Čvrstoruki Knjaz i sumanuti dvorjani

Dok čekam Sergeja Trifunovića, koji uvek kasni, mislim o tome kako sam redak slučaj koji mu to ne zamera. (Istinski mislim da tačnost spada u najprecenjenije vrline, a kašnjenje u najprecenjenije mane). Kad se pojavio, pitam ga da li je razmišljao šta stoji u pozadini nesvesnog odbijanja da se stigne na vreme. „Možda time produžavam sebi život. Kao kada u fudbalu pustiš loptu ispred sebe, daš sebi foru pa onda lagano...“ Potkupljena ovim odgovorom dajem mu priliku da počne kako hoće. Šta bi voleo da te pitam? Pitaj me kako sam. Kako si, Sergej? Umoran sam kao pas. Pre nego što počnem da te pitam šta ja hoću, kaži šta god ti hoćeš... Radujem se životu, radujem se skijanju sa prijateljima, radujem se ovim „Pink flojdima“ koji nam sviraju u pozadini, radujem se premijeri Molijerovog „Don Žuana“ u JDP, nadam se da ćemo napraviti dobru predstavu i nadam se ćemo biti dostojni govoriti reči koje vrede da se izgovore sa scene. Nema sumnje da u „reči koje vrede da se izgovore sa scene“ spada Zganarelov monolog: „Gospodine, ovo je već i za mene suviše i ne mogu ćutati. Radite sa mnom šta god hoćete, udarite me, premlatite me, ubijte me, ako hoćete, ali moram olakšati svom srcu, veran sam vam sluga, a uz to ide i da budem iskren. Znajte, gospodine, da krčag dotle ide na vodu dok se ne razbije“. Sergej, šta je za tebe „već suviše“? Za mene je već suviše učmalosti u koju smo odavno zapali. Evo, Rumuni su izašli da sruše jedan sporni zakon, ali i kad je njihov premijer prihvatio da ga povuče, nisu se razišli kao mi 1997. godine. Rekli su - „e, ne može sad tako, nego, bajo, daj ostavku“. Kad je nama Sloba uvalio „leks specijalis“, mi smo ga „popili“ i otišli kućama, umesto da smo ostali na ulicama. Ispalo je da smo mi šetali 96/97. samo da bi Đinđić bio gradonačelnik. Da smo ostali i tražili da se 5. oktobar desi 1997. a ne 2000. mnoge stvari bi izgledale drugačije. Ne bismo danas stigli do situacije da više ne možemo da se ugledamo ni na Rumune. Prejeb`o nas Rumun, a uskoro će i plankton, mislite o tome. Da li ti je suviše da dve decenije kasnije slušaš istu ploču o „Soroševim plaćenicima“ koji ruše vlast „za šaku dolara“? Da li znaš kad je bilo moje prvo pojavljivanje na televiziji? Na prvoj godini glume, u znak protesta što me je profesor Vlada Jeftović maltretirao da se ošišam, ja sam obrijao glavu. Jedne večeri, u 19,30, počinje „Dnevnik“, kad tamo - moja sveže obrijana glava, sa nekim ružičastim „lenonkama“, vičem ispred Skupštine: „Pederi, ubice, pederi, ubice...“ Onda kreće glas spikerke: „Danas se ispred Skupštine okupila gomila stranih plaćenika, domaćih izdajica i narkomana...“ Ja sam, dakle, „strani plaćenik“ još od 1991, a najjadnije od svega je što smo pustili da te priče danas lansira potpuno ista ekipa koja je to radila i tada, samo što više nisu omladinci. Ranije sam se osećao izdanim, a sad mislim da smo svi izdali. Ja nisam. Jesi.Ti si izdala što si pustila da Vučić odluči da više nema „Utiska nedelje“. Zašto nisi stavila emisiju na Jutjub? Pa šta ako će da zabrani svima kojima se može da dolaze kod tebe, pa ne moraju da dolaze. Dolazili bi oni koji hoće i ljudi bi gledali. Predstava ne mora da se odvija u JDP ili Narodnom pozorištu. Može i u tramvaju, u gajbi na Vračaru. Uvek ima publike. Naravno, tu je i jebeni marketing, ovo je 21. vek. Čini mi se da ovde pametni i talentovani ljudi čiji glas treba da se čuje i koji imaju šta da kažu i pokažu, ne shvataju moć i potrebu marketinga. Valjda se gade što su ga skapirali kulovi. Pa ne može tako, gospodo umetnici i intelektualci. Nisu kulovi izmislili marketing. Kad bi ti došao u tu emisiju, morala bih da te pitam za koga si. Da li bi hteo da mi odgovoriš, ili ti je već dosta tvojih izjašnjavanja? Ovde je