Tri miliona bez prava glasa

NJihovih tri miliona glasova bili bi dovoljni za pobedu bilo koga na predsedničkim izborima. Samo, oni nemaju pravo glasa, već o njihovoj sudbini odlučuje jedan čovek. Jeste funkcioner SNS-a, ali nije Aleksandar Vučić, već Vladimir Dimitrijević. Za njega, osim stranačkih kolega, malo ko verovatno zna da je potpredsednik SNS-a u beogradskoj opštini Stari grad. I mnogi za njega nikada ne bi ni saznali da nije predsednik Skupštine akcionara Aerodroma „Nikola Tesla“. No, pođimo redom. Tih tri od ukupno 4,8 miliona građana, koji još nisu prodali „besplatnu“ akciju Aerodroma, danas mogu da konstatuju da im se strpljenje isplatilo. Na kraju prvog dana trgovanja tim akcijama na Beogradskoj berzi, 7. februara 2011, cena je bila 632 dinara, a ovih dana je 1.162 dinara. Toj razlici od 530 dinara valja dodati još 165 dinara, koliko je u međuvremenu akcionarima isplaćeno po osnovu dividendi, tako da su za šest godina akcionari „Nikole Tesle“ udvostručili vrednost svoje imovine. Nisu, nažalost, svi bili te sreće. Najveći baksuzi su svakako oni koji su se na prodaju odlučili u junu 2012, kada je cena skliznula na 363 dinara, dok su četiri puta bolje prošli oni koji su sredinom aprila 2015. akciju „utopili“ za rekordnih 1.488 dinara. Ovaj pozitivan prinos nisu pratila i prava manjinskih akcionara, čija zaštita se našla van vidokruga uprave i regulatornih organa, kaže za NIN Nenad Gujaničić, projektni menadžer Vajz brokera. „Ne samo da su dividende drugim akcionarima isplaćivane sa značajnim zakašnjenjem u odnosu na većinskog vlasnika - državu, već je uprava ostala nema na višegodišnje podređivanje kompanije interesima međudržavnog sporazuma prilikom osnivanja kompanije Er Srbija. Stoga, nije ni bilo očekivano da se na nekom vanrednom skupštinskom zasedanju čuje glas manjinskih akcionara o koncesionom ugovoru, premda među njima ima dosta profesionalnih investitora sa bogatim iskustvom u ovakvim i sličnim aranžmanima“, ističe Gujaničić. I zaista, sve bitne odluke isključivo donosi država kao većinski vlasnik, jer raspolaže sa 83,15 odsto kapitala. Iako građani još uvek raspolažu sa 3,4 miliona akcija, njih i neke nove suvlasnike, finski KJK fond i Ist kapital Balkan fond iz Luksemburga, koji su kupili 441.137 odnosno 145.038 akcija, niko ništa ne pita. Mada oni zajedno imaju 17 odsto akcija, NIN je uvidom u zapisnik utvrdio da je Skupštini akcionara 1. novembra 2016. prisustvovao već pomenuti Vladimir Dimitrijević, predstavnik Vlade Srbije i - nijedan drugi akcionar. Dimitrijević je predsednik Skupštine akcionara Aerodroma od juna 2013, u februaru 2014. postao je izvršni direktor za pravne poslove i strategiju JP Pošta Srbije, tri meseca kasnije postao je i član Republičke izborne komisije, a Skupština Srbije ga je 12. avgusta 2016. imenovala za predsednika RIK-a umesto Dejana Đurđevića. Ovako bogata biografija ne bi bila potpuna bez još jednog podatka – Dimitrijević je potpredsednik Srpske napredne stranke u beogradskoj opštini Stari grad. S obzirom na to da, po pravilu, skupštinama akcionara Aerodroma ne prisustvuje niko drugi, Dimitrijević sam odlučuje o mnogo toga, pa i raspodeli dobiti. Čak i ako bi mali akcionari posumnjali da su oštećeni, oni po novom Statutu, iz novembra 2016, ne bi mogli da