O ljubavi i drugim demonima

Biće da sledi neki nastavak: pomiriteljsko finale spektakla oko predsedničkog kandidata SNS, u javnosti poznato kao „postpejd dogovor“ Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nije nam, suštinski, reklo ništa o pozadini i raspletu potresa izazvanog nezvaničnom najavom Nikolića da će se, paralelno sa Vučićem, kandidovati na predsedničkim izborima. Zvanično je saopšteno samo da su, na sastanku u ponedeljak, nakon što su razgovarali o „političko-bezbednosnoj situaciji u zemlji i okruženju“, dvojica sagovornika okarakterisala svoju dosadašnju saradnju kao važnu i „dogovorili se da blisko sarađuju u budućnosti“. Sam Nikolić je, naknadno, Kuriru dao izjavu iz koje proizlazi da je plan da onaj pokvareni avion iz Vučićeve predsedničke kampanje ipak i dalje vode dve osobe („dogovorili smo se da i dalje zajedno vodimo državu“). O tome bi, valjda, trebalo da na izborima nešto kažu i birači, a sam Nikolić je, povodom izbora, precizirao samo da će „Aleksandar biti kandidat za predsednika“ i dodao da je namera da se o funkcijama razgovara posle izbora. Nezvanične navode iz jednog tabloida, prema kojima bi Nikolić trebalo da, u sledećoj međuizbornoj pauzi, postane premijer, nisu demantovali samo drugi tabloidi, već i aktuelni predsednički kabinet, u naknadnom saopštenju, prema kome nikakvog dogovaranja o funkcijama nije bilo. Ispostavilo se da jedino što sigurno znamo jeste da su se izjalovile nade opozicije da će Nikolićeva kandidatura dovoljno oštetiti kandidaturu Vučića da drugi krug predsedničkih izbora bude neminovan. A to je, samo po sebi, poraz za onoga ko je uspeo da ubedi dobar deo Srbije da je neka vrsta boga kome niko ne može da se približi. I zato Nikolićevo kandidovanje nije smelo da se desi. Solidan argument za likovanje dobili su oni koji su tvrdili da je reč bila o najobičnijoj predstavi za javnost, smišljenoj da se „poklopi“ najnoviji po vlast neprijatni nastavak u aferi Savamala. I još ponešto – poput postavljanja kamena temeljca za izgradnju stalnog graničnog prelaza na Merdaru ili činjenice da se, odlukom da ne podrži Nikolićevu želju da se još jednom kandiduje za predsednika, Vučić ozbiljno kandidovao za titulu „dvostrukog oceubice“. Priča o „egzekuciji“ političkog oca iz naprednjačke ere, nakon eliminacije „stvoritelja“ iz prethodne, radikalske inkarnacije, prilično se raspala pod pritiskom udarničke kampanje protiv Nikolića, što medijske, što one koju su sprovodili funkcioneri SNS i SPS, a kojom je kreirana slika o „Nikoliću koji hoće Vučićevu glavu“. Za one koji se još sećaju da je Nikolić već godinu dana otvoreno pokušavao da dobije naprednjačku podršku za još jednu predsedničku kandidaturu i da je, s druge strane, Vučić to odbijao, da bi, potom, tek šest meseci nakon što je po drugi put izabran za premijera, posegao za novom državnom funkcijom – postoji važna istorijska pouka. Ako je, naime, Vojislav Šešelj svom pulenu onako lako oprostio zabijanje noža u leđa dok se nalazio u haškom zatvoru, toliko da sada na obostrano zadovoljstvo igra istaknutu ulogu „omiljenog opozicionara“, zašto i Nikolić ne bi pokazao istu bolećivost prema „nestašku“ u čijem je vaspitavanju i sam bitno učestvovao? Naročito ako dotični u potpunosti kontroliše sve medijske, državne i druge resurse korisne u procesu ubeđivanja sagovornika? Naravno da ta pouka ne govori ništa o potencijalnom vremenskom oročenju oprosta. Jer, Šešelju i njegovoj huškačkoj politici se (još) nisu stekli uslovi za ozbiljno širenje, a time i ulazak u obračun, a kako po tom pitanju stoji rusofilsko- tradicionalni „domaćin“ Nikolić? Ništa nije završeno i Nikolić nije spreman na političku penziju, uveren je Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma. Milivojević veruje da Nikolić, za sada, ima Vučićevo „ozbiljno obećanje“ koje, za sada, verovatno nije sasvim konkretno, ali bi se kao prva „rata“ moglo računati ono pojavljivanje na RTS u utorak uveče, kada je ovaj NIN već bio u štampariji. „O tome je Nikolić ranije mogao samo da sanja“, kaže ovaj sagovornik, koji veruje da će aktuelni predsednik „čekati da vidi da li ga je Vučić izigrao“, nakon čega će, u skladu s ambicijama cele „dinastije Nikolić“, odlučiti šta dalje. Slično kao Milivojević, i nekoliko drugih analitičara je, u kratkom vremenu između „pomiriteljskog sastanka“ i štampanja ovog broja NIN-a, procenjivalo u izjavama medijima da je sukob samo „gurnut pod tepih dok ne prođu predsednički izbori“. I sve to sasvim u skladu sa podsećanjem na naslovnu stranu NIN-a iz decembra 2014, gde Nikolić, u intervjuu za naš list, kaže – „Vučić i ja smo zajedno došli na vlast, zajedno ćemo i otići“. Spolja gledano, Vučić je neuporedivo jači, pa bi se moglo očekivati da, kad prođu izbori od kojih je Nikolić morao da odustane, shvati da ama baš nikako nema vremena da se javi na telefonski poziv bivšeg predsednika. Niti da obrati pažnju na neku novu ceduljicu s njegovom porukom, kao nastavak onog živopisnog pregovaranja dvojice najviših državnih funkcionera koji se neprekidno javno zaklinju u međusobnu ljubav, o kome je Nikolić govorio u medijima. Na čemu se, onda, drže procene da valja očekivati nastavak očigledne borbe za moć – čak i nakon Nikolićevog priznanja da je „dužan da sada ugrožene svoje prijatelje, a naročito svoju porodicu i odrasle unuke sačuva od uništavanja života“, datog nakon tvrdnje da se „neće rastaviti sa svojom ljubavlju prema SNS i prijateljstvom prema Aleksandru Vučiću“ - šta god to značilo? „Vučić je mogao da otkači Nikolića ako želi da Šešelj sada bude predsednik, ili da bude najvažniji u formiranju buduće vlade“, kaže Milivojević. Osim te potrebe za pokrivanjem što šireg spektra biračkog tela, u čemu važnu ulogu ima Nikolićev proruski imidž, Milivojević vidi i druge faktore povezanosti saradnika koji sve češće liče na najljuće protivnike. „Nikolić i Vučić su zajedno kršili Ustav i podrivali teritorijalni integritet države“, kaže Milivojević podsećajući, recimo, na Nikolićeve zahteve Ustavnom sudu da se ne bavi proverom ustavnosti Briselskog sporazuma koji su Vučić i Ivica Dačić postigli sa zvaničnom Prištinom. Povezuje ih, nastavlja, i način na koji je SNS stvoren – „uz pomoć Borisa Tadića i finansijski oslonac sumnjivog kapitala“ , a tu je bila i „direktna podrška nekoliko zapadnih ambasada“. Ukratko, vezuje ih „zakon ćutanja“, kaže ovaj sagovornik. Koliko god bila jaka „očinska ljubav“ i druge spone koje ih povezuju, sasvim je logično da je Nikolić, s obzirom na sopstvene nemerljive zasluge za Vučićev politički uspon, očekivao podršku za još jednu predsedničku kandidaturu. Jer, nije on samo pobedio Tadića na predsedničkim izborima 2012, već je, prema svedočenju samog Dačića, on bio taj koji je ubedio lidera socijalista da napusti dosadašnjeg partnera, demokrate, i naprednjacima omogući formiranje vlasti. I time promeni Vučićevu karijeru večitog gubitnika na izborima za gradonačelnika Beograda, još jednom potvrđenu u obračunu sa Draganom Đilasom na istovremeno održanim lokalnim izborima te godine. A između dva kruga prošlih predsedničkih izbora, podseća Milivojević, upravo na nagovor Vučića, Nikolić je promenio ton u kampanji, najavljujući da