stalno „za koga si“ - i ako si za nekoga, odmah si protiv onog drugog. To nije demokratija. Ja ću glasati za Sašu Jankovića. Vrlo je bitno izaći i glasati. Taj čovek je bio na odgovornom položaju zaštitnika građana i zaista se time i bavio - on je bio zaštitnik građana. Istina je da sam tako duvao u jedra mnogima pa su me izjebali, ne znam da li će i Saša Janković da poludi, kao što su mnogi kad su ušli na slična mesta, ali ovakav kakav je sada, on meni uliva poverenje. Fale mu neke stvari koje uopšte nisu nebitne – novčana sredstva, malo harizme i probojnosti, ali imam pravo da imam poverenja u nekog ko je savesno radio posao za koji je bio plaćen i kod koga ne prepoznajem laž, pozerstvo i želju za položajem, kako bi se napravila koja kombinacija. Uostalom, ja se kao Zganarel vodim seljačkom intuicijom. Ona mi kaže da je Saša Janković bolji kandidat od, recimo, Vuka Jeremića. Misliš da je krčag došao dotle da može da pobedi Vučića? Mislim da još ne može da pobedi, svako je kod nas izgurao barem dva mandata, ali sigurno može da obeleži početak nečeg novog oko čega će se okupiti zdrava ekipa. Bitna je promena, bitno je uspostavljanje funkcionalnog sistema u kome će postati nebitno ko je vlast. Najveći problem Aleksandra Vučića jeste to što je on inteligentan čovek, a okružio se debilima. Zašto bi se inteligentan čovek okruživao „debilima“? Vučić voli da bude autoritet i bira ljude kojima to može da bude. On za razliku od svojih prethodnika priznaje postojanje elite, ali zazire od nje i ne obraća joj se za pomoć. Ne znam kako bi mogao da bude autoritet kada bi za savetnika imao nekog poput profesora Božovića, akademika Simovića, ili bilo koga ko je intelektualno malo veći baja od njega. On je sebe oslobodio svakog autoriteta koga bi poslušao i pred kim bi se povukao. U tom obrtaju ka evropskom putu, šta god to značilo, izmislio je sebi jedini autoritet u Angeli Merkel. Kako znamo da je inteligentan? Inteligentno je provalio da smo narod koji voli vođu, obožavamo te „kao“ harizmatične ličnosti - oštar nastup, čvrsta ruka. Marketing. Posle njanjavog legaliste i lepog milog predsednika sa Deda Mrazom na čelu Vlade, on je rešio da Srbinu vaskrsne projektovanu „čvrstu ruku“. Koja ume i da slomi kvaku... Sećam se kako sedimo u dvorištu Vojina Ćetkovića, njegova keva, takođe Slobodanka kao i moja, stavlja ispred nas punjene paprike i ničim izazvana izgovara: „Ja volim Slobodana Miloševića zato što je on stabilan čovek“, a nas dvojica prskamo od smeha po onim paprikama. „Stabilan čovek“, možeš misliti!? Tu projekciju je ukapirao A. V. LJudi se na to lože. Da li ti je palo na pamet da su teze o „superinteligentnom i poštenom vođi koji se okružio lošim ljudima“, deo potrebe da nesmetano volimo Vođu i štitimo njegovo delo? Da li stvarno možeš da veruješ da je, recimo, Marko Đurić autor dosetke sa slanjem oslikanog voza u Kosovsku Mitrovicu? Ja ne verujem da je A. V. toliko glup da je mogao da stavi „Kosovo je Srbija“ na taj voz. Iskreno ne verujem u to, a sigurno nemam potrebu da ga štitim. Ne možemo za sve da krivimo Vučića. Godine `95. snimamo „Ubistvo s predumišljajem“, januar mesec, hladno kao sada, ulazimo u studio, asistent kamere nezainteresovano gleda kroz objektiv i pita Glogovca: „Je l` hladno napolju?