Iz zijana u zijan

Četvrtinu veka od kada je prvim pucanjem na Baščaršiji, 1. marta 1992, usmrtivši Nikolu Gardovića, barjaktara na sinovljevoj svadbi, Ramiz Delalić Ćelo označio početak rata u Bosni i Hercegovini, iz centra Sarajeva još se kori Beograd. Teret ratne krivice nisu umanjila ni izvinjenja srpskih zvaničnika ni kazne Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, koje su, prema dosadašnjoj evidenciji, u tri puta više slučajeva stizale Srbe nego sve ostale, ni oslobađajuće presude koje su isto toliko puta češće sledovale nesrpskim optuženicima. Uzalud se Ulicom kneza Mihaila za Bakira Izetbegovića pevalo o Sarajevu kad ta, ispostaviće se, puka snishodljivost nije odvojila lidera najveće bošnjačke - Stranke demokratske akcije od namere da na ratnim zijanima Srba produžava svoje političko bivstvovanje. Tvrdokorne strukture SDA ne daju predaha Izetbegoviću, pa je od nedavne ideje da od Ustavnog suda BiH zahteva promenu imena Republike Srpske stigao do zahteva za reviziju procesa protiv Srbije. Na zahtev za revidiranje presude, kojom je Međunarodni sud pravde, po tužbi BiH, oslobodio Srbiju krivice za genocid, označivši je krivom što nije učinila dovoljno da ga spreči, Izetbegović se odlučio pred isticanje desetogodišnjeg zakonskog roka da to učini i uz silne pravne poteškoće. Ako ne nekoliko barem jedna od takvih - pitanje prava Sakiba Softića da zastupa BiH pred sudom - izazvala je i povratno pismo iz Haga, na adrese sva tri člana Predsedništva BiH. Danima nijedno mišljenje stručnjaka ne može da potvrdi pravnu opravdanost ponavljanja procesa, naročito zato što elementarne pretpostavke - novih dokaza, nepoznatih u vreme donošenja presude - nije bilo čak ni u suđenjima koja se zločina u Srebrenici dotiču pred Haškim tribunalom. Takvi dokazi morali bi biti upotrebljeni u roku od šest meseci, a suđenje Radovanu Karadžiću, na primer, završeno je marta 2016. Suđenje Ratku Mladiću, takođe, ne može biti ponovljeno, jer nije završeno pravosnažnom presudom. Pa, ipak, inicijativa Izetbegovića (koji u ovom trenutku ne obavlja čak ni funkciju predsedavajućeg Predsedništva), samostalna i zaobilazna u odnosu na institucije BiH, ponovo je uzdrmala odnose tri naroda i dva entiteta toliko da je potrebu da reaguje osetila čak i hrvatska predsednica. U skladu s interesom Hrvata u Bosni, Kolinda Grabar Kitarović apelovala je na bošnjačke političare da se usredsrede na budućnost i da važne odluke donose u institucijama. Iako je reč o tužbi protiv Srbije, međutim, daleko manje precizna bila je reakcija Beograda. Nakon sastanka premijera Aleksandra Vučića i predsednika Tomislava Nikolića sa srpskim članom Predsedništva BiH Mladenom Ivanićem i predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, poruka je bila defanzivna. „Neizvesno je kako će se razvijati odnosi u BiH i kakve odnose Sarajevo očekuje sa Srbijom, posebno u svetlu činjenice da Republika Srpska i Srbi nisu učinili nijedan potez kojim bi pokvarili ili destabilizovali odnose u BiH”, poručio je Nikolić. Vučić je kazao da su odnosi sa BiH, zbog zahteva za reviziju tužbe, vraćeni 25 godina unazad i neizostavno naglasio ono njegovo - da je posao Srbije da sačuva mir i stabilnost u regionu. Ministarka pravde Nela Kuburović, porukom - branićemo se - štaviše, dala je Izetbegovićevoj ideji veće šanse nego što joj daju njegovi politički oponenti među Bošnjacima u Sarajevu. „Veoma su male mogućnosti da Međunarodni sud pravde prihvati ovaj revizioni zahtev, a čak i da se to, nekim slučajem desi, presuda neće biti drugačija od one od pre deset godina“, kaže Milan Škulić, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. „Pravno gledano, nikakvog osnova nema da se u korist BiH presuda promeni i ne mogu da poverujem da bi ga bilo koji ozbiljan pravnik savetovao na ovo izrazito protivpravno iniciranje revizije. Ova stvar je u potpunosti političke prirode i služi da kvari odnose između dve zemlje i unutar BiH.