Trampov kažiprst

Na liniji predizbornih obećanja, sve što je do sada ponudio novi američki predsednik Donald Tramp čini se toliko nezgrapnim da izgleda kao da je njegova epoha na kraju a ne na samom početku. Nakon što je na unutrašnjem planu iritantnim odlukama mobilisao i one koji bi možda ostali po strani, jedan od prvih Trampovih spoljnopolitičkih poteza - ponovno otvaranje sukoba sa Iranom i stavljanje pod upit sporazuma kojim se ograničava iranski nuklearni sporazum, ma koliko očekivan, dolazi u potpuno pogrešno vreme. Štaviše, deluje kao da je nova američka administracija jedva dočekala da Iran testira balistički projektil, kako bi imala izgovor za zvanično upozorenje, a na zahtev SAD 31. januara zvanično je zasedao i Savet bezbednosti UN. Rezultat je uvođenje sankcija za neke firme i određene pojedince, a nova američka ambasadorka pri UN Niki Hali nagovestila je dodatne mere protiv Irana. Korak dalje otišao je savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin koji je je potez Teherana nazvao inaćenjem i testiranjem UN Rezolucije 2231 kojim je u julu 2015. nakon mučnih pregovora overen istorijski dogovor između Irana i šest svetskih sila. Nije jasno kakav će učinak mere imati, s obzirom na činjenicu da pogođene organizacije i pojedinci ionako vrlo malo posluju sa Sjedinjenim Državama, ali sankcije su jasan znak Teheranu kako je došlo do promene stava u Vašingtonu. „Obamina administracija gledala je na odnos s Iranom kroz prizmu potrebe da se postigne dogovor o nuklearnom programu. To je bio glavni cilj, ostale stavke su padale u drugi plan. No, nisu se svi slagali s takvim pogledom na pitanje Irana. U SAD i u većem delu Zapada na sporazum se gledalo kao na dobar način da se odloži sukob oko nuklearnog programa te zemlje, ali većina aktera je znala da to nije konačno i sveobuhvatno rešenje”, napisao je u svojoj analizi dopisnik Bi-Bi-Sija iz Teherana DŽonatan Markus. A kako bi, možda, moglo da izgleda sveobuhvatno rešenje moglo se videti prvih dana februara kada je 17 ratnih brodova uplovilo na svega 50 kilometara od obale Irana. U danu kada je Pentagon dostavio Kongresu plan kojim se predviđa povećanje vojnog budžeta SAD za dodatnih 30 milijardi dolara, shodno Trampovom obećanju o ponovnoj izgradnji američkih oružanih snaga, portal Brajtbajt - koji je godinama uređivao Stiven Benon, sada ključna figura u predsednikovom kabinetu - naširoko je razvlačio tezu o „ratnoj igri na ivici noža“ nadomak Irana. U tom „hodu po ivici noža“ učestvuju ratni brodovi iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Australije. U akciji je britanska amfibija sa 750 članova posade. Iza nje su francuski razarač Forbin, američki razarač Mejhan i australijski ratni brod Arunta. Kako su javile svetske agencije, u okolini nije bilo iranskih brodova, ali je iz Teherana saopšteno da Amerikanci ne bi trebalo da prilaze iranskim teritorijalnim vodama. Vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei poručio je, istovremeno, da je „pridošlica“ Tramp pokazao pravo lice Amerike, budući da je optužio Iran da je nezahvalan zbog olakšavanja sankcija koje je odobrila Obamina administracija, i zapretio oštrijim pristupom. Nevolja za Trampa, ako on bilo šta od onog što radi tako doživljava, jeste što se Rezolucija 2231 ni na koji način ne bavi iranskim balističkim projektilima. Još preciznije rečeno, jezik rezolucije ne predviđa nikakvu izričitu zabranu testiranja balističkih raketa, a Teheran za sada pomirljivo i uporno ponavlja da nema plan za stvaranje projektila koji bi mogli da nose atomsko oružje. S druge strane, ni uveravanja Irana da je projektil ispaljen samo u odbrambene svrhe