Štednja važna, rast važniji

Srbija postupno prolazi kroz promenu svoje privredne strukture. Prethodni model privrednog rasta završio se globalnom finansijskom krizom 2007/2008, koja je otkrila njegovu neodrživu prirodu, jer se bazirao na uvozu i potrošnji. Zemlji je potreban preokret u pravcu investicija i izvoza, uz veću konkurentnost i glavninu rasta u razmenljivom delu bruto domaćeg proizvoda (BDP). Od 2008, međutim, Srbija je manje-više u privrednoj stagnaciji, prošavši kroz tri recesione godine. Investicije su još uvek nedovoljne za dinamičniji razvoj. Fiskalna konsolidacija je tokom 2016. počela da daje važne pozitivne rezultate, i što je posebno važno, uz postepeno oživljavanje privrednog rasta. Makroekonomske performanse Srbije poslednjih petnaest godina pokazuju uglavnom relativno skromne stope privrednog rasta, znatan rast javnog duga od 2009. i nedovoljne investicije. S obzirom na to da je javni dug u odnosu na BDP od 2008. do kraja 2015. porastao sa 28,3 na 74,7 odsto, prirodno je da je to postao makroekonomski problem prvog reda. Tokom 2016. postignuti su važni inicijalni rezultati u fiskalnoj konsolidaciji. Zaustavljen je kontinuirani rast javnog duga u odnosu na BDP, (po procenama Ministarstva finansija na kraju 2015. bio je 74,7 odsto, da bi do kraja 2016. pao na 73,5 procenata), delom i zato što je privredni rast bio nešto viši od očekivanja (prema proceni Republičkog zavoda za statistiku realni rast BDP-a bio je 2,7 odsto). Ključno je nastaviti sa fiskalnom konsolidacijom ove godine i narednih, ali je podjednako, ako ne i više, važno održati i uvećati stopu privrednog rasta. Privredni rast je od ključnog značaja ne samo za rast standarda građana, već i za dugoročni uspeh fiskalne konsolidacije. U okviru tih nastojanja važno je da ovaj put privredni rast bude održiv i oslonjen na rast konkurentnih preduzeća i privrednih grana u razmenljivom delu BDP-a. Investicije u Srbiji već deceniju i po, izuzev u 2007, manje su od 25 odsto BDP-a. Iz prošlogodišnje analize MMF-a („Central, Eastern and Southeastern Europe: How to get back on the fast track“, Regional Economic Issues) jasno se vidi da je u zemljama koje su imale uspešne epizode kontinuirano visokog privrednog rasta udeo investicija bio na nivou bar od 25, a u nekim i iznad 30 procenata BDP-a. Više stope investicija su, međutim, uslov, ali ne i garancija viših održivih stopa privrednog rasta. Srbija je, naime, od 2006. do 2008. imala znatno više investicije, od 22,3 do 25,3 odsto BDP-a, ali su one bile očigledno nedovoljno efikasne i dominantno u nerazmenljivom delu BDP-a. Bitni su, dakle, i kvalitet i efikasnost investicija. Ali, ipak, jednostavnu istinu je teško poreći: niske investicije daju nizak privredni rast. Našoj zemlji potrebno je ubrzavanje privrednog rasta i ono treba da počiva na rastu obima, ali i efikasnosti novih investicija. Nesumnjivo je da dobri rezultati fiskalne konsolidacije iz prethodne godine predstavljaju dobar osnov za nastavak fiskalnog ozdravljenja u narednom periodu, ali i rast investicija mora da bude među prioritetima ekonomske politike. Svi vidovi investicija su važni i treba ih podsticati: i strane direktne investicije, i portfolio investicije, i domaće državne investicije, i domaće privatne investicije. Državne investicije imaju realno ograničenje u uslovima fiskalne konsolidacije, ali važno je u potpunosti koristiti raspoloživa finansijska sredstva u budžetu i to je postignuto tokom prethodne godine. Strane direktne investicije su relativno skromne, ali ih realno nije lako privući, posebno u uslovima niskih stopa rasta u zemljama iz kojih potiču. Važne su, jer podstiču privredni rast, ali i zato što mogu biti jedan od održivih izvora pokrivanja deficita tekućeg računa bilansa plaćanja. Oslanjanje samo na strane direktne investicije na ovom nivou