“ Institucionalna zbrka koju je proizveo nenadani Izetbegovićev izlet (ministar spoljnih poslova, iz reda Srba, odlučio je da ga preduhitri pismom MSP, a potom je njegova uposlenica, ambasadorka u Hagu, iz reda Bošnjaka, odlučila da ga ne prosledi) ne može biti življa ilustracija niske funkcionalnosti države iz Dejtona. U međuvremenu, Glavni odbor Srpske demokratske stranke odlučio je da prekine saradnju sa SDA, što, po njima, znači da je Savet ministara BiH nadalje u tehničkom mandatu. Narodna skupština RS usvojila je na vanrednoj sednici odluku kojom odbacuje i osuđuje zahtev za reviziju, karakteriše ga kao kršenje Ustava i Dejtonskog sporazuma i poziva sve predstavnike RS u institucijama BiH da iskoriste sva sredstva da onemoguće donošenje odluka. Štaviše, Dodikovu ideju da se Srbiji uputi zvanično izvinjenje nisu osporili ni opozicioni akteri u Banjaluci. Kao onomad povodom referenduma o Danu RS, opozicija u Srpskoj stala je uz vlast spram Izetbegovića i jednostranih odluka zajedničke države, čime je tenzija, bez dileme, postala međuetnička. Prelivanje bosanskog lonca probudilo je, međutim, Sulejmana Ugljanina, predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća, koji je pozvao državne organe Srbije da iskoriste zahtev BiH kako bi „rasvetlili zločine i razotkrili zločince i time obezbedili satisfakciju bošnjačkim žrtvama i zadovoljili pravdu“. Zbog suzdržanosti koja se od Srbije očekuje kad je reč o Bosni, Vučić je, nije samo anegdota, morao da pobegne čak u Indiju da bi pred svojim biračima imao dovoljan razlog zbog koga nije prisustvovao obeležavanju Dana RS. Je li, zato, Srbija poželjan međunarodni partner samo kad ostaje mirna na unutrašnja pitanja BiH, ili tek ako oćuti i kada ona postanu bilateralna? „Verovatno se procenjuje da inicijativa Bošnjaka nema nikakve šanse i da je zbog toga Beograd odlučio da ne ispucava municiju u prazno“, kaže Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova Jugoslavije. „Drugi razlog blage reakcije je skriveniji, a to je prećutna obaveza prema zapadnim centrima moći, koji su preuzeli sidro našeg puta ka EU, da budemo faktor stabilnosti. Suzdržavanje od adekvatnog odgovora u vezi sa pitanjima od značaja za Srbe van Srbije, ne samo u BiH, nego i u Makedoniji, odakle takođe dolaze pretnje tužbama, Crnoj Gori i Hrvatskoj, u kojoj se toleriše ustaštvo, biće nagrađeno našim slobodnim kretanjem ka EU.“ Jovanović nema sumnje da postoje namere da se Republika Srpska pretvori u administrativnu autonomiju i da je za poslušnost Srbije o tom i drugim pitanjima veoma korisno držati je što duže na stubu ratnog srama i u stanju pasivnosti. Za predizbornu kampanju Vučić je, tek da se ne baci, sa obeležavanja stogodišnjice Topličkog ustanka, upriličenog „junački“, poručio da je zavet Srbije da nikad ne ustane protiv Srpske i obrnuto. A Dodik je već usavršio ulogu pasivnog aktera kampanja u Srbiji, dok je, u međuvremenu, i Republika Srpska, ostajući bez brojnih nadležnosti, postala sve pasivniji entitet bosanskohercegovačke zajednice. Za razliku od načina podnošenja zahteva, posledice te neverovatne revizije ne bi bile nimalo amaterske. Makar samo zato što bi taj proces inicirao deklaracije i rezolucije o osudi srpskih zločina, koje u međunarodnim telima do sada nisu prolazile, između ostalog, i zahvaljujući presudi MSP.