Rampa za bugarski voz

Kad ima volje, ima i načina: društvene mreže poslednjih dana preplavili su saveti za borbu protiv „bugarskog voza“ koji bi, kako se strahuje, ovog proleća ponovo mogao da protutnji kroz više od osamsto biračkih mesta u Srbiji. O pomahnitalom vozu koji razara državu i ponižava građane slušali smo i ranije, a naročito prošle godine – reč je o efikasnom metodu izborne manipulacije kojom se građani, prvenstveno oni zaposleni u javnim preduzećima ili oni kojima je „tamo gde treba“ obećan posao ili rešavanje nekog drugog važnog životnog problema, praktično prisiljavaju da svoj izborni glas daju kandidatu vlasti. Potrebno je, naravno, i da dokažu da su obavili zadatak i to tako što fotografišu „pravilno“ popunjen birački listić pre nego što ga ubace u kutiju. Kako postoje različite verzije dotične manipulacije, tako je smišljeno i više recepata za njeno obesmišljavanje. U jednostavnijoj varijanti, u kojoj birač na regularan način dobija ispravan birački listić, savetuje mu se da, kad se nađe iza paravana, običnom olovkom zaokruži ime predstavnika vlasti i fotografiše listić kako bi mogao da ga pošalje „tamo gde treba“. A onda može na miru gumicom da obriše prethodni rad i listić je ponovo spreman za glasanje, ovoga puta po volji samog birača, onako kako to zakoni nalažu, a Ustav garantuje. Pravi „bugarski voz“ nešto je komplikovaniji: on podrazumeva da se građaninu pre ulaska na biračko mesto da već popunjen listić, uz savet da njega ubaci u kutiju, pa da onaj prazan, koji dobije od biračkog odbora, potom donese organizatorima prevare, kako bi se ceo postupak mogao ponoviti sa sledećom žrtvom. U tom slučaju, savet za kakvo-takvo očuvanje dostojanstva birača jeste da, kada dođe do paravana, osim onog već obeleženog (očekuje se da je ono obeleženo hemijskom olovkom pa ga je nemoguće izbrisati) zaokruži i druga imena. Cilj je da se listić, ako je već nemoguće da se popuni onako kako građanin želi, makar učini nevažećim, odnosno da glas ne ode onome ko svoju moć zloupotrebljava ucenjujući birače. A da bi bio nevažeći, potrebno je da bude poništen tako da je nemoguće da neko drugi nešto doda kako bi birački odbor mogao „nedvosmisleno“ utvrditi kome kandidatu je namenjen glas. Postoji i nešto komplikovanija verzija – da birač precrta ime koje je unapred zaokruženo i potom zaokruži ime „svog“ kandidata, ali se ne može sa potpunom sigurnošću očekivati da birački odbor ispravno razume njegovu nameru. Ima, dakle, načina ako ima volje, ali izgleda da volju ima samo vlast, odlučna da koristi i dozvoljene i nedozvoljene načine. Jer, postoji u Srbiji i nešto što se zove Krivični zakonik, a tamo, u članu 155 kaže se da „ko silom ili pretnjom prinudi drugog da na izborima, glasanju o opozivu ili na referendumu vrši ili ne vrši pravo glasanja ili da glasa za ili protiv određenog kandidata odnosno predloga, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine“. Uprkos brojnim navodima o, nekad sasvim brutalnim, a nekad i vrlo živopisnim načinima prisiljavanja građana da glasaju za određenog kandidata, nismo baš obavešteni o eventualnoj primeni te jasno napisane zakonske odredbe. Milan Antonijević iz Jukoma kaže da „ne vidi zašto Tužilaštvo ne bi reagovalo i reklo da je to krivično delo“, ali ipak najavljuje izvesnu pomoć zaspalim državnim institucijama u vidu kampanje civilnog društva kojom će se podsećati šta su to fer izbori. Kad već opozicija, zabavljena sopstvenim partikularnim ciljevima i računicama, ne pokazuje ni najmanju nameru da, udruženim snagama, kao, na primer, u danima nakon prošlogodišnjih izbora, izvrši pritisak u cilju zaštite interesa celog društva. A obezbeđenje makar elementarnih uslova za izražavanje slobodne biračke volje jeste interes celog društva. Razloga za borbu ima mnogo, pa bi i svaki postignut rezultat, ma kako u normalnoj situaciji bio sitan, u našem slučaju bio ravan koraku od sedam milja. Jer, pomenuti „bugarski voz“ samo je jedan elemenat u nizu nepravilnosti koje izborni proces ozbiljno dovode u pitanje. Skoro da smo