“- „Minus 4“, kaže Glogi. „Šta nam radeeee, jebote šta nam rade“, zavapi asistent i mi se smejasmo do kraja dana. It’s a joke. Sećaš se da je i Slobodan Milošević bio super, „ali mu je došla glave zla žena“? Sloba je bio jača faca, sećam se one rečenice koja je meni bila užasna – „kukaćete vi za Slobom“, a ispostavila se kao tačna, gospode bože!? Sad vidimo da je njegovo vreme bilo nevino u odnosu na to koliko se u međuvremenu ovde zapatilo robovsko razmišljanje. Toliko smo progresirali u školovanju novih kadrova za sluge, da je postalo moguće i normalno da u novinama vidiš fotografiju „omladine PUPS-a“!? Za mene je ta fotografija neke golobrade dece, omladinaca penzionera, fantastičan dokaz gde smo došli. Gledam tu sliku i razmišljam: Čekajte bre, šta je u vašim mozgovima!? Gde ste pošli!? Vi ste omladina partije penzionera Srbije, pa nabijem vas… E, to je robovsko razmišljanje o kome ti pričam. Svi se, što kaže Molijer, povlače u to divno bratstvo licemera. Da li bi pred ove izbore bilo važno reći da se zaborave „beli listići“? Apsolutno. Ja sam glasao samo dva puta u životu, prvi put sam pratio majku na glasačko mesto i u poslednjem trenutku joj oteo listić iz ruke da bi ga ubacio u kutiju za Panića, a drugi put 2000. Sećam se kako pravo sa glasačkog mesta odlazim u izborni štab DS, kažem Đinđiću: „Znaš da sam danas prvi put glasao u životu“, on me pita: „Stvarno, a za koga“?, a ja odgovaram: „Nažalost, Zorane, nisam glasao za tebe, glasao sam protiv Slobe“. Tako je bilo, ja ni tada nisam glasao ZA. Posle, kada me je Boris Tadić zvao da podržim DS, pristao sam da snimim spot i zovem ljude da glasaju, sve misleći „vidim na šta ličite, ali ajde da vas podržim, samo da ne pobede radikali“. A onda Boris Tadić izdvoji Vučića i Tomu i napravi SNS i uvali sebi onu stvar, neka je sebi uvalio, nego što je uvalio i nama. Boris Tadić je sam sebe smestio na mesto na kome i treba da bude -nigde. No, ispostavilo se da su kažnjeni i birači i publika, sada hoću da agitujem da više ne bude belih listića, evo, agitujem: Izađite i glasajte za, ili protiv koga god hoćete, ali, glasajte! Vučić je na prošlim izborima dobio većinu, ali od onih koji su izašli - hajde da vidimo kako će da izgleda kad izađu svi oni koji ranije nisu!? Kada govoriš da mora da počne nešto drugačije, šta imaš na umu da treba da se promeni? Sve. Sve mora da se promeni. Pravosuđe, prosveta, odnos prema građanskim slobodama. Za šta god se uhvatiš, sve je trulo. Što kaže Zganarel „i za mene suviše“, sve je suviše trulo. Znaš šta je najstrašnije - nije više u pitanju samo trula državna struktura, nego se trulež proširila po glavama ljudi. Mi smo sada u feudalnom mentalnom stanju, razne sluge povlače sumanute poteze da se dodvore Knjazu. Neki Bata Gašić zabranjuje predstave, drugi baja reši da otkaže Vladi Georgievu koncert u Smederevu, jer je napisao na Tviteru da je Saša Janković O. K.(!),treći badža ucenjuje roditelje dece u džudo klubu, pa to je pakao. Srbijom vladaju Budža i Radiša. Domanovićevi i Nušićevi likovi. Poodavno već. Nisam siguran da je Vučić zvao tog trenera u Vršcu, ili predsednika opštine Smederevo da mu naredi da otkaže Vladin koncert, niti da je svojevremeno izbacivao glumce iz Zaječarskog pozorišta, to su radili dvorani da bi se dodvorili. NJegova je greška, međutim, to što on odobrava i podstiče takav način razmišljanja, delovanja i ophođenja, te tako nikad ne saznasmo ko je „idiot“ iz Savamale koji je poslao fantome u noći, a obećano nam je. Vi ste pokazali na ministra policije, čiji je propust eklatantan, a on vas je dobio na sudu!? Pravosuđe? Policija? Postali smo robovska nacija i to je najstrašnije. Postali smo nacija dezorijentisanih robova na feudu. „Uzajamno milovanje idiotskih glava“, kao što Štulić reče. Hajde da se vratimo na početak razgovora koji je izgledao kao da ćemo pričati o pozorištu. Ako Zganarel ima „seljačku intuiciju“, iz koje vrste intuicije si mislio da će Tasovac biti genijalan ministar? Ja sam verovatno bio prvi čovek koji je nazvao Ivana Tasovca na dan kada je objavljeno da mu je ponuđeno mesto za ministra kulture, da mu kaže: „Nemoj slučajno da odbiješ...