Sretenjska čestitka

Poštovani državljani mene, Dozvolite da Vam u svoje ime čestitam Dan državnosti mene, Vaše države. Vama koji mislite da sam poludela i poranila devet i kusur meseci, sa žaljenjem saopštavam da se prethodna država poodavno raspala, a da je taj Dan bivše mene prestao da se slavi 2002. godine. A lično mislim, kad smo već kod toga, da bi i krajem novembra trebalo neke neradne dane osmisliti, nije Tito bio glup, ovako svi glumite da ste bolesni u danima kad treba da se prave šunke i kobasice. A ne da u ova dva neradna dana što se sada slave idete sa noževima po kući onako bez veze, čisto iz poštovanja prema istoriji i nelogično pomerenim praznicima. Izvinjavam se na uvodnoj digresiji, odmah prelazim na stvar. Odnosno na nekoliko stvari. Evo prve. Nekome ko se o tome brine, ako tako nekog uopšte ima, uz čestitku želim da saopštim da moj praznik treba skratiti, to jest da se umesto dva dana slavi jedan dan, 16 sati i 48 minuta. To je otud što mi nedostaje 15% suvereniteta, te se 3 sata i 12 minuta, to jest 15% od dva dana, slave baš onako bez veze. Ili ako već treba da se slavi to vreme, neka to bude praznik, recimo, sa nazivom „Sati i Minuti briselskih pregovora“. I u 20:12 ugasimo svetlo i svi iz protesta legnemo da spavamo. Pa kad se probudimo, sve će da prođe i završi se lepo. Uključiv i farbanje onog voza, to smo, kao, samo sanjali. Uz ovu čestitku podsećam bilo koga koga to zanima i na činjenicu da se država sastoji od tri vlasti. Zakonodavne, sudske i izvršne, koje su prvi put u mom slučaju pomenute još na Sretenje 1835. godine, onomad kad sam postala kneževina. Ovih dana zakonodavna vlast donosi zakone na zvonce u Skupštini, a sudska vlast nema pametnija posla nego da sudi nedeljnicima za karikature i bakama što drže mačke u stanovima. U tom smislu, kad se malo razmisli, postoji opasnost da ja zapravo funkcionišem samo uz pomoć izvršne vlasti i shodno tome - ne bi bilo zgorega da se gore navedena količina praznovanja svede na jednu trećinu. Moj praznik bi, po ovoj revidiranoj računici, trebalo slaviti 13 sati i 36 minuta. Ispavamo se, doručkujemo, malo prošetamo pa oko pola dva svi na posao. Ništa slobodni dani, ništa spajanje sa vikendom, koliko samostalnog parlamenta i sudija – toliko i slobodnog vremena. A i to je mnogo. Kad već čestitam, samo da napomenem da ja funkcionišem na bazi novca i ekonomije, mene pokreću carine, porezi, takse i ostali doprinosi. A ako toga nema dovoljno, ja se zadužim. Elem, otkako je počela svetska ekonomska kriza, moj javni dug povećao se za 2,5 puta, i sad za toliko manje treba da slavimo moju državnost, da to ne bi činili na kredit, poček ili crtu. Ja sam ipak država koja drži do svog racionalnog i štedljivog ponašanja. U tom smislu, malopre smanjena količina praznovanja treba još da se dodatno smanji i ona sada iznosi 5 sati i 26 minuta moga Dana državnosti. Navijemo budilnik na pola šest, ustanemo, izljubimo se i ko ne mora na posao može da se vrati na dospavavanje, sa svežim uspomenama na praznik koji je tako brzo prošao. I staću ovde sa ovom matematikom. Jer kad bismo bili pošteni, pa krenuli da se bavimo stanjem u kome se nalazi sve ono što jednu državu čini državom, ovo preračunavanje vremena koje se odvaja za proslavljanje moje državnosti pretvorilo bi se u jedno neprekidno deljenje. Moguće je da na kraju ne bismo ni mogli da nađemo tako malu vremensku jedinicu koja bi bila dovoljna da se proslavi državnost države u stanju u kojem sam ja. Tako da ćemo sve to da preskočimo i da zaključno preformulišemo ovu čestitku: čestitam i sebi i vama što uopšte imamo ovaj praznik, te što ga ne slavimo sa barjacima na pola koplja, uz ozbiljnu muziku na elektronskim medijima, sa dnevnim i nedeljnim novinama u crnoj i beloj boji. Uživajte u slobodnim danima, srešćemo se mi i sledeće godine. Da razmislimo o ovome ponovo. Na Sretenje, kad je pravo vreme za tako nešto. Vaša Republika Srbija