Povratak iz Brizbejna

Parčad lepinje najviše voli da sakriva iza izlizanih fotelja u dnevnoj sobi i iza veš-mašine u kupatilu. Ponekad ih sakriva ispod drvene komode sa peškirima i donjim vešom. Pre toga ih umotava u nekoliko uvek belih najlon kesa. Radi to vrlo brzo. Brzo, ako bi se takmičio sa sličnima sebi. Kožnu torbicu u kojoj drži kutiju cigareta i upaljač u toku nebrojeno puta premesti s mesta na mesto. U nekoliko navrata video sam ga kako plače slušajući Kita DŽareta u triju sa Garijem Pikokom i DŽekom Dedžonetom. Do tada sam bio uveren da sluša samo starogradsku muziku. On veruje da je moj stric. Veruje da sam njegov sinovac, sin njegovog pokojnog brata Miloša. * * * Kada sam ušao u nekada brižno negovano dvorište, Sem je promolio glavu, nezainteresovano zalajao i nastavio da leškari u plastičnoj kućici na čijem se krovu jasno videla poveća rupa. Da li me je uopšte prepoznao? Nisam voleo da se bavim baštovanstvom. Ni bogat vrt u našem dvorištu nije probudio to interesovanje. On najviše voli da gleda u agapantuse i ahimenese koje povremeno zalivam, tek da se ne osuše. Voli da gleda i roze cvetove vajgele u proleće. Mrežasta ležaljka bila je samo jednim krajem zakačena za kukicu u hrastu, drugi kraj ležaljke se vukao po zemlji. To je bilo mesto gde je često listala modne časopise. „Vidiš, ovo bi i ti mogao da nosiš. Ti imaš lepa, široka ramena, spojena preko dugog trupa sa uskim strukom. Stajalo bi ti kao i ovom manekenu na slici“, govorila je Mirjana, moja majka. Iz te kuće iselio sam se pre četrnaest godina. Pravi razlog mog iznenadnog odlaska tada se samo nagađao, dok se danas zasigurno zna. Mali je ovo grad. U Londonu sam proveo dve godine, u Madridu gotovo pet, a u Brizbejnu, gde sam se isprva zaputio zbog lude zaljubljenosti u Stefana, punih sedam. Iz Brizbejna, grada zelenila i botaničih bašta, vratio sam se kada se on razboleo. Tamo, u Brizbejnu, niko me nikada nije pogledao popreko zbog mojih ljubavi. Poslednje dve godine živeo sam sa Mateom. Taj momak je bio Italijan poreklom. Prgav, gord, pametan. Ali nije mi bio odan. Spetljao se prvo sa Oliverom, na vreme sam za to saznao, pa sa Lukasom. Znam da se u Lukasa zaljubio. Teško sam podneo njegovo zaljubljivanje. * * * „Hej, ko si ti? Slušaj, izlazi iz moje kuće! Izlazi! Mirjana, ovaj je lopov! Policija! Zovi policiju!“, izgovorio je šireći zenice, pokušavajući da ustane iz kolica koja su se pokretala pomoću akumulatora. „Mirjana, Miro moja, zovi kuma Miladina da ga odmah uhapsi. Takve smo Miladin i ja odma` hapsili. On me pita je l` treba načelniče, a ja odgovaram: Treba, nego šta! Hapsi ovog probisveta Miladine, hapsi!“, govorio je vrpoljivši se u kolicima. Ponovo me nije prepoznao. „Ja sam Đorđe. Đorđe, tvoj sinovac“, rekoh mu. Pomislio sam na Đorđa, moga brata od strica, direktora lokalne banke. Nije ga posetio dugo, od smrti svoga oca. „Nisi ti nikakav sinovac! Ti si niko i ništa! Hapsi ga, Miladine, odmah!“ Puno sam čitao o njegovoj bolesti. Od njegovog lekara sam saznao najmanje. Zatvorio sam vrata kuće i dvorišta slušajući ga kako glasno, uz psovke, peva Tozovčevu pesmu. Ovoga puta ga nisu razgnevili moji vlažni dlanovi. * * * „Evo moga najboljeg sinovca! To je pravi izdanak naše loze. Ti! Samo tako nastavi da radiš to što radiš, sinko. Samo tako!“, izgovorio je sutradan. Sem je pokazao mnogo više živahnosti, zalajao je i dotrčao do mene skačući mi po nogama. Šapama svoga niskog a dugačkog tela grebao mi je kolena. Počeo je govoriti o tome kako je hteo da mi objasni na koji način je njegova majka vaspitala svoje sinove, da bih i sam trebalo tako svoju decu, već mi je vreme. Vreme za ženidbu. „Deca su jedino pravo bogatstvo, kaže naš narod. Deca! Nažalost, meni je samo onaj nesrećnik ostao... Nisam ga video više od pet godina. I bolje što nisam. I bolje! Da moja mila ćerka Danijela nije poginula onog dana kada su me imenovali za ambasadora u Angoli, sve bi bilo drugačije. Sve! Morao sam odbiti to naimenovanje, bili smo van sebe od bola. Onaj ludak je vozio sto dvadeset na sat. Taman je krenula u drugi razred gimnazije, moja bistra devojčica. Eh...