Šta će nam sud ako premijer presuđuje

Bivša supruga i dalje aktuelnog gradonačelnika Beograda Marija Mali dobrovoljno je priznala da je bila saučesnik u nekoliko krivičnih dela koje je izvršio njen suprug da bi javnost iz svog ugla upoznala sa „vladavinom prava“ u režiji naprednjaka. Jedan deo ispovesti koju je dala za portal Krik ticao se njenog ličnog problema koji ju je i primorao da sebe stavi u tako rizičnu poziciju – gubitka starateljstva nad decom u munjevitom sudskom postupku kakvi se u Srbiji organizuju samo zarad interesa pulena vlasti. Drugi se ticao priznanja Siniše Malog da je organizovao ljude koji će malo polupati po Savamali, što je do sada najpreciznija „dojava“ upućena autističnom tužilaštvu. Naravno, nije se dogodilo ništa. Na isti način na koji i tužilaštvo i policija ignorišu već 10 meseci pravo građana da saznaju ko je naredio a ko izveo „suspenziju pravne države“ ignorisana je i izjava Marije Mali. Srećom ne u potpunosti jer je direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović upriličila izjavu kojom je Mariju diskvalifikovala kao majku iako nije ni beskućnica, ni narkomanka niti spada u bilo koju kategoriju zbog koje je kandidat za oduzimanje dece, čime smo dobili autentičnu informaciju o tome kako aktuelni režim gleda na ljudska prava u Srbiji i kakav „kontrolni kadar“ mu je po volji. I da ne bi bilo zabune, dodatno nam je sve pojasnio potpredsednik Vlade Rasim LJajić, rečima da Paunovićeva neće snositi nikakve posledice zbog svojih reči iako je govorila o stvarima o kojima nema saznanja. Samo što nije dodao da je aktuelnoj vladi baš takav kadar i potreban, koji i kada nema saznanja staje na stranu vladajućih funkcionera bez obzira na činjenicu što ih država plaća da bi brinuli o ljudskim a ne o funkcionerskim pravima. U kontekstu svega toga delovalo je pomalo naivno očekivati da će tužilaštvo uraditi ono što bi bilo normalno da uradi: saslušati Mariju i Sinišu Malog. Postojala je opravdana opasnost da na taj način dođu do nekog podatka (recimo Marija Mali tvrdi da zna ime firme koja je organizovala rušenje) i da će samim tim morati da počnu da rade posao za koji su i te kako dobro plaćeni. I ma koliko pravno i moralno utemeljen, podjednako je nerealno delovao zahtev zaštitnika građana u ostavci Saše Jankovića (poznatog po visokoj plati koju naprednjaci ne mogu da mu oproste) da republički javni tužilac Zagorka Dolovac (nepoznatoj po plati od 318.495 dinara i dodatku od 40.980, koju naprednjaci i te kako mogu da joj oproste), podnese ostavku posle, kako je naveo „gromoglasne tišine tužilaštva u slučaju Savamala i intervjua bivše supruge gradonačelnika Malog portalu KRIK“. Niti je ona do sada pokazala da poseduje moralne karakteristike nekoga ko zbog zataškavanja podnosi ostavku, niti bi to aktuelna vlast ikada tražila od nje. Najgore što bi moglo da joj se desi, a neće, jeste da Vučić podeli pravdu kao u slučaju Siniše Malog i izjavi da kada mu (njoj) prođe mandat možda neće biti reizabran na to mesto. Baš kao što se ponuđene informacije nisu našle na dnevnom redu „pravne države“, nisu se našle ni sve češće kritike koje dolaze iz EU. Zahtev poslanika Evropskog parlamenta da se problem Savamale preispita ignorisan je baš kao i sve češće pisanje evropske štampe o diktaturi u koju Srbija sve dublje tone. Ili, kako navodi bečki Standard, kada se situacija pogleda iz perspektive opozicije i civilnog društva u Srbiji, onda se vidi „jedan premijer opsednut