Čekajući najvažniji poziv

Dvorište Zavoda za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu, dvojica dečaka igraju fudbal, iz razonode. Razmenjuju vesele uzvike na paštu jeziku, nama sve manje čudnom usled velikog broja migranata sa Bliskog istoka koji prolaze kroz Srbiju. Iako paštu, naravno, ne razlikujemo od urdu, arapskog, persijskog i drugih tamošnjih načina govora. Razdrljenih jakni, dečaci upijaju zrake zubatog sunca koje ih podseća na zimske prilike u rodnom Avganistanu, napuštenom pre mnogo meseci. Oni su maloletna strana lica bez roditeljske pratnje, po zvaničnoj definiciji. Po nezvaničnom opisu, oni su mališani bedom ili ratom lišeni prava na detinjstvo. NJihovi roditelji su zaostali na putu, a njih poslali u bezbednost, u okviru grupe prijatelja i rođaka, često za te svrhe pozamljujući novac koji deca treba da otplate. Ili se od njih razdvojili pri prelasku granica, ili su napredovali ka cilju, ili ga se već domogli, pa tamo sređuju papire da im se potomci pridruže. Dečaci deluju bezbrižno, kao sva deca njihovog uzrasta, ali samo njihova duša zna kako je biti u tuđoj zemlji, odvojen od najmilijih. „Već dugo su sa nama, i već nas doživljavaju kao porodicu“, objašnjava Dragan Rolović, direktor Zavoda (bivšeg „Vase Stajića“), u okviru kojeg je ovo specijalizovano odeljenje otvoreno 2009. godine. Kad još nisu mogle da se naslute razmere migracija, i kada je većina korisnika institucije bila iz regiona, ili su ovde došli po odluci MUP-a ili sudskih organa zbog počinjenih sitnih krivičnih dela. Premda je, kako kažu upućeni, ranije postojao pojačan rizik od nasilja među grupacijama, sada nije ništa veći u odnosu na kampove, gde se pritisak stvara pravilom velikih brojeva, i, otud, smanjenim nadzorom. Štaviše, odnos između malih migranata i dečaka sa izrečenom vaspitnom merom boravka u Zavodu, razvio se, kako veruju, na korist obe populacije. Prvi od drugih uče jezik i cake lokalnih sportova, dok kod drugih jača empatija, zasnovana na teškim, iako različitim uslovima odrastanja. Male migrante u Zavod upućuju terenske socijalne službe ili aktivisti humanitarnih organizacija. Prvo se obavi intervju u prisustvu dodeljenog staratelja iz Centra za socijalni rad sa opštine gde je mališan pronađen, na osnovu kog se odlučuje šta je u najboljem interesu deteta, što našu zemlju izdvaja od drugih u regionu i šire. Stariji, bliži punoletstvu nego dečjem uzrastu, jer ovde borave mali migranti od 7 do 18 godina, put ponekad nastave pre no što država, Crveni krst, UNHCR i druge organizacije stupe u kontakt sa njihovim porodicama. Jer, ustanova je otvorenog tipa, niko nema prava da ih tu zadržava, pa čak i kad su u pitanju mlađi maloletnici. Ukupan broj maloletnih migranata bez pratnje po srpskim prihvatnim centrima je u ovom momentu 747, ili više od 10 odsto ukupnog broja izbeglica, prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Uz voždovački Zavod, postoje slični u Nišu i Subotici, a nedavno je otvoren i ogranak za devojčice u Vodovodskoj ulici, opet na Voždovcu. Od tada je prazan, ženska deca se retko puštaju da sama putuju, dok je u bivšem „Stajiću“ trenutno desetak dečaka iz Avganistana, Sirije i Pakistana. Tačna cifra izmiče usled česte promene brojčanog stanja. Kroz voždovačku ispostavu prošlo je oko 600 dece za poslednjih nekoliko godina, zadržavši se kratko ili duže, zavisno od specifičnih situacija i uzrasta. To gde su sada može se smatrati oazom spokoja u odnosu na preživljene nedaće. Davno su zalečene rane na stopalima i druge posledice dugog hodanja. Čim se to akutno loše stanje sanira, uključujući i uverenje da nisu u zatvoru, već na mestu punom podrške, postaju aktivni članovi zajednice. Pristojni i lepo vaspitani, kako naglašavaju specijalni pedagozi. Ipak bitno drugačiji od neposrednih komšija sa izrečenom vaspitnom merom, kako ispod glasa dodaju. Većina organizovanih sadržaja u ovom ogranku Zavoda odvija se unutra, u spavaonicama, dnevnom boravku i drugim prostorijama. U domen obaveza mališana spada održavanje čistoće, što se pretpostavlja da bi radili i kod kuće. Međutim, mnogi od njih nisu vični ni raspremanju kreveta, ali su spremni da uče i mnogo komplikovanije „operacije“, pa su zidovi ukrašeni crtežima i skulpturicama. Na jednom još stoji jelka od papira sa novogodišnjim željama. Šta bi to hteli od nekog čudotvorca? Želje se ne razlikuju bitno od snova njihovih vršnjaka, dok se ne dođe do cedulje na kojoj piše „da nađem roditelje“. Slobodno vreme najradije provode napolju, često pomešani sa drugom decom, takozvanim „domcima“, upućenim na posebne vaspitne mere. „Lepo se druže“, ponavlja Rolović. Kad je loše vreme, mali migranti mahom igraju karte, osim kad nemaju kreativne, socijalne i psihološke radionice, pod okriljem ustanove ili međunarodnih i domaćih organizacija. To su sve načini da se prevaziđu