Davljenje države

Ustav i zakoni nedvosmisleno dopuštaju trenutnom premijeru da se kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima. Ostavljaju i mogućnost da se vlada, na njegov predlog ako pobedi, izabere u Narodnoj skupštini, bez parlamentarnih izbora izazvanih podnošenjem ostavke premijera. U odnosu na 2012, kada se tadašnji predsednik Boris Tadić, podnošenjem ostavke uz medijski spin o „skraćenju mandata“, neustavno kandidovao za treći mandat, da, Srbija je napredovala. Trenutno se ne traži način da kršenje Ustava ostane bez sankcija, nego da se poštovanjem pukih zakonskih proklamacija sruše svi temelji demokratskog društva. Jer, kako se, ako ne Milo Đukanović, zove pomeranje sveukupne državne moći sa jedne na drugu instituciju, sve kroz ličnost jednog čoveka? I da li predsednička kandidatura tek nedavno izabranog premijera ima dugoročne posledice po načelo podele vlasti na tri stuba, kao liniju razdvajanja parlamentarnih demokratija od autokratija? Zamenom teza lako se ubeđuje široka publika da je, pomislivši da se i sam kandiduje, Tomislav Nikolić započeo rat protiv Aleksandra Vučića, to jest protiv „stabilnosti i kontinuiteta“, inače složenih trendi politikoloških pojmova, na koje aktuelni premijer, valjda, polaže pravo. Zaključak je da logika političkog delovanja - koja nalaže da nema dobrovoljnog odricanja zenita moći i da je pokušaj da se produži predsednički mandat uvek očekivan potez - mora da se zaboravi. Ko to ne učini i sam postaje neprijatelj. Da suština nije u institucijama nego u Vučićevoj ličnosti pojednostavljeno će - malo je reći koalicioni partner - Aleksandar Vulin objasniti dok pokušava da ospori pravo na kandidaturu ne samo, eto, decenijskom Vučićevom saradniku nego i svima drugima. Po Vulinu, svi oni, protivkandidati, uopšte ne žele da se domognu institucije predsednika nego samo da postanu Vučić. „Ali su suviše mali da bi bili on“, obeshrabrujuć je ministar za rad, socijalna i boračka pitanja. Nakon što je obesmislio ulogu predsednika ukoliko u njoj nije Vučić, i drugi organ izvršne vlasti, kome i sam pripada, neće imati mnogo smisla bez Vučića, veruje Vulin. Jer, niko nema „dovoljnu širinu“ da ga nasledi na mestu prvog ministra. Razgrađivanju institucija sam premijer doda gas svaki put, a ispostavlja se sad već dva puta godišnje, kada celu vladu, parlament, ceo narod, koalicione partnere, pa i stranku koju vodi drži u nestrpljenju od novih izbora. A u poslednjem političkom trileru i šefa države lično. Sledeći to uputstvo za apsolutnog vladara, iz čije glave jedino izlazi svaka odluka i tajming, Boris Tadić je završio u ćorsokaku bez funkcije i bez stranke, ali analize istraživača ne prognoziraju isti put i za Vučića. Na prvom mestu zato što su izbori u Srbiji sve manje slobodni, kaže Nebojša Vladisavljević, profesor političkog sistema Srbije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. „U postpetooktobarskim godinama često se govorilo o vladavini prava, nešto se radilo da bi se dobila međunarodna podrška, ali su sve vreme vladajuće stranke pokušavale da otežaju rad nezavisnih tela i onemoguće nezavisnost pravosuđa. Bitnu razliku u odnosu na prethodne vlade danas čini pitanje slobodnih i poštenih izbora. Izborna trka uvek počinje prednošću za nosioce javne funkcije, makar i njenim autoritetom samo. Ali kad nezavisni organi rade nezavisno, a mediji su osetljivi na zloupotrebu državnih resursa, funkcioneri se trude da to i ne urade. Izvršna