moći koji glajhšaltuje medije, a neistomišljenike žigoše kao narodne neprijatelje“ i „zemlja u kojoj se od ogoljenog populizma više ne raspoznaju ni smisao ni istina“. Ako se svemu tome pridodaju i izbori u kojima je kandidat idejni tvorac aktuelne diktature ali i zataškavanja svega u vezi sa Savamalom, postavlja se pitanje da li će režim ipak uspeti da uguši i ovu aferu poput afere „helikopter“. „Kada jedan čovek kontroliše većinu medija u Srbiji, ta opasnost naravno postoji u velikoj meri. Naš zadatak je da ne dozvolimo da se ovaj slučaj zataška. Rušenje u Savamali je proizašlo kao rezultat sistemskog nasilja nad postojećim zakonima i procedurama kako bi se javnim novcem finansirao sumnjivi urbanistički projekat. Onog trenutka kada su pomislili da nemaju vremena da kroz procedure `očiste` teren, pokazali su da se ne ustručavaju i otvorenog nasilja. Takođe, mi moramo demaskirati sve aktere koji učestvuju u procesu zataškavanja rušenja. To su njihovi poslušnici u policiji, tužilaštvu, ali i zastupnici u javnosti koji blate novinare, aktiviste, građane koji ne dozvoljavaju da se sakrije očigledan zločin, kao ni da se novac građana koristi za bogaćenje političko-ekonomske elite“, kaže za NIN Robert Kozma iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. Zbog toga je Inicijativa, posle duže pauze, ponovo organizovala protest zahtevajući krivično procesuiranje svih umešanih u zločin u Savamali, ali i onih koji su odgovorni za serijsku kriminalizaciju javnih funkcija, instrumentalizaciju institucija i pravosuđa i privatizaciju vlasti. Dakle, daleko više nego što je prenela većina medija – da se traži ostavka Siniše Malog. Ili, kako je to objasnila jedna od govornica Vesna Rakić Vodinelić: „Umesto pravosuđa onaj ko umišlja da je sve, a naročito da je vrhovni sudija, Aleksandar Vučić, sinoć je – neovlašćen i na nedostojnom mestu, usred televizijske propagandne emisije već doneo svoju presudu. Kako je Vučić presudio? Gradonačelnik Beograda sporni doktor Siniša Mali biće još jedno vreme gradonačelnik, ne zna se koliko dugo. A onda će odgovarati pred pristrasnim sudom svoje partije i to će biti to!.. Jasno nam je: ovakvim istupom pokušava se da se Mali oslobodi pravne odgovornosti, ne samo krivične već i one za štetu koju je proizveo. I ne samo Mali. Još jedan drugi sumnjivi doktor je morao umešati svoje plagijatorske prste u ćutanje i neaktivnost policije one noći u Savamali. Naš zadatak je sada da tako nešto ne dopustimo. Moramo uveriti pravosudne institucije da njihova dužnost zaštite građana od samovolje vlasti nije samo prazna lekcija iz udžbenika prava. Mi ne tražimo samo ostavke gradonačelnika i ministra policije. Mi tražimo sudsku istinu, a ne političke laži. To nije nikakav ni preteran ni nelegitiman zahtev. Naprotiv, taj zahtev je normalan i običan. Ako ne smeju javni tužioci koji su probrani politički i na ograničeni mandat, moraju smeti njihovi zamenici, moraju smeti sudije“. Problem Savamale, dakle, nije samo rušenje objekata i ugrožavanja tuđe imovine već i zataškavanje celog slučaja ili kako to kaže bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević „zloupotreba položaja“. „Kada je reč o drugoj činjenici, vrlo značajnoj, potrebno je utvrditi ko je naredio policiji da ne izađe na lice mesta i zaštiti bezbednost građana. To Siniša Mali nije mogao da naredi, jer policijom upravlja direktor i ministar unutrašnjih poslova“, kaže Ivošević i dodaje da je pasivnost policije