Račun bez ljubavi

Ne veruj Trampu ni kada govori ozbiljno, ni kada se šali, ni kada se ljuti, ni kada objavljuje zapaljive, detinjaste tvitove, a ponajmanje mu veruj kada ćuti. Ne samo zato što je dokazano sklon laganju, domaštavanju i manipulaciji – poslednji put pre nekoliko dana kada je svoje birače plašio pričama o terorističkom napadu u Švedskoj koji se nije desio – već zato što je ćutanje u njegovom slučaju više znak nesigurnosti negoli promišljanja, naročito s obzirom na lakoću kojom inače eksplodira u javnom prostoru, upravo bez promišljanja. Eventualne promene stavova predsednika SAD, dakle, često ne proističu iz prevrtljivosti, koja mu nije strana, već iz toga što jurodivost nikako ne ume da potčini finesama visoke politike. A, nažalost ili na sreću, sudbina dobrog dela sveta zavisi upravo od takvog čoveka. I baš zato što je katkad nalik detetu koje tek pokušava da razume pravila igre, neretko čini nešto što je u svetu visoke politike nesvakidašnje – predstavlja činjenice ili onakvima kakve one zaista jesu ili onako kako ih sagledava. U razgovoru s konzervativnim voditeljem Bilom Orajlijem nedavno je, na opasku da ruski režim lako likvidira neistomišljenike među svojom i tuđom decom, rekao nešto što se širom sveta za kafanskim stolovima naveliko ponavlja – i u SAD ima ubica, još kakvih. Za njegov prethodni izliv realnosti u javnost, međutim, potrebno je setiti se predsedničke kampanje kada je u julu prošle godine u razgovoru za NJujork tajms na pitanje da li bi reagovao u slučaju ruskog napada na baltičke članice NATO-a odgovorio: „Mnoge članice NATO-a ne plaćaju svoje račune, već ih plaćamo mi. Ako su platile račune, reagovao bih. Znam da je intervencija predviđena sporazumom, ali su predviđeni i čisti računi.“ NJegov stav o dvadesetosmočlanom savezu otuda verodostojno odražava nekoliko važnih stavki njegovog parapolitičkog programa. Potenciraj najsvedeniji mogući prikaz ekonomije, na osnovu njega odredi svoje obaveze, verbalno napadaj kako bi stvorio širi manevarski prostor za beg, obećavaj nemoguće i na sastanak s Rusijom uvek, ali uvek nosi i pušku i burmu. S Trampovom nekoliko puta izrečenom procenom da je NATO obsolete (suvišan i prevaziđen istovremeno) saglasan je DŽek Metlok, jedan od poslednjih američkih ambasadora u Sovjetskom Savezu i autor nekoliko geopolitičkih studija. „Taj savez je formiran 1949. da bi se sprečio ulazak SSSR-a u zapadnu Evropu, a današnja Rusija nije sposobna da se konfrontira i da dominira nad ostatkom Evrope. Vojno manevrisanje koje danas zazivaju NATO i Rusija podseća me na geopolitičke igre velikih sila 1914. godine. Zar današnji političari nisu ništa naučili iz istorije? Opasna je iluzija misliti da se naše nesuglasice mogu rešiti militantnim gestovima“, rekao je on za Dojče vele. I bio u pravu. Predsednik SAD se u međuvremenu posuo pepelom rekavši da NATO nije ni suvišan ni prevaziđen, već nedorastao zadatku borbe protiv terorizma, što je opšte retoričko mesto, naročito za unutarpolitičku upotrebu. Zato, smatra on, sve članice moraju povećati svoja izdavanja za budžet NATO-a na dva odsto BDP-a koliko je dogovoreno 2014. Budžet je podeljen na tri dela – civilni, vojni i budžet posvećen programu za ulaganje u bezbednost. Toga se trenutno pridržavaju samo SAD (3,61 odsto), Grčka (2,38), Ujedinjeno Kraljevstvo (2,21), Estonija (2,16) i Poljska (2). Moćna Francuska izdvaja svega 1,78 odsto BDP-a, Nemačka 1,19 odsto, a među najškrtijima