vlast vlada tako što krši Ustav i zakone u vidu ograničavanja slobode štampe, podrivanja nezavisnosti sudstva, onemogućavanja opozicionog delovanja, sprečavanja nezavisnih organa da rade, klijentelizmom i korupcijom. Ukratko, sprečava se uspostavljanje vladavine prava i dovode se u pitanje osnove demokratije. Taj proces imaće dugoročne posledice po razvoj Srbije u narednim decenijama“. Prema istraživanju Nove srpske političke misli, 83, 5 odsto građana ne veruje da su minuli parlamentarni izbori bili regularni. Uostalom, amaterizam i proizvoljnost u radu Republičke izborne komisije zamalo nisu izazvali institucionalnu krizu. Primera da potvrde ocene sagovornika NIN-a i previše je samo i u jednonedeljnom pregledu događaja. Prvo, prethodnih dana došli smo dotle da klijentelizam i korupciju vlast ne oseća potrebu ni da negira, nego opasnom trivijalizacijom objašnjava tu pošast mentalitetom Srba (ministarka Ana Brnabić). Zakonodavnu vlast u Srbiji odavno predstavljaju šrafovi glasačkih mašina, najsposobiji da ne progovore, ali nakon što je bivša supruga gradonačelnika Beograda Siniše Malog javno iznela optužbe, između ostalog, i za pranje novca, i javni tužilac je počeo da sleže ramenima. I tad su oči bile uprte u Vučića, a on je izrekao kaznu: Mali neće biti kandidat SNS na sledećim gradskim izborima.Tačka. Slučaj Marije Mali ogolio je zavisnost trećeg stuba vlasti - sudstva, po definiciji mogućeg jedino kao nezavisnog, ali i domet tela zamišljenih da štite građanina od veličine državnih institucija. Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava odlučila je da svedočenje Marije Mali svede na porodični konflikt koji ne treba da nas se tiče, naročito zato što ga je sporna bivša supruga „zloupotrebila i prenela na politički teren“. Suzana Paunović, sve i da je detaljno ispitala slučaj, u sukobu je sa sopstvenom funkcijom kad javno upire prst u pojedinca. Ali, koga briga šta je, po zakonu, njena funkcija? U prilog stanju sudstva - trećeg stuba vlasti i demokratskoj brani od autokratije - nedavno istraživanje Društva sudija pokazalo je, nažalost, da polovina sudija nije spremna ni da učestvuje u anonimnoj anketi koja meri nezavisnost sudstva. Isto toliko ispitanih priznaje da presuđuje pod pritiskom, unutrašnjim ili spoljašnjim, svodi se na politički. Jedan od argumenata zagovornika najvišeg pravnog akta je i izmena odredbe po kojoj tri stuba vlasti treba da sarađuju, jer se to, za razliku od zakonodavne i izvršne koje bi trebalo da su u odnosu međusobne kontrole, ne bi smelo odnositi na sudstvo. Još jedan je i priroda bikefalne izvršne vlasti, koja upravo omogućava pomeranje klatna s premijera na predsednika i nazad, čime je omogućeno da „otisak prsta na mestu zločina“ ostaje u Ustavu. Slobodan Orlović, profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, međutim, vidi druge vrste problema između Vučićeve kandidature i demokratskih načela. „Pobeda na predsedničkim izborima kandidata koji je do tada bio na čelu Vlade otvara važna pitanja. Prvo, da li će on, u slučaju pobede, zadržati čelništvo nad vladajućom političkom strankom. Ako bi tako učinio presekao bi ustavni običaj u nastajanju - kojeg se drži aktuelni predsednik države – da preda stranačko vođstvo. Inače, Ustav definiše predsedničku funkciju kao izraz državnog jedinstva, što je nespojivo sa obavljanjem druge javne funkcije. Predsednikovanje registrovanom političkom strankom je, po pravnoj prirodi, javna funkcija, ali