tegobe preuranjenog sazrevanja. Primer za ugled je 11-godišnji H. S, ogromnih, tamnih očiju, otvorene prirode. NJega i društvo i vaspitači „delegiraju“ da daje izjave, što on rado čini. Na putu je pet meseci, kaže ljupkim dečjim glasom na tečnom engleskom. Iz Nangarhra je krenuo sa ujakom, kod kuće su ostali otac i mati sa kojima se ne čuje, jer nemaju „ajfon“, pomireno saopštava. U tim ogromnim, tamnim očima ipak dominira nada. Sve je ružno iza njega, ubeđen je. Ti silni sati lutanja kroz Tursku i Bugarsku. Ukoliko se boravak u Zavodu produži, stremi se smeštaju mališana u hraniteljske porodice. Takva je bliska budućnost 11-godišnjeg A. J. iz Pakistana. Ne samo zbog lakše komunikacije sa novom sredinom, već i zbog već razvijenih radnih navika, kako ga hvali profesorka srpskog Lana Matijević, koja kaže da on tri puta nedeljno pohađa časove jezika trenutnog domaćina. Takav je svaki petak i vikend. A. J. je isprva tih, stidljiv i nepoverljiv, tek kad se opusti, postaje razgovorljiv i druželjubiv. Tanan je i pomalo štrkljast, kao kad dečaci naglo izrastaju u mladiće. Preplićući bose noge ispod klupe, on briljantno menja glagole „raditi“, „učiti“ i druge, po vremenima i licima. Nema problema ni sa padežima, jedino su „ć“, „š“ i „č“ neobično omekšani. Fenomen se objašnjava time da deca spontano usvajaju jezik do 11. godine. Mlađem uzrastu su i prilagođeniji programi, ističu predstavnici humanitarnih organizacija, problemi nastaju u tinejdžerskim godinama, kad se nema strpljenja za crtanje i slične razbibrige, naglašavaju. Ni za A. J. učenje srpskog nije obaveza, pa mu motivaciju daje profesorka. Ali, tek kad kaže „ovo je poslednja vežba“, njemu se u širokom osmehu zabele zubi ispod paperjastih brkova. Ironično, oni ovaj period smatraju najboljim u svom životu. „Kad stignu na željenu destinaciju, često nam se javljaju vajberom“, Rolović ilustruje razvijenu bliskost. Vaspitači se smire tek kad saznaju da im je dobro, da su pronašli porodice ili su na sigurnom tragu. U brigu za migrante uključile su se i međunarodne organizacije (Save the children, Unicef, Crveni krst, Lekari bez granica…) kao i domaće organizacije, što zbog drastično povećane potrebe, što zbog aktuelnog fokusa donatora, kažu upućeni. Mnogi su izbegli pre zatvaranja balkanske rute, odnosno nepropusnosti granica. U azilnu proceduru se često ne uključuju jer je vrlo zahtevna – pravo utočišta u stranoj zemlji dobijaju ugroženi ratom, političkim pritiskom.., ali ne i ekonomskim nedaćama. Deo migranata tako formalno nestaje, uključujući i decu, pa je od početka 2016. nevidljivo postalo oko 10.000 maloletnika. Nestaju tako što ili menjaju identitet, ili žive u sivoj zoni, ili postaju žrtve trgovine ljudima. Jer, oni često otplaćuju dugove svojih roditelja „zelenašima“, na ime izbavljenja nejači, pa i sami postaju bukvalno robovi. „Do ovih saznanja se teško stiže“, ističe Gordan Paunović iz Infoparka, jer su deca u komunikaciji stalno na oprezu. U strahu da će reći nešto pogrešno što se neće dopasti krijumčarima, od kojih isključivo zavise. Krijumčarima veruju više nego institucijama i predstavnicima humanitarnih organizacija i slušaju njihova uputstva gde da čekaju mig za ponovni pokret. Infocetar je na prvoj liniji prihvata, u neposrednoj blizini saobraćajnih čvorišta, pa su i svedočanstva malih stradalnika drugačija od onih u voždovačkom Zavodu. Pokazuju motive nimalo svojstvene nevinom uzrastu: tu su i prizori muka njihovih bližnjih, pretrpljenih od ID. Šta biva kad, najzad, dođu u „obećane“ zemlje? Samo će se mali procenat njih uključiti u legalne tokove. Ostali će egzistirati van sistema, „na crno“, ili čekati readmisiju, koja je i sama često otežana. Šta s njima biva kad se vrate kući, ko zna kada i da li ćemo saznati. Oni što su ovde još gaje nadu. Možda će upravo oni da se probiju kroz procedure, i potom povuku ostale, tako veruju dok čekaju znak za napredovanje. Statistička slika Trenutno se na teritoriji Republike Srbije nalazi oko 7.000 migranata, od kojih je 90% smešteno u stalne centre za azil i prevremene prihvatne centre, kažu u Ministarstvu za socijalni rad. Od početka 2017. godine na našoj teritoriji otkriveno je 875 migranata, od kojih je 638 izrazilo nameru za traženjem azila. Od ukupno 12.811 lica koja su izrazila tu želju lane, samo je 570 lica zaista i pokrenulo azilnu procedure, kažu u MUP-u. Premda je prihvat maloletnika strukturiran, na terenu dolazi do propusta, naglašavaju upućeni iz humanitarnih organizacija. Pa u Centru u Subotici retko zaista dolazi do prihvata mališana, iako postoje odlični uslovi u ljudstvu i inventaru, dok bi ih Centar u Nišu oberučke primio, premda daleko neuslovniji, ali se maloletnici ne preusmeravaju ka jugu. S druge strane, ako nema devojčica u namenskom prihvatilištu, zašto ga ne bi otvorili za dečake, pitaju se „humanitarci“.