Igranje s idejom opasnosti

Termin „balkanizacija“ je dobio nov dah života širom sveta – nakon Prvog svetskog rata je označavao proces formiranja malih, nemoćnih i međusobno neprijateljskih država, a danas, u osvit možda nekog novog globalnog konflikta, podrazumeva život u stanju permanentne paranoje s prstohvatom anksioznosti i straha. Od moćnijih, od slabijih, od stranaca, od sebe, od budućnosti, od prošlosti. Setimo se, uostalom – prosečan Balkanac prvo pogleda u prebrzi časovnik, pa u zjapeći novčanik, pa mu ne bude dobro. Pa se seti ustaških, četničkih, balijskih i šiptarskih zločina, pa se seti čiji je, pa mu opet ne bude dobro. Pa se seti da se žrvanj ovdašnje istorije malko zaglavio, pa mu se sloši. Budi se i leže s pitanjima jesu li Nikola Tesla, Ruđer Bošković i Ivo Andrić Hrvati ili Srbi, je li Meša Selimović Bošnjak ili muslimanski Srbin i šta li kog vraga žele batinaši i mešetari oko sportskih klubova i zašto su nekako odmah do njih političari. Zašto je njima bolje, a njemu lošije. Ko bi pobedio u šorci između Trampa i Putina i zna li Si Đinping kung fu. Ko tu kome radi o glavi. I je li oduvek bilo tako. Još ni podne nije pristiglo, a već se kune još samo u kaficu i rakijicu, drži se malih životnih zadovoljstava i nije ni čudo što seiri nad činjenicom da se ostatak sveta prvi put u skorijoj istoriji ceo urušava po dobro mu poznatom i već isprobanom receptu. „LJudi se danas plaše više nego ikada, iako su statistički gledano najzdraviji, najbezbedniji, umnogome usled gubitka poverenja, što je jedno od najsnažnijih trauma. U SAD se poverenje u političare survalo sa 73 odsto 1958. na 24 odsto 2014. Svega 40 odsto ljudi veruje da su mediji makar u izvesnoj meri pouzdani. Poverenje u druge ljude je 1972. bilo 48,1 odsto, a 2014. je bilo 31,9. Živimo u svetu sveprisutne društvene nejednakosti koja je istovremena s kompeticijom. Reč je o globalnom problemu, o gubitku elementarnog društvenog kapitala koji vodi u cinizam i pesimizam“, kaže za NIN Robert L. Lihi, osnivač Akademije kognitivne terapije i profesor kliničke psihologije na medicinskom fakultetu Vejl-Kornel. Prema njegovim rečima, specifičnost 21. veka u zemljama Prvog sveta je sveprisutnost anksioznosti kao bojazni od mogućeg negativnog ishoda, za razliku od prethodnih naizmeničnih smena autentičnog egzistencijalnog straha i umerenog optimizma. Krenuo rat? Okrene se utroba. Završio se rat? Namakne se osmeh. Gube se poslovi i plate? Tu su sindikati, protesti, klasna borba, ima nade. Danas su demarkacione linije između dobrih i loših vesti jedva vidljive – recimo, činjenica da je nuklearnog naoružanja širom sveta manje ne potire činjenicu da smo sve vreme vrlo bliski nuklearnom sukobu – i tu je koren prožimajuće anksioznosti. Sličnog je mišljenja i Mardži Ker, američka sociološkinja straha, koja tvrdi da je pored gubitka poverenja glavni generator anksioznosti i osećaj gubitka kontrole. Dakle, nepoverenja u sopstvene mogućnosti da se osmisli zadovoljavajući život. „Krenimo s nabrajanjem – klimatske promene, sigurnost na poslu, visina plate, mogućnost rata, spoljni i unutrašnji neprijatelji, rak, Alchajmerova bolest, gojaznost, demencija, srčana oboljenja, dijabetes... to su realni, ali istovremeno pojedinačno slabo utemeljeni strahovi na koje mediji stalno podsećaju. Uz to, kao vrsta smo evoluirali upravo zahvaljujući strahu, on je kognitivno oruđe, ali nikad u istoriji nismo strahovali za nešto što nas se ne tiče neposredno. Makar do pojave masovnih medija koje uz neselektivnost prilikom proizvodnje sadržaja odlikuje i podsticanje osećanja urgentnosti. Realno utemeljeni strah i odlaganje anksioznosti su veoma efikasni motivacioni agensi i toga je svestan svako ko pokušava nešto da proda ili da drugog prodavca udalji iz utakmice – mediji sadržaj, političari politiku ili ideju. Pojedinac je u toj gunguli bespomoćan i prepušten samom sebi“, predočava ona za NIN. Prema rečima Roberta Bešare, sociologa i urednika referentnog zbornika Strah i anksioznost u 21. veku, jedino se strah bolje i češće prodaje od seksa. Zabluda je, tvrdi on, da masovni mediji prodaju informacije, jer u tom slučaju ni dana jednog ne bi opstali na tržištu. „Stvoren je takozvani ’problemski okvir’ ili diskurs straha koji definišemo kroz sveprisutnu komunikaciju obeleženu povišenom simboličkom pozornošću i igranjem s idejom opasnosti. Živimo u mašini straha koja potom proizvodi politiku straha kao promociju i korišćenje predrasuda o sebi i drugima – bolji sam od tog i tog, manje sam štetan od tog i tog, bolje da ja čuvam ono što imam – u cilju učvršćivanja pozicija dominacije. Iskreno strahujem da od straha u budućnosti nećemo moći da pobegnemo, u kojem god ćošku sveta da se nađemo“, zaključuje on za NIN. Gde su tu građani Srbije? Najprecizniji odgovor bi bio, ako je verovati rangiranju zemalja po kriterijumu prosperiteta koje je prošle godine izvršio referentni međunarodni institut Legatum, na 66. mestu. Konteksta radi, ispred Bahreina, Namibije