deo krivičnog dela koje je izvršeno u Hercegovačkoj ulici iako je „imala obavezu i ovlašćenja da sasluša sva lica, međutim, to nije uradila“. U sudskom sporu koji je Nebojša Stefanović vodio protiv NIN-a „dokazano“ je da on ne snosi nikakvu odgovornost, a u praksi da je ne snosi ni u vreme Savamale v. d. direktora policije Vladimir Rebić. Odmah nakon ročišta na kom je Stefanović ukazivao i uspešno dokazivao da je to što je policija okrenula leđa građanima odgovornost direktora policije, Rebić je nagrađen uklanjanjem v. d. stanja i proizveden je u „pravog direktora“ na predlog, koga drugog nego Stefanovića. Za razumnog čoveka bi to bila dovoljno jasna poruka – umuknite, policija nije kriva. A da bi ta poruka još više dobila na težini dve državne sekretarke MUP-a unapređene su na isti posao – napadanje tadašnjeg zaštitnika građana svaki put kada pomene reč „Savamala“. Jedna od njih Jana LJubičić (prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije iz 2016. mesečno zarađuje oko 250.000) je od avgusta meseca izdala 12 saopštenja, od kojih je čak devet predstavljalo napad na Sašu Jankovića koji se jedini drznuo da na osnovu ovlašćenja koje ima preispita postupanje policije. I taman kada su se i one i Ministarstvo unutrašnjih poslova koje ih je angažovalo otarasile tog „politikanta“ koji je skupio validne dokaze i sačinio izveštaj o sramnoj ulozi policije, oglasio se v. d. zaštitnika građana Miloš Janković. „Daleko veći problem, što je paradoksalno, od toga šta se desilo te noći, jeste to da od dana kada se to desilo ili od preporuke zaštitnika građana do danas, bar sa aspekta nadležnosti zaštitnika i informacija koje su mu dostupne, mi nemamo bilo koji drugi podatak“, rekao je Janković i dodao da se postavlja pitanje šta je sektor unutrašnje kontrole učinio kada je u pitanju ispitivanje da li su policijski službenici postupali u skladu sa zahtevom tužilaštva. Isto to pitanje je NIN u više navrata uputio Birou za komunikacije, u kome nekoliko ljudi prima platu da bi nas informisalo, ali odgovor nikada nije stigao. Uz kritiku Rodoljuba Šabića da bi u svakoj zemlji intervju Marije Mali bio „bomba“ i da „tužilaštvo ne radi svoj posao“, režim se suoči sa neprijatnim saznanjem: bez obzira na to što kontroliše i policiju i pravosuđe dok na mesto zaštitnika građana i poverenika ne dovede neku novu Suzanu Paunović i dok „Ne da(vi)mo Beograd“ bude pozivao ljude na ulicu, neće biti zaborava za Savamalu. To je, svakako, podiglo nivo nervoze, pa je organizovana čitava mašinerija da bi se protest prikazao kao nasilan. Na pitanje - zašto, Kozma kaže: „Ako pogledate snimke izjava provokatora koji su izazvali incidente, videćete da su oni snimljeni pre protesta. Dakle, neko je režirao one događaje koje smo videli. Kada je kolona na jednom od protesta prolazila kroz Beogradsku, ekipa TV Pinka bila je postavljena na vrhu te zgrade i imala najbolji ugao dok su sa terasa provokatori gađali građane očekujući da im ovi uzvrate. Upozoravali smo i ranije na aktivno učešće ekipa TV Pink i Studija B u planiranju i organizovanju incidenata, a sada je to potpuno jasno. Čini mi se da su ova nastojanja jasan znak da se vlast plaši neposlušnih građana koji su primorani da na ulici zahtevaju funkcionisanje nadležnih institucija i da ohrabre tužilaštvo da se oglasi nakon skoro godinu dana saučesničkog ćutanja“. Lepo zvuči, ali da li neko stvarno još veruje da postoje reči kojima bi se tužilaštvo moglo „ohrabriti“?