je zakon takvom ne definiše. Bez obzira na to, jedna politička stranka ne može biti isto što i državno jedinstvo - stranka uvek predstavlja samo deo nacije pa, stoga, predsednik Republike ne treba da zadrži stranačku funkciju“. Na Orlovićevo i razočarenje njegovih kolega, premijer je već razrešio dilemu kada je obnarodujući svoju kandidaturu nerado odgovarao na pitanje da li će, po uzoru na svog političkog oca, prepustiti vođstvo strankom drugima da bi bio predsednik svih građana. „Neću se kandidovati na sledećim stranačkim izborima“, pohvalio se Vučić, koji će, dakle, predsednik stranke ostati najverovatnije prve tri godine, što je više od polovine, predsedničkog mandata. Jer, sredinom prošle godine njegova stranka izabrala je nove organe i reizabrala predsednika na mandat od četiri godine. „U tom slučaju ponovo smo u deformaciji našeg političkog sistema”, kaže Orlović. „Došlo bi do sjedinjenja izvršne vlasti, Vlade i šefa države, u jednoj ličnosti i ona bi se praktično pretvorila u predsedničku monocefalnu vladavinu. Tada bi se upravljalo ne kroz ustavne mehanizme nego putem stranačkog komandovanja i poslušnosti. Po zakonu gvozdene stranačke oligarhije, članovi Vlade bi slušali predsednika Republike prosto zato jer im je stranački šef, a ne zbog toga što on ima ikakvu vlast u odnosu na Vladu. A to je apsurd, jer predsednik Republike nema baš nijedno ovlašćenje ka Vladi, sem predlaganja mandatara. U takvim okolnostima sistem odlučivanja se iz ustavnih institucija seli u stranački kružok, a Ustav se potire stranačkim statutom“. Na čelu sa Majom Gojković, trenutni saziv Skupštine bio je i te kako zakonodavan, uglavnom po hitnoj proceduri na zahtev Vlade, a svoje kontrolne uloge se odrekao, gotovo bez uzdržavanja i pretvaranja. Najmanje je, ipak, Skupština bila predstavnički dom, jer je od svega što je opozicija uspela da izgovori i u medijima zabeležen jedino muzički performans Saše Radulovića, a i to jer je iskočio iz civilizovanog ponašanja poslanika. Posledice po snagu zakonodavne vlasti će, po Orloviću, biti još drastičnije nakon predsedničkih izbora. „Narodni poslanici su još niže stranački pozicionirani nego ministri, pa tim pre uživaju manje samostalnosti. Rečima Slobodana Jovanovića – u vladi su stranački đenerali, a u skupštini redovi. I ostaje im samo da bespogovorno sprovode naredbe stranačkog vođe. Obrni-okreni, od načela podele vlasti po kojem se izvršna i zakonodavna vlast međusobno kontrolišu i ograničavaju ne ostaje ništa, već se sva politička moć, preko vladajuće stranke, sliva u jednu jedinu ličnost – predsednika Republike“. Ponovno spajanje šefa najveće stranke i šefa države nije jedino najavljeno objedinjavanje koje donosi Vučićeva pobeda. Poruka prvog promotivnog spota njegove predsedničke kampanje je, naime, da nikakva kohabitacija (zbog ograničavanja snaga i međusobne kontrole, inače poželjan, ali u Srbiji već iskvaren pojam) ne može biti tako delotvorna za narod kao sjedinjavanje predsednika i premijera. Iskorištavanje sistema i biračkog prava da se jedan jedini čovek seli sa funkcije na funkciju crpeći njihovu institucionalnu moć do poslednje kapi možda bi se sprečilo kada predsednik ne bi dobijao moć direktno od birača, nego posredno, izborom u parlamentu, preko poslanika. Tada bi on moguće i bio samo reprezentativna persona, za čiju ulogu „rođeni vladari“ ne bi bili zainteresovani. Ali problem demokratije u Srbiji nije u sistemu, koji se ionako ne