će podneti ostavku na lidersko mesto u stranci, kako bi bio predsednik svih građana. I zato je sada, kad je već morao da ustupi mesto Vučićevim predsedničkim ambicijama, bilo prirodno da je očekivao da mu se „vrati“ stranka i omogući mesto premijera pride. Vučić, međutim, odlično zna da je rukovođenje strankom sredstvo zahvaljujući kome bi, uprkos nevelikim ustavnim ovlašćenjima, i na predsedničkoj funkciji, mogao da računa na nezaustavljivu moć na koju je kao premijer navikao. I zato će Nikolić posle predsedničkih izbora verovatno morati da traži nove načine borbe za politički opstanak – iz kojih neki od sagovornika dobro upućenih u srpsku politiku, sa kojima smo se poslednjih dana konsultovali, ne isključuju ni mogućnost učešća na budućim parlamentarnim izborima van SNS. Tu bi mogla biti i glavna „kvaka“ predstojeće izborne sezone – Vučić, naime, u utorak, kada je ovaj tekst pisan, još nije bio saopštio rezultat proračuna vezanih za potencijalno raspisivanje još jednih prevremenih parlamentarnih izbora. Računica zaista nije laka: s jedne strane su procene da bi iznenadni izbori uhvatili opoziciju „na pogrešnoj nozi“; usred aktuelnog pregrupisavanja. I da bi tako i neke od stranaka sada prisutnih u parlamentu izgurali napolje. Postoje i sasvim suprotna očekivanja, međutim, prema kojima bi, bez obzira na inovativni politički pristup pokreta Dosta je bilo, pojava dvojice jakih opozicionih predsedničkih kandidata (Saša Janković, Vuk Jeremić) olakšala grupisanje opozicionih stranaka i, zapravo, nastavila trend opadanja broja poslanika SNS započet prošlogodišnjim izborima. Dodatni problem su i Dačićeve premijerske ambicije. Jasno je, naime, da je cena njegovog odustajanja od predsedničke kandidature morala biti „ozbiljna“ - Milivojević veruje da je upravo reč o mestu šefa vlade, zbog čega se Dačić onoliko trudio da „urniše“ Nikolića. I jasno je da bi, u oba slučaja – i da Dačić bude premijer i da ne bude – deo vladajuće koalicije bio ozbiljno nezadovoljan. U računicu, potom, valja uvrstiti i činjenicu da proruski SNP Nenada Popovića, za razliku od ostalih koalicionih partnera SNS, nije bila deo hora koji je, tokom kratkog ratnog stanja u državnom vrhu, napadao Nikolića i podržavao Vučićevu kandidaturu. Pa tu su i procene da je PUPS u dobroj meri odigrao ulogu, te je potrebno precizno izvagati da li da se ide na njegovo izbacivanje iz koalicije, ili je ipak infrastruktura koju poseduje dragocena u situaciji kada je važan svaki glas... Pa onda – jeste da je Velimir Ilić još za vikend, pre pomiriteljskog sastanka Nikolića i Vučića, posle koga je aktuelni predsednik odustao od kandidature, prekinuo igru čekanja i podržao Vuka Jeremića, ali to ne umanjuje njegove ranije navode da je spreman da podrži Nikolića. U delu javnosti, naime, postoji procena da bi, na nekim sledećim izborima, bilo moguće zamisliti razne oblike saradnje Nikolića i Jeremića, u koju bi se lako uklopile i neke sada opozicione i neke stranke iz vladajuće koalicije. I još – izrazito važni izbori za Beograd na redu su sledeće godine. Do kraja ove, trebalo bi da se, prema agendi ugovorenoj sa EU, promeni Ustav, što bi, takođe, mogao da bude razlog za raspisivanje izbora, makar parlamentarnih, ako bi se išlo ka izboru predsednika u Narodnoj skupštini. A u sve te projekcije budućnosti trebalo bi uklopiti i moguće političke promene na globalnom nivou i eventualnu potrebu za preispitivanjem geostrateške pozicije Srbije, a time, naravno, i uloge Tomislava Nikolića... Samo jedno, sada, deluje sigurno: biće novih nastavaka priče o jednoj velikoj ljubavi. Puno.