Provokacija je danas posebno važna

Trideset godina nakon što je njegov Otac na službenom putu postao prvi, tada jugoslovenski film koji je otvorio Fest, Emir Kusturica će ponoviti taj čin i ove godine, kada će najnovije ostvarenje Na Mlečnom putu biti prikazano u četvrtak, na samoj ceremoniji otvaranja prestižnog beogradskog filmskog festivala. Pompa je pratila film od samog početka – počev od učešća svetske filmske zvezde Monike Beluči do premijere u Veneciji. Tamošnja kritika opisala je film kao eksploziju vešto isprepletanih žanrova – ljubavne melodrame, ratnog spektakla, groteske, vesterna, mjuzikla… Eksplozija se ponovila i u Beogradu, kada su već prvih dana prodaje karata za 45. Fest, planule sve ulaznice za premijerno prikazivanje filma Na Mlečnom putu. NJegov deveti igrani film je slavljenje umetnosti pokretnih slika i posveta njihovoj istoriji. NJegovo delo zadire u istoriju, ali i u sukobe na Balkanu. Nakon premijere u Veneciji, Kusturica kaže da nije očekivao tako burnu reakciju tamošnje publike. Sada je, sasvim sigurno, očekivanje još više: „Moj problem se pojavio pre 20 godina. Svaki put kad sam pravio filmove, u sastojcima moje krvi bio je prisutan strah da li će to da bude snimljeno onako kako je prethodni put bilo“, rekao je Kusturica za NIN tom prilikom. „Isto tako je srpski film bio često dizajniran prema pulskoj Areni, a ne prema bioskopu. Trikovi kako da zasmeješ ili kako da probudiš neku emociju bili su građeni prema proporciji pulske Arene. Tako je ta sreća da se ljudi obraduju i toliko sažive sa filmom, mene zapravo i odvratila od filma. Poslednji film sam napravio pre sedam, osam godina. To je dug period i otuda jedna vrsta straha kako da se čovek vrati na mesto na kome je već imao „obavezu“ da proizvodi tolika uzbuđenja. Ovaj film je bio teži od drugih, iako su svi moji filmovi bili teški. Ali ono što je sigurno, to je da se ponovo ispunila klasična, formalna funkcija filma, u kome sa velikog platna dolaze ogromni signali – i likovni i zvučni – i da je film, na neki način, moderan, a na svoj bazični način vrlo klasičan i liči na - barem je meni to bio uzor – Ota Premindžera i njegovu Reku bez povratka. To su bili filmovi gde su ljudi, u vreme bildovanja takozvanog američkog sna, izgledali uspravni, gde su imali pravilne crte lica i obavezu da propagiraju život. Ovaj film je, u stvari, jedna propaganda ljubavi kao ideje, ne ljubavi koja se danas tretira“. Između filma koji otvara i Skorsezeove Tišine koja zatvara Fest, na desetine filmova iz čitavog sveta podeljeno je u nekoliko programskih celina, uredno složenih po odabiru Jugoslava Pantelića i Mladena Đorđevića, koji i ove godine potpisuje programe Granice, Thrills&Kills i Microwave. Sva tri programa osvetljavaju produkciono, tematsko ili estetski drukčije filmove. Uzbudljiv odabir filmova u programu Granice i ove godine će biti žiriran za NIN-ovu nagradu za najbolji film, koja se već drugu godinu zaredom dodeljuje na Festu, a žiri će činiti filmski kritičar i autor Saša Radojević, mladi filmski režiser Luka Bursać kao i Dragan Jovićević, urednik kulture u NIN-u. Ova sveža, hrabra i nesvakidašnja programska celina već ima svoju vernu publiku, a njen značaj pod okriljem velikog festivala duge tradicije, kakav je Fest, ukazuje na pažljivo osluškivanje najrazličitijeg bioskopskog ukusa. „Filmovi u programu Granice su, od godine do godine, na različite načine subverzivni“, veli selektor Mladen Đorđević. „Ovaj program se, shodno svom imenu, bavi preispitivanjem granica. Možemo da kažemo da se ove godine, bar što se tiče dela programa, radi o granici između dokumentarnog i igranog, odnosno, brisanju iste. U programima najuglednijih svetskih festivala više nije neobično da se rame uz rame takmiče dokumentarni i igrani filmovi, i da dokumentarni neretko pobeđuju. Mislim da je provokacija publike danas posebno važna, pošto je konformistički, apatičan duh jači neko ikada. Takođe mislim da ta situacija nije karakteristična samo za nas, nego i za Evropu, i Zapad uopšte. Naravno, treba razdvojiti prvoloptašku, malograđansku subverziju od one temeljne“, izjavio je Đorđević najavljujući ovogodišnje Granice. A koji su to filmovi ove godine u fokusu ovog programa, koji će se takmičiti za nagradu našeg lista? Najpre, tu je nova provokacija kontroverznog Ulriha Zajdla, čiji se novi film Safari bavi dobrostojećim