zaboravili osnovni postulat - da bi građanin mogao slobodnom voljom da bira svoje predstavnike, on mora da bude obavešten o njihovim namerama. A koliko je to u Srbiji 2017. zaista moguće govori, recimo, analiza Novosadske novinarske škole o zastupljenosti stranaka u centralnim informativnim emisijama nekoliko televizija, u periodu od 1. do 22. februara. Pokazalo se da je na Javnom servisu, koji plaćamo svi, čak 85 posto vremena bilo posvećeno vlasti i njenom kandidatu (od čega samim naprednjacima 60, a preostalih 15 posto njihovim koalicionim partnerima). Nasuprot zaključku koji premijer uporno pokušava da nam nametne, opozicionim strankama i njihovim kandidatima posvećeno je bilo svega 15 posto vremena. Doduše, ima i gorih primera, kakav je TV Pink, gde je odnos zastupljenosti vlasti i opozicije tragikomičan – čak 92 prema osam, a tu je negde i RTV (89:11). Vlast ubedljivo vodi i čak na programu stanice protiv koje vodi otvoreni rat - N1, gde joj je posvećeno 65, u odnosu na 35 posto vremena tokom koga i opozicija ima pravo da se oglasi. Na takvu zloupotrebu javnog prostora trebalo bi da reaguje REM – ono isto telo koje je, prvi put otkako postoji, propustilo da objavi izveštaj o ponašanju medija u kampanji iz 2016. Suprotno tvrdnji REM-a da ne poseduje izveštaj, Gordana Suša, bivša članica tog „nezavisnog regulatornog tela“, otkrila je da je taj dokument videla, da je o njemu razgovarala sa kolegama i da je pokazao istu onu neravnopravnost u korist vlasti na koju su ukazivale i nevladine organizacije BIRODI i CRTA. Naravno, uzalud. A da stvar bude još gora, čak i kad bi se REM ponašao kako dolikuje, postoji i drugi problem – to telo ne može da sankcioniše prekršaje. Već godinama, parlamentarne stranke propuštaju da predlože formiranje skupštinskog nadzornog odbora za praćenje aktivnosti u kampanji. O njemu govore samo kada su u opoziciji, da bi, kada dođu na vlast, svi odreda zaboravili na formiranje tela predviđenog Zakonom o izboru narodnih poslanika (članovi 99-100). Nadzorni odbor mogao bi, između ostalog, da reaguje i u slučajevima zloupotrebe štampe, nad kojom, sve i kad bi se bavio svojim poslom, REM nema nadležnost. A stanje u štampi čak je gore nego u elektronskim medijima, jer tu, na naslovnim stranama sa kojih se širi panika i ljudi neosnovano optužuju za teške zločine, ima i ozbiljnih dela na koje Tužilaštvo ne reaguje. I sve to u zemlji u kojoj je, podseća Antonijević, osamnaestogodišnji mladić bio osuđen zbog statusa na Fejsbuku kojim je „širio paniku“ tokom poplava 2014. Ne funkcioniše ni drugo regulatorno telo koje bi trebalo da ima važnu ulogu u obezbeđivanju uslova za fer izbore - Agencija za borbu protiv korupcije, koja trenutno nema izabranog direktora, a njen odbor ne radi u punom sastavu. Kako podseća Pavle Dimitrijević, šef pravnog tima CRTE, nevladine organizacije koja se sprema da i ove godine prati izbore, za odlučivanje je potrebno pet od devet članova Agencije, trenutno je operativno njih šestoro, a za mesec dana ističu mandati još četvoro članova. Teoretska mogućnost da Agencija, bar formalno, bude operativna do izbora, još uvek postoji, ali nije teško zamisliti ni da se ona, nečinjenjem, svede na dvočlano telo, koje nikakve odluke ne može da donese. Upravo u nadležnosti te Agencije je, recimo, ukazivanje na (očigledne) zloupotrebe javnih funkcija u kampanji, od kojih se ni jedna vlast nije ustezala, ali ipak nismo imali slučaj premijera koji se, pola godine nakon preuzimanja mandata, kandiduje za predsednika i pritom ne daje ostavku na funkciju u vladi, već najavljuje da će kampanju „voditi u slobodno vreme“?! I koji i dalje optužuje opoziciju da „troši milione evra“ na kampanju, dok, u njegovo ime „ni dinar nije potrošen“, osim, naravno, onih „200-400 evra“ za avionski spot namenjen obesmišljavanju ustavnih odredbi o podeli vlasti u Srbiji. Po zakonu, umesto sveprisutnog premijera kome je izborna kampanja sada samo hobi za slobodno vreme, kontrolom finansiranja kampanje trebalo bi da se bavi desetkovana Agencija za borbu protiv