstva potezima rumunske vlade stižu i iz Evropske unije. U datim okolnostima, politički šnjur mogao bi da odnese predsednik Klaus Johanis, koji je u prvi mah uredbu vlade nazvao „državnim udarom protiv vladavine prava“, da bi se potom jedne noći i pridružio demonstrantima. Istovremeno, u obraćanju parlamentu predsednik je konstatovao da je zemlja nakon masovnih demostracija u „punoj političkoj krizi“ i nagovestio da bi socijaldemokratska vlada trebalo da podnese ostavku kako bi se „rešila kriza“ - ali i naglasio da misli da ne treba sazivati nove izbore. Razume se da ovakvi potezi nisu mogli proći bez ikakve reakcije, pa je Dragnea prozvao Johanisa za pokušaj državnog udara, ali i blokadu sprovođenja vladinog izbornog programa, poručujući predsedniku da bi parlament mogao da ga suspenduje. Bilo bi naivno verovati da aktuelna kriza nema nikakvih spoljnopolitičkih linkova. Nije teško pretpostaviti da linija podela unutar rumunskog establišmenta prati ono što se dešava na relaciji SAD - Rusija nakon pobede Donalda Trampa. Tako je izjava bivšeg premijera Ponte, koji je pozvao na uspostavu „dobrih odnosa s Rusijom“, dočekana na nož, a u osudi takvog stava prednjačio je, pogađate, Dragnea koji se brže-bolje ogradio od ovakvih istupa. Sledstveno tome, a u zavisnosti od razvoja događaja u aktuelnoj unutrašnjoj krizi, moglo bi da se očekuje da Rumunija postane još lojalniji saveznik Vašngtona nego što je to bila. Posebno ako se u obzir uzme to da se u susednoj Bugarskoj ne mogu pouzdano predvideti potezi novoizabranog predsednika, Rusiji naklonjenog penzionisanog generala Rumena Radeva. Rumunska vlada očigledno računa da bi joj isticanje još veće privrženosti Americi, u situaciji kada u Trampovoj eri dolazi do ozbiljnog preispitivanja do juče neupitnih savezništava, moglo da donese konkretne koristi. Samo što nije jasno kakva bi to korist mogla biti i šta o svemu misli nepredvidljivi Tramp. S druge strane, može da se očekuje da će se Zapad prema trenutnoj krizi u Rumuniji odnositi krajnje pragmatično. Ukoliko ulični protesti budu počeli da gube na intenzitetu staće uz vladu; u suprotnom će podržati volju rumunskog naroda. Ključno pitanje, razume se, ostaje kako će se rasplesti aktuelna kriza. Nije isključeno da Grindeanu računa da je prvi udar masovnih protesta minuo i da će entuzijazam demonstranata kopniti u danima koji dolaze. Ali takva računica počiva na pretpostavkama koje nisu u skladu s rumunskim iskustvima iz novije prošlosti. Bila bi to samo još jedna pogrešna procena vladajuće partije. Grindeanu i njegovi saradnici očigledno ne žele da se upuštaju u čišćenje zemlje od korupcije, već očekuju da se država saobražava njihovim ličnim interesima. A kako to izgleda pokazuje i poslednji izveštaj Trasparensi internešnela po kome Rumunija spada u zemlje sa najvećim indeksom korupcije unutar EU. I to je ono što čitavoj priči, ipak, daje onaj balkanski šmek.