“ A ispalo je da je on apsolutno najodvratniji lik. Možeš li ti meni da objasniš šta se desilo sa tim čovekom? Ne mogu. Ti si ga zvao, a ne ja? Jesam. A sada ću ti još i priznati da sam uprkos tom iskustvu, ponovo lobirao, ovog puta za novog ministra Vladana Vukosavljevića. Ko je lobirao, kod koga!? Ja i neki ljudi, tamo gde treba. Neću ti reći ništa više od toga. Od svih ponuđenih zala, trebalo je izabrati možda najmanje. Ali mi smo uglavnom u začaranom krugu takvih izbora. Gde može da se lobira za ministarsko mesto osim kod Vučića? Neću ti reći, gotova priča. Izlobirali smo, Vladan Vukosavljević je ministar i sad ćemo da vidimo šta će da uradi. Dakle, Vučić nas je poslušao i dao nam ono što smo tražili. Da li veruješ da je ministar Vukosavljević raspoložen da menja pravila „feuda“ i provetri „trulež“ tako da više ne bude moguće da se iz ministarstva kulture šalje direktiva u pozorište u Gračanici da Sergej Trifunović ni po koju cenu ne sme da bude u podeli? Videćemo. Meni je mnogo ljudi govorilo o dobrim stvarima koje je on uradio dok je bio gradski sekretar za kulturu i zato sam bio spreman da mu damo šansu. E, sad, ne mogu da se ne ogradim i da ne kažem da on ne bi bio prvi koji je poludeo kad je stigao na takvu poziciju. Ja sam uvek entuzijasta i pozitivac. Hajde sad stvarno da pričamo o pozorištu. Kako ti izgleda sad kad si mu se vratio posle godina pauze? Pozorište je u ozbiljnoj krizi godinama unazad, nije to od juče ili prekjuče. U krizi ideja, identiteta, mesta u društvu, o finansijskoj i da ne pričam. Da li se od 1995. desila neka predstava kao što je bila „Bure baruta“ Slobodana Unkovskog u JDP-u? Ja mislim da nije. Što kaže Mira Karanović - „igrali smo u velikim predstavama, a da nismo znali da su velike“, i to je zaista tako. Gledam šta se dešava, pokušavam da nađem odgovor. Mislim da je došlo do zamora materijala, pozorište živi u modusu koji odavno ne može da opstane. Ono još nije stiglo ni do perioda tzv. tranzicije, a to će morati da se desi. Ne mislim da postoji budućnost pozorišta sa ansamblom, taj koncept definitivno mora da se promeni i mora da se pređe na angažovanje po projektu. Ma koliko se ljudi opirali, ma koliko su navikli da žive u formatu u kome žive decenijama unazad, mislim da će tu promenu morati da naprave, kad-tad. U kom smislu govoriš o „zamoru materijala“? Rekao sam ti na početku da sam umoran kao pas i da posle „Don Žuana“ želim da neko vreme ne dodam na svoj repertoar nijednu novu predstavu. Nije stvar u tome da nemam kondicije, suština je da želim da radim na predstavama onako kako mislim da pozorište jedino ima smisla. Ja imam predstavu „Voz“ koju smo odigrali 80 puta i predstavu „Julije Cezar“, koju smo odigrali skoro 40 puta. Posle toliko izlazaka pred publiku, i ansambl „Cezara“ od nas petoro, i ansambl „Voza“ od nas dvojice, shvatamo kako te predstave rastu, otkrivamo koliko još ima prostora da se razvijaju i koliko tek treba da radimo na njima, iako su već odavno izašle. Mogu misliti koliki nas rad čeka od izlaska „Don Žuana“. Kad si glumac u ansamblu repertoarskog pozorišta nemaš vremena da se posvetiš predstavama koje su izašle, jer već treba da radiš neku novu. Kako se stvarno osećaš kad nekoliko sati posle probe „Don Žuan“,treba da se „skineš“ sa Zganarela i „uskočiš“ u „Voz“? Imam svoj ritual koji moram da uradim pred svaki „Voz“ koji kreće u osam uveče i uvek dolazim u pozorište već u pet. Moram da naštimujem gitaru, da rasviram klavir, da raspevam glas, da razgibam zglobove, da uradim sklekove, trbušnjake, moram da smotam scenski džoint, da prođem celu predstavu u glavi, pa tek onda da uđem na scenu. Prošle nedelje sam uhvatio sebe da umesto u 5, stižem u 7, a da pritom sve vreme razmišljam o „Don Žuanu“! Da li sad razumeš šta ti govorim kad pričam o „zamoru materijala“? Da li na kraju razgovora shvataš zašto sam ti na početku rekao da bih voleo da me pitaš: „Kako si?“