Lenjinista u Beloj kući

Šta spaja Dika Čejnija, Darta Vejdera i Satanu? Očito su sva trojica negativci - prvi iz stvarnog života, druga dvojica iz sveta mašte - ali negativaca, pravih i izmišljenih, ima onoliko; po čemu se ova trojica izdvajaju? Evo po čemu: bivši potpredsednik Sjedinjenih Država u administraciji DŽordža V. Buša, arhetipski bad guy iz Ratova zvezda i đavo lično likovi su koji su, zbog velike moći (i, valjda, podrazumevajuće misterije), ostavili naročit utisak na Stivena Benona, bivšeg glavnokomandujućeg ultradesničarskog sajta Brajtbart, koga je predsednik Donald Tramp postavio za glavnog stratega Bele kuće. Stvarno. U novembarskom intervjuu za Holivud riporter Benon je trio Čejni-Vejder-Satana izdvojio kao svojevrsne, hajde da kažemo - uzore, što, između ostalog, govori i da je u pitanju osoba koja nije bez izvesnog, makar i morbidnog, smisla za humor. Stvari su, međutim, njegovim imenovanjem na važnu funkciju u Trampovoj administraciji postale krajnje ozbiljne: čovek koji je, uprkos frapantnom manjku političkih i karakternih kompetencija za obavljanje dužnosti šefa države, voljom birača došao na čelo najveće svetske sile, za svog glavnog savetnika odredio je čoveka s ogromnim potencijalom za destrukciju, čije bi mračne vizije - ako mu se previše dozvoli - makar jednim delom mogle da budu i realizovane. Jedno je sigurno: Benon je opak tip. On spada u onu sortu koja je, kad se nađe u posedu ili makar u blizini velike vlasti, najopasnija - u ljude s misijom. Za razliku od slabo obrazovanog muljatora i oportuniste Trampa, od čijih je političkih stavova teško ili nemoguće uobličiti nešto što bi nalikovalo konsekventnom vrednosnom sistemu - delom i stoga što njegovo rezonovanje i delovanje počiva na očiglednim antivrednostima - neuporedivo načitaniji i školovaniji Benon je neka vrsta (makar i plitkog) političkog ideologa, koji shodno tome ima i jasno definisane neprijatelje. Na unutrašnjem planu, neprijatelj je sve ono što se može podvesti pod objedinjujući, sveprožimajući pojam establišmenta; na međunarodnom, ili bolje rečeno globalnom planu, Benon neprijatelja vidi u onome što je pre neku godinu nazvao „džihadističkim islamskim fašizmom“, mada je mnogo bliže istini da pod neprijateljem zapravo podrazumeva islam u celini. Benonova misija, pak, onako kako je on vidi, jeste sistematsko uništenje prvog, i sudbinska pobeda u sudaru civilizacija nad drugim neprijateljem. Kako te pobede treba da budu ostvarene? Tu već Benonu manjkaju konkretna rešenja, osim što kao apsolutni preduslov za realizaciju svoje unutrašnjopolitičke vizije vidi potpunu eliminaciju američke političke, medijske i kulturne elite i njenih institucija. „Ja sam lenjinista“, izjavio je svojevremeno. „Lenjin je želeo da uništi državu; to je i moj cilj. Želim sve da srušim, da uništim kompletni današnji establišment.“ Lenjinista, jasno, ne u ideološkom, već u metodološkom smislu. Kao i drugi politički buntovnici kroz istoriju, uključujući i Lenjina, piše u časopisu Forin polisi Den De Lus, „Benon i njemu slični ideolozi u Trampovoj Beloj kući kreiranje pometnje i podsticanje polarizacije u društvu vide kao sredstva za sprovođenje sopstvene agende i motivisanje pristalica“. I mada se, naravno - nadovezuje se na ovo britanski novinar i istoričar Viktor Sebestjen - ne mogu povlačiti direktne paralele između boljševičkog puča 1917. s populističkom pobunom koja je u Americi i drugim zapadnim zemljama danas kanalisana kroz demokratske procese, Lenjinov politički stil i strategiju moguće je prilagoditi aktuelnim okolnostima: „Brajtbartov jezik mržnje je, na primer, po intonaciji nesumnjivo lenjinistički“, kaže Sebestjen. I zaista, Benon - koji je Brajtbart prošlog leta napustio da bi preuzeo vođenje Trampove kampanje - svoje poruke i dalje plasira brutalno otvoreno. Nekoliko dana nakon Trampove inauguracije, NJujork tajmsu je bez uvijanja rekao da „medije treba obrukati, poniziti i začepiti im usta“. „Želim da me citirate: mediji su ovde opozicija. Oni ne razumeju ovu zemlju“, rekao je tada. Od medija koji „ne razumeju“ naciju o kojoj izveštavaju do Lenjinovih „narodnih neprijatelja“ u intelektualnom smislu nema mnogo. Koliko je, ipak, Benon, koga američki liberalni mediji već poluozbiljno nazivaju „pravim predsednikom“ - eto analogije s Čejnijem, za koga se u vreme Buša Mlađeg isto govorilo - stvarno u poziciji da usmerava politiku Bele kuće? Nasuprot preovlađujućem uverenju da on ima jasan plan delovanja, bivši Brajtbartov