sazovu vanrednu sednicu Nadzornog odbora ako nemaju bar pet odsto ukupnog broja, ili najmanje 1.714.468 akcija. A to, drugim rečima, znači da bi za to moralo da se udruži više od 1,7 miliona građana sa po jednom besplatnom akcijom! Izvršni odbor, sastavljen od pet izvršnih direktora, uključujući i generalnog direktora, izračunava iznos dividende koja pripada svakom akcionaru i utvrđuje način isplate. Otuda nije ni čudo što država svoj deo dobiti dobija odmah, a mali akcionari sa zakašnjenjem od pola godine. S obzirom na to da Aerodrom po Statutu može isplaćivati i privremenu dividendu, u novembru je doneta odluka da se od 2,35 milijardi dinara neto dobiti u prvih devet meseci 2016. odvoji za međudividende ukupno 1,42 milijarde, ili 41,29 dinara bruto po svakoj akciji. I dok je rok za isplatu malih akcionara 30. jun 2017, država je svoje sledovanje već potrošila. Može li za male akcionare onda biti gore nego što je sada ako država ostvari svoj naum i „Nikolu Teslu“ poveri na upravljanje nekom stranom koncesionaru u narednih 25 godina? Za Nenada Gujaničića postoje dva scenarija. „Optimistički podrazumeva da upravljanje preuzme neki renomirani koncesionar, čija će ekspertiza i veće investicije doprineti profitabilnijem poslovanju Aerodroma, što će se ogledati i kroz veće dividende koje će pripasti i manjinskim vlasnicima. No, ovu idiličnu sliku mogla bi da naruši koncesiona praksa, registrovana u mnogim nerazvijenim zemljama, koja pokazuje da su tokom trajanja koncesije maksimalno crpljeni postojeći resursi, izostajao očekivani rast broja putnika, delom i usled povećanja cene usluga mimo svake mere. Ovom negativnom scenariju u prilog ide ovdašnji proces privatizacije, u kojoj je poštovanje većine obaveza investitora uglavnom zavisilo od njegove dobre volje, a vrlo malo od prilježnosti nadležnih institucija. Ne samo u interesu akcionara, već i celog tržišta kapitala, bilo bi dobro da se ovaj negativni scenario ne realizuje. Prvi korak u ovom smeru mogla bi biti valjana procena vrednosti kompanije i omogućavanje manjinskim akcionarima prava na nesaglasnost i otkup akcija ukoliko model koncesije zadre u njihova postojeća prava“, ističe Gujaničić. Za valjanu procenu trebalo bi imati u vidu bar da po trenutnim cenama Aerodrom vredi 39,8 milijardi dinara ili 322 miliona evra, s tim što su od 1. januara do 30. septembra 2016. u odnosu na isti period 2015. poslovni prihodi povećani za pet odsto, na 6,51 milijardu dinara, a neto dobit za čak 13 procenata, na 2,35 milijardi dinara. Za samo devet meseci, dakle, neto profit Aerodroma bio je 19,3 miliona evra, od čega državi pripada 16 miliona evra. Ako je isti trend nastavljen i u četvrtom tromesečju, u državnu kasu se samo po osnovu dividende od Aerodroma 2016. slilo više od 20 miliona evra. Bez ikakvog povećanja profita, u narednih 25 godina država bi, dakle, mogla da računa na 500 miliona evra i bez koncesije. Ako, ipak, sprovede u delo svoju nameru i nađe koncesionara, isplata nesaglasnih akcionara Aerodroma po fer ceni bila bi normalna i uobičajena pojava u svakoj državi sa normalnim tržištem kapitala. Srbija je, nažalost, u mnogo slučajeva pokazala da nije normalna država. Otuda se ni mali akcionari nemaju čemu nadati, osim da u najgorem scenariju mogu proći i gore od države.