belim turistima koji idu u Afriku, kako bi sebi priuštili lov iz zabave. Kroz uznemirujuće sekvence i sirove intervjue, ovaj reditelj još jednom dokazuje svoju neverovatnu sposobnost razotkrivanja mračne, pa i duhovite, ljudske prirode. Govoreći o velikanima, tu je i najnoviji film južnokorejskog reditelja Čan-Vuk Parka, koji se sa ostvarenjem Sluškinja vraća u svoju rodnu zemlju nakon ne toliko uspešnog debija na engleskom jeziku sa filmom Stoker, gde snima jedan od najambicioznijih projekata do sada. Inspirisan krimi-romanom DŽeparoš Sare Voters, Sluškinja je psihološko-erotski triler, smešten u nemirne tridesete godine u Koreji, provedene pod japanskom okupacijom. Interesantno je da se u okviru programa nalaze dva filma čiju režiju potpisuju rediteljski dvojci. Autori Dan Kvan i Danijel Šajvert, koji su popularnost stekli režirajući muzičke spotove, nakon nekoliko kratkometražnih filmova na kojima su sarađivali, snimaju Čovek švajcarski nož, svoje debitantsko dugometražno ostvarenje, po humoru blisko njihovim ranijim radovima. Ovaj duhovit, mračan i autentičan pristup filmskoj priči nesumnjivo je dovoljno jasan nakon čitanja kratkog opisa: `prijateljstvo` između leša i beznadežnog čoveka ostvaruje se na pustom ostrvu! Još jedan film iza kojeg stoje dva rediteljska imena je Roko, dokumentarac koji se bavi jednom od najvećih ličnosti svetske porno-industrije, živoj legendi Roku Sifrediju. Tijeri Demezijer i Alban Terle se, takođe nakon saradnje na reklamnim i muzičkim spotovima, upuštaju u režiranje dokumentaraca za glavne TV kanale, kao i u rad na filmovima o nepoznatim temama. Roko je njihov treći dugi film, o čoveku koji je za 30 godina obavljanja svoje kontroverzne profesije neobuzdano istraživao svaku fantaziju ljudske duše. Došlo je, međutim, vreme da ova ikonička figura seksa okači rukavice o klin, a za poslednje pojavljivanje na velikom platnu Roko je izabrao upravo ovaj dokumentarac. Treći dokumentarni film u selekciji Granice potpisuje Federika di Đakomo, a u pitanju je film Oslobodi nas koji je osvojio nagradu za najbolji film u konkurenciji Horizonti na Venecijanskom festivalu 2016. godine. Ova italijanska rediteljka i scenaristkinja se u svom trećem ostvarenju bavi savremenim doživljajem religije, putem priče o praksi egzorcizma i pitanjima svakodnevnog života ljudi. Preplitanja između drevnih tradicija i modernih navika, između svetog i svetovnog, susreću se u ovom impresivnom dokumentarcu, pokazujući se istovremeno kao uznemirujući i zabavni. Tu je i debitantsko, višestruko nagrađivano ostvarenje mlade Poljakinje Agnješke Smočinske, film Zavođenje koji govori o izgladnelim sestrama sirenama, u potrazi za ljudskim srcima. Ovo poetično, opčinjavajuće i ekstravagantno ispitivanje ženstvenosti odvija se u treperavoj, magičnoj, pa i nastranoj atmosferi. Svojim prvim dugometražnim filmom U senkama scenarista i reditelj Babak Anvari, poreklom iz Velike Britanije, našao se u selekciji Granice, pričajući napetu i strašnu porodičnu priču. Naime, dok majka i ćerka pokušavaju da se nose sa užasima ratom razrušenog Teherana tokom osamdesetih, misteriozno zlo počinje da opseda njihov dom... Poslednji rediteljski prvenac u selekciji je film Mi smo meso interdisciplinarnog meksičkog umetnika Emilijana Rohe Mintera. Film govori o starcu Marijanu, koji je opsednut idejom da transformiše svoje prebivalište u pećinu nalik materici. On provodi samotne dane opijajući se, dok u njegovu jazbinu ne zalutaju brat i sestra sa kojima on ubrzo počinje da razvija uznemirujuće seksualne odnose, a mračni i destruktivni instinkti izbijaju na površinu… Filmovi za sladokusce i one koji su se zasitili klasičnih narativnih formi. I za one koji od filma traže nešto drugo. Međutim, i čitav program Festa tako je koncipiran. I u drugim celinama nalaze se provokativna ostvarenja, počev od onih zvučnih poput Noćnih životinja Toma Forda, Američke pastorale Juena Mekgregora, Bili Lina Anga Lija, DŽeki Pabla Lorena, Franca Fransoa Ozona, Kraljice Španije Fernanda Truebe, Ličnog kupca Olivijea Asajasa, Mančester na moru Keneta Lonergana, Mesečine Berija DŽenkinsa, do onih na koje treba baciti posebno svetlo poput Čoveka sa hiljadu lica Alberta Rodrigeza, Dalide Lize Azuelos, LJubav nije stranac Kristofera Papakalijatisa, Mesta krvoprolića Mikija Kitinga… Šarenolika i provokativna filmska ponuda.