novinar Ben Šapiro, koji je tokom dve godine svakodnevno kontaktirao s Benonom, smatra da to nije slučaj. Iza Benonovih zalaganja ne stoji jasno artikulisana politička filozofija, već samo njegov „apokaliptički način razmišljanja“, kaže on. Da Benon ne nudi bilo kakvu koherentnu viziju, nego da ne dobacuje ni dalje od „jednostavne želje da uništava stvari“, smatra i Eliot Koen, profesor Univerziteta DŽons Hopkins, koga u svom članku, kao i Šapira, citira De Lus. Pogrešno je pridavati preveliku intelektualnu težinu onome što Benon govori, smatra Koen, proglašavajući njegova gledišta „sumanutim“. Sumanuta ili ne, Benonova radikalna viđenja su u prvim danima nove administracije već pretvorena u praksu u slučaju Trampove izvršne odluke kojom je privremeno zabranjen ulazak u SAD državljanima sedam muslimanskih zemalja i svim izbeglicama bez obzira na zemlju porekla - odluke čija će primena potom biti blokirana višestrukim sudskim presudama koje Bela kuća sad nastoji da obori. Veruje se da upravo Benon stoji iza formulacije teksta uredbe, pogotovu kad je reč o načinu njene primene, i da je on taj koji je insistirao da zabrana obuhvata i nosioce zelene karte (pod pritiskom javnosti Trampova administracija je u hodu promenila stav i one sa dozvolom stalnog boravka u SAD izuzela od zabrane); te da ju je progurao bez prethodnih konsultacija s ministarstvom za unutrašnju bezbednost i Stejt departmentom. Bilo tako ili ne, tek - između suštine uredbe i Benonovih stavova podudarnost je vidljiva. On imigraciju, pre svega onu iz muslimanskih zemalja, vidi kao egzistencijalnu pretnju onome što naziva američkim judeo-hrišćanskim identitetom; štaviše, uveren je da je Zapad već uveliko uhvaćen u sukob civilizacija i da, odbijajući da prizna da je ovaj sukob s ekspanzionističkom islamskom ideologijom u toku, rizikuje da taj rat izgubi. Ovakve teze razlog su zbog koga američka i evropska liberalna javnost na Benona gleda kao na, kako se u britanskom Obzerveru izrazio Nik Koen, „istinski postmodernog fašistu“. „Benon je otelotvorenje zlokobnog ideala vodećeg nacističkog pravnika Karla Šmita po kome je pravi politički lider onaj koji svoje pristalice ujedinjuje kreirajući neprijatelje koje će oni onda moći da mrze. Benon i alternativna desnica su za svog neprijatelja izabrali islam - ne Al kaidu, Islamsku državu, ili šiitske teokrate u Iranu, već sve muslimane“, piše gnevno Koen. Ali niko se u novoj američkoj administraciji neće potresti zbog ovakvih osuda, ma koliko ih bilo i ma sa koje strane dolazile. Već je citirano šta je Benon imao da kaže na račun američkih mejnstrim medija; nije teško zamisliti koliko ga je tek briga za one izvan SAD. U međuvremenu uključen i u novi sastav Saveta za nacionalnu bezbednost, i to u njegov uži saziv - dok su iz njega, neshvatljivo, ispali čak i načelnik Generalštaba američke vojske i koordinator svih obaveštajnih službi - Benon je nesumnjivo dočekao svojih pet minuta; njegova jedina briga trenutno je kako da tih pet minuta što više rastegne. Jer da bi krstaški rat protiv domaćih i stranih neprijatelja za koji se sprema bio pokrenut, potrebno je vreme - a taj resurs bi, s obzirom na otpor na koji nailaze prvi potezi nove administracije, mogao da se ispostavi ograničenijim nego što izgleda. Već kruži (istina nepotvrđena) priča da Tramp, kada je potpisivao uredbu o konstituisanju novog saziva Saveta, nije bio svestan da tim potezom pera Benonu obezbeđuje stalno mesto u ovom telu, te da se, kad mu je to naknadno predočeno, iz nekog razloga prilično iznervirao... Da li je to prvi nagoveštaj da Benonova pozicija na Trampovom novouspostavljenom dvoru nije tako neprikosnovena kakvom se čini? Apsolutno je prerano da se kaže. Ali ne može se sasvim isključiti mogućnost da se proročkom ispostavi jedna druga Benonova izjava iz pomenutog intervjua za Holivud riporter. „Ja sam Tomas Kromvel na dvoru Tudora“, rekao je tada, uporedivši se s uticajnim glavnim savetnikom engleskog kralja Henrija Osmog. Nakon što je godinama bio nezaobilazna figura na dvoru, Kromvel je, međutim, zapao u nemilost, optužen za izdaju, bez izvođenja pred sud osuđen na smrt i pogubljen; Henri se, doduše, posle vajkao zbog toga, ali tad je već bilo kasno. Možda Benon u svom ultrapesimističnom pogledu na svet ni sebi ne može da predvidi ništa bolje od (simbolične) slavne pogibije; s obzirom na otrov koji širi na sve strane, taj isti svet bi mu bio zahvalan ako bi, ne čekajući da ga neko gurne, pre toga sam skočio.