je Belgija s 0,85 odsto. Pri tom bi na umu valjalo imati da jedan odsto BDP-a SAD i Belgije nisu ni izbliza iste veličine – 2015. u SAD je iznosio 180 milijardi, a za Belgiju četiri i po milijarde. Otuda prema učešću u celokupnom budžetu NATO-a SAD jeste suvereno prva s oko 22 odsto, a prate je Nemačka s 14,5 odsto, Francuska s 11 odsto i Ujedinjeno Kraljevstvo s 10,5 odsto. Estonija se, s druge strane, jeste proslavila s poštovanjem dogovora o postotku BDP-a, ali sredstva koja izdvaja iznose tek 0,1 odsto budžeta NATO-a. Veća izdvajanja iz BDP-a ne podrazumevaju veće učešće u budžetu saveza. Odjednom se Trampova moralna uravnilovka na osnovu koje SAD ne bi imale razloga da brane članice NATO-a koje ne ulažu svoja 2 odsto BDP-a ukazuje kao populistička igrarija, možda nastala usled svođenja geoekonomskih pitanja na crtež Čiča Gliše, a možda za unutarpolitičke potrebe. U ovoj igri brojki, naravno, lako je bilo Sauliju Niniste, predsedniku Finske, zemlje sa stabilnim rastom BDP-a, da napomene da Trampovu zapovest treba ispoštovati. Članice sa manjim privrednim razvojem imaju više prava da se bune. Jer, ostavimo li po strani čitav kompleks moralnih, pa čak i realnopolitičkih problema američke spoljne politike od pada Berlinskog zida i naročito od početka milenijuma, reč je o procesu koji ždere pare. Recimo, američke intervencije u Avganistanu i Iraku nisu bile jeftine i dugo su trajale. Nemačka i Francuska u njima nisu učestvovale, premda su i one članice NATO-a. Spinovanje dozvoljava da se zaključi da SAD u godišnjoj vojnoj potrošnji NATO-a od oko trilion dolara učestvuje sa 73 odsto, kako je onomad pisalo u Volstrit džurnalu. Preciznije bi bilo reći da vojna potrošnja SAD daleko nadilazi vojnu potrošnju svih drugih članica NATO saveza, pa i da postotak deluje veće no što jeste. Brojne manje države uopšte ne žele da učestvuju u bojevanju vašingtonskih borbi, a kamoli da za njih plaćaju u slučaju uključenja u te borbe. Na osnovu brojki, da se zaključiti da je NATO savez, ovakav kakav je, danas najpotrebniji SAD. Ili se tako verovalo sve dok razgoropađena Putinova Rusija nije 2014. podržala pobunu u Donbasu, anektirala krimsko poluostrvo, u međuvremenu izvodeći vojne vežbe u osetljivim regionima nadomak Poljske i Baltika. Odjednom se čini da je u svetlu američkog pritiska Evropa prinuđena da preuzme veću odgovornost za svoju bezbednost. Bivši nemački ambasador pri NATO Joahim Biterlih saglasan je da postoji potreba za reformom saveza. Možda čak i radikalnom. „Uvek ćemo sarađivati sa SAD jer ćemo uvek morati, ali trenutno moramo da preuzmemo više odgovornosti, što znači da postanemo jači i efikasniji. Mislim da u tom pogledu stalna govorkanja o `evropskoj vojsci` uopšte nisu iluzorna, naročito dugoročno“, rekao je on. Postoje, međutim, glasovi koji smatraju da bi osnivanje evropske osovine u okviru NATO-a povećalo međunarodne, naročito prekoatlantske tenzije i ionako slabašne resurse evropskih članica saveza dodatno usitnilo. U tim tvrdnjama su, očekivano, najglasniji zvaničnici baltičkih zemalja i Poljske. Procenjuje se da su SAD za ovu godinu izdvojile tri milijarde dolara za jačanje istočnog fronta, a slanje 7.000 vojnika, 1.300 vozila, od čega 87 tenkova, dodatno je pojačalo pritisak na Moskvu. S druge strane, Rusija je u svojim zapadnim provincijama rasporedila nekoliko divizija, uz balističke rakete u Kalinjingradskoj oblasti, ruskoj enklavi unutar EU. Međutim, ako je verovati