i da Islamska republika planira da nastavi sa „snažnim aktivnostima jačanja svoje odbrane“ koja je izgovorio glavni spoljnopolitički savetnik Vrhovnog vođe, Ali Akbar Velajati, više deluju kao nemušti izgovor. Ako je suditi po skorašnjem izveštaju američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, balistički projektili koje je Iran testirao mogu prenositi do 500 kilograma težine na udaljenosti od 300 kilometara, što je dovoljno za izvođenje nuklearnih udara. Stvar dodatno komplikuje to što otvaranje iranskog pitanja dolazi neposredno nakon što je Tramp krajem januara potpisao uredbu o zabrani ulaska građana iz sedam muslimanskih zemalja, među kojima je i Iran. Nije bilo teško naslutiti da će Teheran poentirati na ovoj skandaloznoj odluci, pa je tako portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova Bahram Gasemi poručio da bi SAD trebalo da se „zahvale njegovoj zemlji zbog borbe protiv terorizma, umesto što pomažu terorističke grupe i ponavljaju besmislene tvrdnje o nukearnom arsenalu njegove zemlje“. Pritom, nije da nema istine da Iran igra određenu ulogu u borbi protiv Islamske države, Al kaide, Al šababa i drugih organizacija sa terorističkom doktrinom… Konkretno, sabotiranje Irana išlo bi nauštrb ofanzive protiv Islamske države u Iraku. Šiitske milicije koje u njoj učestvuju realno su pod kontrolom Teherana, a ne Bagdada. Vašington za Obaminog vremena i Pentagon prećutno su prihvatili činjenicu da su u ratu sa ID na istoj strani s Iranom, pa su dozvolili da američki vojnici nastupaju u diskretnoj koordinaciji s tim paravojnim formacijama. Utoliko se sasvim smislenim čini pitanje koje postavlja Gasemi kada od američkih vlasti traži objašnjenje kako se hapšenje i stavljanje lisica petogodišnjem dečaku - kao što se dogodilo na aerodromu u Vašingtonu - smatra borbom protiv terorizma. Reč je o sinu iranske žene koja je američki građanin, a Bela kuća je potvrdila da je mališan uhapšen, te da je bez majke satima bio zatvoren na aerodromu zbog sumnje da bi mogao da predstavlja bezbednosnu pretnju. Tramp čitavu operaciju oko Irana, uključujući i prisustvo ratnih brodova, sigurno nije osmislio i sproveo u nekoliko dana ili sedmica. Očito se radi o obnovljenom imperijalnom pogledu na svet koji i ono malo mirnih oaza pretvara u potencijalno nova bojišta. Trampova ambicija da „Ameriku ponovo učini velikom“ svoj izraz nalazi u potezima koje za sada povlači. Nema, međutim, sumnje da su Trampovi stratezi zatezanjem odnosa sa Teheranom u obzir uzeli i frustracije saveznika poput Saudijske Arabije, Jordana ili Izraela, zabrinutih zbog rastućeg regionalnog uticaja Irana. Ali, o tome je trebalo misliti ranije, jer su upravo SAD uklanjanjem Sadama Huseina i izbacivanjem Iraka s vojne i političke scene u regionu otvorile prostor za širenje uticaja Teherana. U datim okolnostima, nije teško predvideti ni sve otvorenije okretanje Irana ka Rusiji, posebno kada je reč o jačanju vojnog arsenala. Nakon što su se sa Moskvom najpre dogovorili o kupovini protivraketnog sistema S-300, na red su došli tenkovi T-90, avioni i helikopteri, a vrednost posla procenjena je na 10 milijardi dolara. Teheran, istovremeno, saveznika traži i u Kini s kojom uveliko traju pregovori o jačanju vojne saradnje. Eventualno rušenje nuklearnog sporazuma ne bi imalo samo spoljnopolitičke implikacije. Iranskog predsednika Hasana Rohanija ove godine čeka trka za još jedan mandat. Propast dogovora u koji je uložio sav svoj politički autoritet ozbiljno bi ojačala konzervativne snage na čelu sa Hamneijem i potkopala pozicije predsednika. Rohani očigledno to ima na umu. Samo što se u ovoj situaciji pita i Tramp…