“ Zaćutao je na nekoliko minuta, pokušavao da ustane, pa odustao spustivši glavu i zadržavajući pogled na podu. „Dva puta je odlazila u Istraživačku stanicu, a zna se ko tamo ide. Možda smo njega tada i zapostavili, okrenuli se svome bolu, zaista smo dugo tugovali. Ni danas ne znam kada je on počeo... Ni danas! Znam da je propušio sa šesnaest, dopustio sam mu to, uradili ste to zajedno. Ti, Đorđe moj, i on. Zajedno ste zapalili prve cigare. Zbog čega niste nastavili da se družite? Bili ste mnogo više od braće. On je nešto zasrao, siguran sam. Koliko ti je sada? Trideset i četiri? Da, trideset i četiri. NJemu trideset i pet. Zagubio sam negde telegrame koje mi je slao za Novu godinu. Šta li bi Danijela danas radila? Sigurno bi mi već podarila unuke, obožavala je da se igra sa decom. Sigurno! Možda bi učiteljica postala? Mada pre farmaceut, lekar. Ili kao ti, bankar. Baš prema tvom zanimanju sam usmeravao onog moga nesrećnika, ali ništa. Nije vredelo... Bankari su uvek bili visoko kotirani u diplomatskom svetu. Nadam se da ti nije cilj da ostaneš na toj poziciji na kojoj si sada... Možeš ti daleko više. Daleko više!“ Prekrstio je ruke na grudima, glasno udahnuo i izdahnuo. „Kada li se on okrenuo muškarcima? Možda kada je Mirjana umrla? Nikada mi nije rekao u lice da je gej. Možda ga je bilo sram? I treba da bude! Mada, nikada nije bio sramežljiv. Znaš da je bio otvoren. Šta natera onako zgodnog momka da se okrene na pogrešnu stranu? Šta?! Ne mogu da razumem to. Pročitao sam dosta knjiga i članaka na tu temu, ali i dalje nemam odgovor. Nemam! Sve to nije ubedljivo. Možda je teorija doktora Mitrovića jedina prava. Možda samo ona... Šta misliš, jesam li u životu imao sreće? Ne računajući njega. Ni Danijelinu smrt. Ni ova kolica. Jesam li imao?“ Miris njegovih fekalija proširio se po dnevnoj sobi. Mislio sam da čovek sa takvom bolešću ne može dugo i tečno da govori bez prestanka. „To sam prvi put čuo od mog saradnika, tada sam bio siguran da mi je i prijatelj, to, da mi je sin zastranio. Nisam mu poverovao. Iako mi je to izgovorio vrlo ozbiljnim tonom, obrazlažući mi da može fatalno ugroziti funkcije koje sam imao. Izderao sam se na njega, rekao sam mu da su to najobičnije `podmetačine`, `kolac u točkove`. Naredio sam da ispita ko gura takve izmišljotine. Sve je ispitao, u detalje ispitao, pa sa fotografijama objavio u žutoj štampi. Uh, kada sam ga dohvatio! Dobio sam privremenu, potom trajnu suspenziju. I penzija! Od načelnika policije do penzionera za mesec i po dana. Nisam ni znao da će me poslati u penziju. Kada mi je poštar, onaj mali kosati biciklista, doneo rešenje, pitao me je: `Već`?“ Potom se počeo češati po čelu, kao da je time pokušao da razbistri misli. Ćutao sam. „On je moj najveći poraz! I moja najveća sramota! Bar da je onaj ludak u automobilu njega udario! Evo, sada da ga vidim, vidim da se vratio iz onog Brizbejna, udavio bih ga!“, rekao je i najednom zaćutao, kao da je video utvaru u meni. Onda se okrenuo, pogurao kolica do vrata, brzo ih otvorio i odvezao se u predsoblje. Ostao je tamo šćućuren. Izašao sam napolje u dvorište i zapalio cigaretu. U nozdrvama mi je i dalje tavorio miris kafe i urina. * * * Zašto sam se vratio iz Brizbejna? Zbog njega. Vratio sam se da bih brinuo o njemu. Znam da ponekad, možda i često, shvata da mi nije stric. Shvata da mi je otac. I da ne bi trebalo da me udavi. Rezultati konkursa i zbirka priča Imam nešto da ti kažem… Na konkursu koji je trajao od 20. decembra 2016. do 20. januara 2017. godine, koji su raspisali Bookvar onlajn magazin i Optimist magazin pristiglo je, van svakog očekivanja, 165 priča. Tema priča je coming out, kada gej muškarci, lezbejke, biseksualne osobe saopštavaju drugima svoju seksualnu orijentaciju, a transseksualne osobe svoj rodni identitet i počnu da žive u skladu s njim. Pristigle priče na kreativan, zanimljiv i originalan način promišljaju o ovoj temi i različitih su žanrova, od autobiografskih, ispovednih, do naučno-fantastičnih sa vampirima i vešticama. Uredništva Bookvar i Optimist magazina napravila su uži izbor za nagradu od 20 priča koje su čitale članice žirija, novinarka Tamara Skroza, srpska književnica Simonida Milojković i bosanska književnica Lejla Kalamujić. One su odabrale u najuži izbor priče Rovac Ivana Drnčule, Povratak iz Brizbejna Dušana Radakovića i Crv iz ormara Vere Kurtić, dok je za pobedničku izabrana priča Povratak iz Brizbejna. Tim povodom biće objavljena i zbirka priča sa konkursa, koja će sadržati 75 naslova među kojima će biti i priče poznatih pisaca kao što su Igor Marojević, Dule Nedeljković, Dimitrije Vojnov, Milena Bogavac, Lejla Kalamujić, Dragan Jovićević, Milan Aranđelović, koje su namenski nastale van ovog konkursa. Zbirka će se pojaviti iz štampe do kraja meseca.