Biterlihovim procenama, Putina istočna Evropa ne interesuje. „Amerikanci i Evropljani su napravili previše grešaka u odnosima s Rusijom od početka veka. Pogrešno su je procenili, nisu čuli njena upozorenja o proširenju NATO-a u Ukrajini, ali i Gruziji, kao što sada ne razumeju da se crvena linija Kremlja pomerila na Kavkaz i oko Kijeva umesto na Baltik i Poljsku“, zaključuje on. Jedno je izvesno, ako i bude malo izvesnog puškaranja na istoku EU, kao organizaciji joj neće biti spasa, pa makar se i iz petnih žila pokušavalo u Vašingtonu i sedištu NATO-a u Briselu. Nije tajna da Putinu dugoročno odgovara slabija Evropa i da Tramp trenutno ne zna kako da se postavi prema Evroaziji u celini. Proces njegovog otopljenja odnosa s Moskvom zato je naglo zamrznut razgovorom koji jeste isprva bio tajnovit. Trampov sada već bivši savetnik za nacionalnu bezbednost i osvedočeni pobornik Demokratske partije Majkl Flin razgovarao je s ruskim ambasadorom u Vašingtonu u decembru, pre no što je zvanično stupio na dužnost, kada je, po svoj prilici, pretresao sankcije koje je Rusiji uvela Obamina administracija. Isprva je negirao da se razgovor dogodio, potom je priznao rekavši da se ne seća tema razgovora, a potom je, pod pritiskom javnosti i predsednikovog kabineta, sredinom februara podneo ostavku. Savetnik za bezbednost je bio svega 24 dana, što je najkraći period u istoriji da se neko zadržao na toj funkciji, a naknadna saznanja da je 2015. otputovao u Rusiju, ne prijavivši put, dodatno su pred glasačkim telom oslabila kredibilitet Trampovog kabineta. Nije se proslavio ni Karter Pejdž, Trampov savetnik u vreme kampanje, kao navodno ni njegov šef kampanje Pol Manafort, za koje je u NJujork tajmsu pisalo da su možda inkognito razgovarali s ruskim zvaničnicima. Predsednik SAD je reagovao očekivano, brzo i netaktično, umnogome da bi utišao ponovna govorkanja o umešanosti Rusije u Trampovu pobedu. Na Tviteru je optužio Obamu da je rusku aneksiju Krima propratio odveć nezainteresovano, implicitno spočitavši i Putinu da je reč pre bila o zauzimanju nego pripajanju teritorije. Panična potraga za novim savetnikom za nacionalnu bezbednost je nalikovala na „Pripravnika“, rijaliti šou koji je Trampa od poslovnog čoveka pretvorio u šoumena. Runde razgovora sa kandidatima trajale su čak do ponedeljka. Trampov prvi pik viceadmiral Majkl Harvard odbio je ponudu, kao i Dejvid Petreus, koji je 2014. podneo ostavku na mesto direktora CIA nakon što je otkriveno da je imao ljubavnicu. Dobro, možda malo i zato što je ljubavnici odao pokoji poverljiv podatak. Donedavni vršilac dužnosti Kit Kelog nametao se kao logično stalno rešenje, jer je reč o vijetnamskom veteranu koji je igrao važnu operativnu rolu u Iraku. U poslednjem času je kao kandidat figurirao i prekaljeni diplomata DŽon Mekmaster, bivši ambasador pri UN i savetnik Mita Romnija, ali je fotelju zauzeo general Herbert Rejmond Mekmaster, prvi nepenzionisani general kojem je to pošlo za rukom još od Kolina Pauela. Možda je moguće naslutiti kakve će odluke vući na osnovu doktorata koji je u Pentagonu postao obavezno štivo i u kojem je kritikovao nesposobnost američke vojske da se za vreme rata u Vijetnamu prema antiratnom sentimentu u matici postavi dijaloški. Reč je, kažu, o retkom spoju odlikovanog vojnika i intelektualca zainteresovanog za istoriju 20. veka. Vreme će pokazati je li reč i o jednom od retkih dokazano kompetentnih ljudi u Trampovom kabinetu.