Talasanje Studentskog grada

Retko je zadovoljstvo početi dobrom vešću priču o politici, kulturi, obrazovanju i zdravoj pameti, a skaska o Domu kulture „Studentski grad“ priča je o svemu tome. No svakako je dobra vest to što predstavnici DKSG kažu za NIN da im je ministar prosvete Mladen Šarčević obećao da su izveštaji o smrti njihove ustanove preuranjeni. „Ministar je na sastanku rekao da ga menadžment nije dobro obaveštavao. Na našu primedbu da smo dostavili godišnji izveštaj o radu, rekao je da nema vremena da pogleda izveštaje svih ustanova sa kojima radi, jer ih je mnogo, i da se zato oslanja na izveštaje menadžmenta. Kada se sam upustio u istraživanje, i pogledao biografije našeg uredničkog tima, shvatio je da je to zapravo dobro i obećao da će nas posetiti“, kaže Milan Đurđević, muzički urednik Doma kulture „Studentski grad“. Šarčević se usput požalio i na novinare koji izvrću njegove reči, pa se zaposleni DKSG nadaju da više nisu na spisku sumnjivaca „koji ne rade ništa, a primaju platu i čekaju penziju“, te da je ideja o spajanju Studentskog kulturnog centra i DKSG uz „reorganizaciju“ – jedan od nebrojenih eufemizama za otpuštanja – bačena kroz prozor ministrovog kabineta. Ali pošto je ovo, rekosmo, priča o zdravoj pameti, koja nije baš na visokoj ceni, nije naodmet podsetiti koliko je ta ideja apsurdna. „U našem delu Novog Beograda ne postoje druge ustanove kulture. Studenti besplatno učestvuju na muzičkim događajima, a nije isto gledati takav na ,JuTjubu’ i osetiti uživo vibriranje strune na violini ili membrane na bubnju, udarac tog zvuka. Studenti se tako navikavaju na učešće u kulturi, što često ne mogu da dobiju u sredinama iz kojih dolaze“, podvlači Milan Đurđević. Kada je, konkretno, muzička ponuda DSKG u pitanju, na meniju je „sve osim kiča“, kako kaže Đurđević. „Koncerti umetničke i savremene muzike okupljaju mali broj ljudi, ali to ne znači da ih ne treba održati. Studenti moraju da budu upoznati sa svime.“ Danas će u Domu kulture „Studentski grad“ nastupiti solisti Opere Narodnog pozorišta. Prekosutra će se tamo koncertom ansambla „Liberkvatro“ slaviti rođendan slavnog argentinskog kompozitora Astora Pjacole. Do kraja meseca DKSG će ugostiti i kanadskog slem-muzičara i „La Bandu“, jedini domaći devojački tamburaški ansambl. Prethodnih meseci, zahvaljujući svom domu kulture, Novi Beograd je imao i – izbor je slučajan – četvororučni klavirski resital i festival najznačajnijih bluzera i festival neafirmisanih bendova. Jest’ da autoritarni režimi „udaranje u liru“ često povezuju sa neradom, ali Srbija je demokratska zemlja, kažu na televiziji, pa nije jasno šta nije u redu sa ovim raznovrsnim programom. Ni likovno nije zapostavljeno u obrazovanju Novog Beograda, podseća prodekan Fakulteta primenjenih umetnosti i član saveta galerije DKSG Marko Lađušić. „U savetu galerije DKSG isključivo su profesori univerziteta. Izlagani su i biće izlagani magistarski i doktorski projekti studenata iz Srbije i iz inostranstva, imali smo prošle godine 18. međunarodni bijenale studenata grafike, prodekan iz Rijeke otvoriće svoju izložbu...“, nabraja nasumice Lađušić. Za pregled pozorišnih, filmskih, književnih i drugih programa Doma kulture „Studenski grad“ nema mesta, ali vredi pomenuti da će krajem meseca biti otvorena i izložba crteža studenata četvrte godine slikarstva sa Fakulteta likovnih umetnosti, zbog čega Milan Đurđević naglašava da problem eventualnog gašenja ili „reorganizacije“ ili „racionalizacije“ DKSG nije samo jednonedeljna medijska zanimljivost. „Umetnici nemaju gde da ispolje to što stvaraju, gde da predstave stihove i kompozicije.