korupcije. I dok se nadamo da će Agencija ipak biti oživljena, kako bi se bar ublažio utisak da izbore neće pratiti nadležni organi, možemo da se nadamo da će stići neko novo razjašnjenje problema izazvanog Zakonom o overi potpisa i prepisa, po kome su od 1. marta za overu zaduženi isključivo notari, a ne i sudovi, kao do sada. U celoj Srbiji postoje 162 notara, pri čemu ima opština u kojima ih još uvek nema, a u mnogim radi samo po jedan. Da je reč o potencijalno ozbiljnom uskom grlu govori činjenica da je za učešće na izborima potrebna overa 10.000 potpisa, a zainteresovanost za učešće u izbornoj trci već je najavilo minimum 13 predsedničkih pretendenata. U medijima se pojavila nezvanična tvrdnja iz Ministarstva pravde prema kojoj će u opštinama u kojima nema javnih beležnika potpise overavati sudovi, ali Dimitrijević upozorava da je, pravno gledano, situacija nejasna, pa kandidati mogu biti dovedeni u zabludu, odnosno problem. Jer, dok Zakon o overi potpisa i prepisa predviđa da se ostali zakoni s njim usklade (što bi značilo da ceo posao overe potpisa za predsedničke kandidate spada na notare) u Zakonu o izboru predsednika i dalje se predviđa overa potpisa u sudu. Postoji, takođe i pravilnik o naknadi za overu potpisa birača koji podržavaju predsedničkog kandidata, koji je Ministarstvo pravde izdalo 14. februara, a u kome se navodi da se overa potpisa (uz naknadu od 50 dinara) vrši i pred osnovnim sudom, i pred javnim beležnikom. Taj pravilnik bi trebalo da primeni RIK i to bi, valjda, trebalo da znači da problema neće biti - ali ostaje iskustvo iz života i sa terena, gde se bezbroj puta pokazalo da nesaglasnost propisa predstavlja idealnu priliku za mahinacije. A nije ih malo ni kad su propisi jasni, o čemu govore i oni razni slučajevi, na koje podseća naš sagovornik, kada su građani proveravali da li su upisani u birački spisak, videli da jesu, da bi se, ipak, kad dođu na biračko mesto, ispostavilo da je njihovo ime nekako isparilo. Pravila su prekršena i u slučaju ovonedeljnog raspisivanja lokalnih izbora u pet opština (Kovin, Kosjerić, Odžaci, Zaječar, Vrbas) za 23. april. Prema Zakonu o lokalnim izborima, kaže Dimitrijević, kad predsednik opštine podnese ostavku, potrebno je da prođe 30 dana do raspuštanja skupštine i uvođenja prinudnih mera, a taj uslov nije ispunjen u svim slučajevima. Pa onda Kosovo – odlukom Ustavnog suda Srbije od 16. juna 2016. neustavnim su proglašena dva člana Opšteg uputstva o sprovođenju izbora na Kosovu, koji propisuju da se brojanje glasova vrši u sabirnim centrima u Vranju i Raški. Prema odluci USS, brojanje se mora svuda obaviti pod istim uslovima, odnosno na samim biračkim mestima, što teško da bi prihvatila zvanična Priština. Ustavni sud je svojom odlukom pokazao da takva uputstva o sprovođenju izbora više ne bi trebalo da se donose, pa bi, u slučaju (očekivanog) novog donošenja istog uputstva, postojala mogućnost da neko podnese zahtev za ocenu ustavnosti. A tada bi bilo moguće donošenje privremene mere - suspenzije akta do okončanja postupka ocene ustavnosti, što bi poremetilo sve izborne rokove. I kao što rekosmo, gde ima volje, ima i načina: među naprednjacima se poslednjih dana proneo glas da će ih, ukoliko bi izgubili izbore, „opozicija juriti po ulici“. Nije, doduše, lako zamisliti manje-više salonske opozicionare koji nisu uspeli da se pozabave ni izbornim uslovima, iako im je to u vitalnom interesu, u ulozi uličnih osvetnika spremnih na progon promotera aktuelnog srpskog srljanja u totalitarizam. Ali je jasno da je predsedničkom kandidatu SRS potrebno da na svaki način motiviše članove stranke za rad u kampanji u kojoj, nakon odluke da parlamentarnih izbora ne bude, trči samo jedan, makar i glavni naprednjak, ali ne i cela stranka. Naučili smo već da je strah odlično sredstvo vladanja i moguće je da ćemo ovog proleća imati mnoštvo prilika da to gradivo utvrdimo. Znamo i da kad ima volje ima i načina, pa ostaje samo da ustanovimo da li je strah uspeo da sasvim i nepovratno ubije volju da živimo dostojanstveno.