poštuje, smatra Vladisavljević. „Kako će sistem funkcionisati zavisi od odnosa snaga i gde se nalazi ključna ličnost, obično šef koalicije, na mestu premijera ili predsednika. To pomeranje klatna iz parlamentarne u polupredsedničku fazu je u ovdašnjem sistemu dozvoljeno kao u Francuskoj, Poljskoj, Portugaliji ili Finskoj“, objašnjava Vladisavljević. „Naš problem je što bez obzira na kojoj je klatno strani - tu se krši Ustav, a javne institucije i resursi se preuzimaju, zloupotrebljavaju i koriste za partijske i lične interese. Situacija je danas teža zbog toga što se ruše temelji demokratije - sloboda štampe, pristup opozicije medijima, a državna dobra se koriste za samopromociju, ali i za napad na političke protivnike“, zaključuje naš sagovornik. Sumnju da do razumevanja demokratskih načela i slobode izbora može uskoro ponovo doći iz prikrajka potkrepljuju i opozicioni lideri i sami skloni podeli birača na „pristojne i nepristojne“, „normalne i nenormalne“, gde su nepristojni i nenormalni oni koji se ne slažu sa njihovim političkim stavovima. Uverenje Zorana Živkovića, lidera Nove stranke, da onaj ko ne podržava Sašu Jankovića radi za Vučića, ne čini razliku u odnosu na Vulinova uverenja. A strah od slivanja svekolike institucionalne moći u ruke jednog čoveka - čini još smislenijim. Orlović podseća da je, za početak, važno insistirati na ravnopravnosti kandidata za predsednika i pitanju povlašćenog položaja nekoga ko u izbornu trku ulazi kao nosilac najveće moći u državi. „Predsednik Vlade nema obavezu podnošenja ostavke nakon što se kandiduje. Time on realno nije običan kandidat, već favorit koji startuje sa najviše političke funkcije. U tom smislu, stoje mu na raspolaganju resursi koje drugi takmaci za šefa države nemaju, ili imaju u manjoj meri, a odnose se na promovisanje kandidature uz uobičajene premijerske aktivnosti - posađivanje fabričkog kamena temeljca, ministarske, savetničke i druge komunikacije s javnošću, sa privrednicima, stranim predstavnicima i slično.” U prvim postprazničnim brojevima sedam od osam dnevnih nacionalnih listova na naslovnoj strani je osudilo Nikolićevu ideju da se kandiduje za predsednika. Druga istraživanja pokazala su nepristupačnost javnih servisa za predstavnike opozicije, ali to nije bilo dovoljno premijeru, pa je morao da optuži RTS da radi protiv države i naroda. Višemesečna javna kritika, neprimeren pritisak na novinare sa pozicije najmoćnijeg funkcionera, kulminirala je u ekskluzivnom intervjuu koji je iskoristio da na voditeljku emisije Upitnik sruči krivicu za sve srpske zablude i greške. U tri dana trilera srušio se i neformalni, četvrti stub vlasti. Danas se uzdiše za predizbornom atmosferom 2008. godine, na izborima koje analitičari nezvanično proglašavaju poslednjim slobodnim. Analize TV programa u kampanji 2012. pokazale su da je „najoštrija opoziciona kritika bila marginalizovana ili predstavljena profesionalno izrazito nekorektno“, a opozicione partije i njihovi predstavnici ignorisani, uključujući i tadašnjeg zamenika predsednika SNS Aleksandra Vučića. Prisećanje ne uliva optimizam, ali ako je previše turobno za jedno čitanje, vredi se setiti da uvek može gore. Na primer, tako da cela Srbija glasa poput Srpske napredne stranke, koja organe bira, donosi odluke u odborima i odlučuje o predsedničkim izborima na jednostavan, uvek isti način - jednoglasno. Ali taj scenario bio bi previše jeziv, čak i kad bi ga Vučić priželjkivao iz osvete.