i Nikaragve, a iza Meksika i Perua. Ne stoji nam toliko loše kada je o obrazovanosti i opštoj bezbednosti reč, u srednjim smo do lošim pozicijama glede odnosa između vlade i građana, zdravlja i ličnih sloboda, a u crvenim smo, dakle nepoželjnim, zonama kad je reč o ekološkim politikama i ekonomskim i poslovnim ambijentima. Međutim, ubedljivo najgore stojimo po pitanju parametra „društveni kapital“, koji podrazumeva umreženost društvenih činilaca, poštovanje pravila, pisanih i nepisanih, kao i učešće građana u oblikovanju društvene stvarnosti. Rezultat je tek malo povoljniji no u Ukrajini i Kini i osetno nepovoljniji no u Mađarskoj, Makedoniji, čak i Turskoj, Albaniji i Kazahstanu. Konstatacija profesora Lihija je tačna – upravo je društveni kapital onaj pokazatelj bez čijeg se pozitivnog rezultata ne može. Jer, ako građani odustanu od učestvovanja u državnim i društvenim pitanjima, stvar je trenutka kada će i svi ostali pokazatelji otići u debeli minus. Za bolje se bori. Šta nam je to vezalo ruke i stavilo amove? Koja vrsta straha? „Najočigledniji je strah od sve veće ekonomske neizvesnosti koji se stalno podgreva i koji i dalje predstavlja šok usled raspada socijalizma koji je kako-tako funkcionisao. Povezan je s otupljenjem kritičke oštrice koja je paradigmatično oslikana u tome što su skoro svi ljudi koji su danas na vlasti u politici od početka devedesetih. Uopšte uzev, naši profesionalni političari nesposobni su da se bave ma čim drugim no politikom, a predstavljaju nekakvu društvenu elitu, što je svakako demoralizujuće po običnog čoveka. Usled straha i zamora materijala, glasačko telo pristaje da glasa i sklapa specifičan ugovor s vlastima, koja god stranka bila vladajuća – moćnici će da mi gledaju kroz prste što kraduckam i ne ponašam se kao aktivni građanin, a dozvoliću im da me gaze na nekim drugim frontovima. Tu se onda javlja i strah od prekida tog odnosa i stvara se začarani krug. Dokle god glasačko telo bude spremno da trpi strah i neizvesnost zarad mogućnosti da bez društvenog angažmana preživi, biće nam kako već jeste. Lepo je to davno rekao onaj seljak Vuku Draškoviću: ’Glasaću za tebe kada dođeš na vlast’“, predočava slikovito za NIN Aleksandar Bošković, svetski priznati socijalni antropolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U tom slučaju, eksplozivna komponenta straha se u Srbiji, dakle, vrlo lako pasivizuje i pretvara u rezignirano saučesništvo u pljačkanju budućnosti ne samo ove zemlje, već i regiona. Čovek i ne stigne da se jedi što nema posao – na to negde već računa. Prećutni ugovor između vlasti i građana prepun je, smatra naš sagovornik, vrlo tananih, a zapravo prilično uočljivih mehanizama. Niti će vlast da krene da se pogibeljno čisti od glave, koliko god smrdela, niti će da udara na one koji su potpisnici ovog ugovora – srednju klasu. Hapsiće prodavce po ulicama, udaraće na slabije organizovane radnike i društvene grupe, uhapsiće ponekog lekara ili profesora zbog 200 evra – s pravom – ali ništa neće učiniti na tome da mito, korupcija i siva ekonomija, od kojih je poslednja često jedini izvor prihoda gubitnika tranzicije, budu izuzetak, a ne pravilo. „Sve su vlasti ovde u poslednjih 25 godina uspele ljude da ubede da nikad neće biti bolje, da je politika gadna rabota, a u Rumuniji, gde nije mnogo bolje no kod nas, to nije uspelo. Dakle, opunomoćenje građana ne proističe iz postizanja ekonomske izvesnosti, već od uverenja da su promene moguće, a promene je, smatram, moguće uvesti samo i isključivo na bazi poštovanja zakona i društvene izvesnosti. Strah je potpuno opravdan ako neko ruši kuće u centru prestonice, policija ne reaguje, a potom vas tuže i zastraše ako postavite pitanje ili dva. Tu izvesnosti nema. Imamo veštačku proizvodnju spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, šarene crkvene vozove na prugama i vrlo autodestruktivno društveno ponašanje“, zaključuje naš sagovornik. Otuda valjda i popularnost krdže, rakije i kafe. Male životne radosti makar ne uzrokuju velika životna, čak i generacijska razočaranja kakvim se ispostavio peti oktobar. Amovi Šta nam je to vezalo ruke i stavilo amove? Možda niz razočaranja ne samo u vladajuće strukture, već i u funkciju same vlasti. Jedini bradati ruski revolucionar tvrdio je da pobuna sledi porast životnog standarda i perspektive, a ne obratno. Teško je mahati pesnicom, a kamoli njome udarati ako se radi od posla do posla, za dve ili tri desetine hiljada, i to u boljem slučaju, u grču da će se aktuelni izgubiti, a naredni jedva naći. Budućnost se u životnoj perspektivi zamagljuje i jedino što ostaje važno jeste privođenje dana u kojem se pojedinac probudio. Mučno je razmišljati o promeni stanja ako je stanje dovoljno dugo dovoljno loše. Jednostavan psihološki mehanizam – kad ljude svedete na strah da ne izgube ono malo izvesnosti što imaju, a o tom potencijalnom gubitku se kao mogućnosti neprestano romori, promena nabolje im deluje sve neizvesnija, kao preskup sport.