Saundtrek vajmarske Srbije

Ko je kupio snove sve?, pita se Kralj Čačka u pesmi Još jedan kišni dan s njegovog debitantskog albuma Zemlja snova. U toj pesmi, Kralj je još jednom sam, napolju je kiša, on leži na krevetu, ruke su mu na grudima, a glava u oblacima. Uz melodiju nekog apokaliptičnog valcera, dok plešemo poraz naš, čuju se ovi stihovi: „Znaj da dolazi kraj za nas/ Predivan kraj/ Vodi u raj“. Kultna pojava beogradske klupske scene, Kralj Čačka (pravim imenom Nenad Marić) objavio je album koji bi mogao bez mnogo preuveličavanja da se nazove najočekivanijom domaćom pločom godine. I dobro, šta smo na kraju dobili? Pred nama je uzbudljiva vožnja kroz granična i zaumna područja ljudske psihe, ispripovedana kroz živopisne priče o ljudima zaglavljenim u ovom podmuklom dobu, okovanom hladnim čelikom novoga veka. Vidi se laka pesnička ruka Nenada Marića, koja u nekoliko poteza oslikava čitave ljudske sudbine, ali i duh vremena. „Braća se međ sobom tuku, sestre za kosu vuku/ A deca smišljaju novi veliki zijan/ Očevi se kolju ko je veći Srbin/ Upali sveću i idi traži čoveka“, peva on u pesmi Kako izgleda jutro“. Kome nije jasno o čemu Kralj ovde peva, neka slobodno lupi crvenim cipelicama dva puta, Kanzas nije tako daleko. Uistinu, kada neko ovako efektno završi debitantski album, jasno vam je koliko visoko je lestvica ovde podignuta. Reč je o vrhunski napisanoj, odsviranoj i otpevanoj muzici, sa stihovima koji mogu da „izađu na crtu“ bilo kome s aktuelne pesničke scene u Srbiji. Uostalom, Kralj je prošle godine objavio i zbirku poezije Na margini, u izdanju LOM-a, uz koju je išao ce-de, kao i crteži koje je napravio sam Nenad Marić. Odakle god da mu priđete, stvaralaštvo Kralja Čačka otima se definisanju u ukalupljivanju. Već njegovo umetničko ime sve je samo ne „kul“, dok na bini on odaje utisak francuskog pesnika u crnom, večno obavijenog dimom i nekom čudnom seksi misterijom, zbog koje pariske gospodične redom padaju u trans. Slike koje on emituje videli smo u filmovima Bunjuela, Viskontija, Felinija; atmosfera je brehtovska, tu iza ćoška je i Kurt Vajl... Taman kad vam se učini da on zaista peva o Berlinu vajmarske Nemačke, shvatite da pre misli na Voždovac ili baš Čačak. NJegovom muzikom bez sumnje teče rokenrol krv, ali zvuk često više podseća na Zvonka Bogdana i Arsena Dedića. Tu dolazimo do Toma Vejtsa i Lenarda Koena, dvojice umetnika s kojima je Kralj Čačka dosad najčešće poređen. Da, ima tu i vejtsovskog mračnog kabarea i koenovske mračne a duhovite poetike, ali valja reći da je muzika Kralja Čačka nešto potpuno novo i sveže, onkraj poređenja takve vrste. Ovaj album bio bi nezamisliv bez „princa Čačka“, Nenadovog brata Marka Marića, talentovanog i klasično obrazovanog multiinstrumentaliste. Osim njega, postavu čine i Miladin Stojković i Igor Božić, a na albumu su gostovali tamburaški orkestar „Vojvođanski san“ i Nikola Ulemek na bas klarinetu. Ipak, sav ovaj pate dropping od Vajla do Vejtsa ne bi trebalo da uplaši nove slušaoce. Dođavola, ne bi trebalo poslušati ni reč bilo čije kritike, već samo zakoračiti u Zemlju snova o kojoj Kralj Čačka ovako moćno peva. Ali, dok s Kraljem budete plesali taj poraz, i shvatite da je taj san zapravo gadan košmar, nemojte posle reći da niste bili upozoreni...