“ To je otvaranje Pandorine kutije, kaže Đurđević, no biće da je ta otvorena mnogo ranije. „Napali su ih još 1991. U Nušićevoj je DKSG imao klub, tu su se prikazivali filmovi, bio je to fenomenalan centar za alternativnu kulturu, a onda im je to oteto i od kluba je napravljena diskoteka, brlog koji je bio u trendu devedesetih, i koji je na kraju spaljen“, podseća Marko Lađušić. Bez obzira na to, nastavlja Lađušić, DKSG je devedesetih sačuvao srž, galeriju, filmski program, radionice za studente, sve što ima i danas, i zbog čega je nastao 1968, i zbog čega je priča o Domu kulture „Studentski grad“ skaska o svemu što smo pomenuli u uvodu. „Dom kulture ,Studentski grad’ osnovan je, kao i drugi studentski kulturni centri, nakon što su u juna 1968. studenti iz Studentskog grada pokrenuli javni protest zahtevajući promene sistema i više socijalne pravde u društvu. U želji da pacifikuju studentsku organizaciju vlasti su je pomerile da bude deo Omladinske organizacije ali istovremeno je studentima ponuđen kulturni sistem koji je mogao da podržava njihov naučnoistraživački i umetnički rad“, objašnjava profesorka Fakulteta dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić, saradnica DKSG od njegovog rođenja. Na stranu pacifikacija studenata, što nikada nije dobra vest, sve što je studentima bilo potrebno tada, treba im i danas, zaključno sa „više socijalne pravde u društvu“. Zato profesorka Dragićević Šešić smatra da bi studentski kulturni centri trebalo da budu autonomni, kao i univerziteti. „Studentski kulturni centri širom sveta vezani su za svoje univerzitete, i njima upravljaju univerziteti koji su već ostvarili svoje polje autonomije. Time se obezbeđuje ne samo njihova samostalnost, već i stručnost procene njihovog programskog rada. Takva stručna evaluacija ne postoji unutar Ministarstva prosvete, posebno ne unutar Sektora za studentski standard koji sada ,upravlja’ ovim institucijama. To je na prvi pogled moglo da odgovara studentskim kulturnim centrima širom Srbije, jer im se niko nije mešao u posao, ali suštinski – mešali su im se vrlo direktivno, imenovanjima direktora koji su držani dugo u ve-de stanju, dakle, na tankoj uzici koja se u svakom času mogla prekinuti, imenujući ili ne imenujući upravne odbore“, stoji u pismu podrške koje je profesorka Dragićević Šešić uputila Domu kulture „Studentski grad“. Autonomni studentski centri, nastavlja profesorka, mogu biti laboratorije prakse studenata i platforme za popularizaciju nauke i umetnosti. Ovako... Pa ovako ih provlačimo kroz menadžersku mašinu za mlevenje kritičkog mesa. „I kad sam bila student govorilo se o racionalizaciji pozorišnih radionica, o pravljenju jedne koja bi pokrivala sva pozorišta, kao da bih tih desetak ,ušteđenih’ radnih mesta spaslo državni budžet. O ,racionalizaciji’ ukidanjem pozorišnih ansambala, koja je bila top tema devedesetih, da ne govorimo. Sve te ideje bacane su u vazduh kao probni baloni zastrašivanja, sve su one bile plod laičkog mišljenja da je menadžment u kulturi samo primenjeni biznis menadžment, da nema nikakve specifičnosti. A ako je u biznisu suština profit – ovde je delo. Ako je u biznisu ključ tehnologija, u kulturi su ljudi, i da ne nabrajam dalje. Kada se taj neoliberalni koncept uveže sa onom demokratijom sa televizije, dobija se ministar koji kaže... „,Ja sam odlučio, razmišljao sam čak dva meseca.’ Pa sam isto tako ,odlučio da povučem prethodno donetu odluku’. Ove dve rečenice pokazatelji su autoritarnosti sistema u kome ministar koji nikada nije radio u visokom obrazovanju, koji nije ni blizu razumevanju kulture i umetnosti, može da samostalno donese krupne odluke koje se tiču celokupne studentske i univerzitetske zajednice – a da se sa njom nije čak ni prividno konsultovao, organizujući fiktivnu javnu raspravu, na primer”, upozorava Milena Dragićević Šešić. I nikakvom čuđenju tu nema mesta jer školovana omladina – u ograničenom broju – možda jeste, ali zdrava pamet sigurno nije dobrodošla u političkom sistemu Srbije.