je, međutim, ne samo nedovoljno, već bez unapređenja ukupnog poslovnog okruženja ne može dovesti do pokretanja zamajca privrednog rasta. Stoga, privredni rast uglavnom mora počivati na domaćim investicijama i domaćem preduzetništvu i to bi trebalo da bude u fokusu reformi i ekonomske politike okrenute podsticanju privrednog rasta. To znači da su značajna unapređenja poslovnog okruženja u svim aspektima - jačanje institucija, borba protiv korupcije, vladavina prava, obučenost radne snage, pristup finansiranju, infrastruktura, troškovi poslovne administracije, itd. - od velikog značaja za budući privredni razvoj. Srbija, dakle, puno toga može da unapredi radi postizanja uslova za brži razvoj. Zadržimo se na mogućnostima dodatnog razvoja domaćeg finansijskog sistema kao mehanizma podsticanja i sprovođenja svih tipova investicija. Finansijski sistem u Srbiji ima, po svemu sudeći, dosta prostora za razvoj. Ukupna finansijska imovina (finansijskih institucija) u Srbiji je na nivou od 83,9 odsto BDP-a. Gde smo u odnosu na razvijene zemlje EU po razvijenosti finansijskog sistema? Aktiva finansijskog sektora evrozone čini 540 procenata njihovog BDP-a. Drugim rečima, u relativnom smislu, posmatrano po ovom parametru, finansijski sistem evrozone je više od šest puta veći i razvijeniji od finansijskog sistema Srbije. Prostora za dalji razvoj finansijskog sistema ima bar u nekoliko oblasti. Prvo, problematični krediti banaka (NPL) u velikoj meri predstavljaju ozbiljnu prepreku kreditnom rastu. Bez oporavka kreditne aktivnosti banaka, u finansijskom sistemu kakav je naš, nije realno očekivati održivo više stope privrednog rasta. Učinjen je jedan korak u dobrom pravcu formulisanjem strategije za rešavanje „loših“ kredita, ali potrebno je uraditi više u pravcu podsticanja banaka da samostalno i na tržištu reše u većoj meri ovo važno pitanje. Država u rešavanju pitanja problematičnih kredita ne treba da angažuje svoja sredstva i otkupljuje takva potraživanja (model formiranja „loše“ banke), ali treba da podstakne najveće banke da u relativno kratkom vremenskom periodu, u koordinaciji sa njihovim maticama i njihovim supervizorima - najčešće evropskim centralnim bankama - odlučno preduzmu ovu aktivnost. Potrebno je inicirati i podstaći ovu vrstu dogovora stimulativnim poreskim merama, kao i merama iz oblasti regulacije i supervizije banaka. Istovremeno, potrebno je aktivno raditi i na privlačenju privatnih specijalizovanih institucija koje se bave otkupom problematičnih kredita i olakšati njihov rad. Tek sa bitnim smanjivanjem udela loših u ukupnim plasmanima u najvećim bankama, možemo očekivati oživljavanje kreditne aktivnosti prema privredi i, po tom osnovu, viši privredni rast. Drugo, treba biti otvoren za to da se regulacija i supervizija banaka, u domenima gde je to moguće, u određenoj meri modifikuju i unaprede radi davanja podsticaja bankama da obnavljaju i uvećavaju svoju kreditnu aktivnost. Ovo posebno stoga što se banke prirodno, u recesiji i opterećene problematičnim kreditima, ponašaju često isuviše konzervativno prilikom odobravanja novih kredita, i to samo po sebi odlaže izlazak privrede iz recesije. Dakle, kontraciklična regulacija i supervizija nešto je što bi, bez umanjivanja pažnje u vezi s očuvanjem finansijske stabilnosti, moglo da pomogne većim investicijama i privrednom rastu. Treće, ono što bi posebno olakšalo novi kreditni rast u bankama i ukupan privredni rast, uz ograničavanje rizika stvaranja novih budućih problematičnih kredita je uspostavljanje državnog mehanizma podrške u smislu preuzimanja dela kreditnog rizika novoodobrenih kredita privredi koji su usmereni na stvaranje razmenljivog dela BDP-a. Sa takvom delimičnom državnom garancijom kreditnog rizika, zdrava privreda okrenuta izvozu (koja stvara razmenljivi deo BDP-a) kod banaka bi dobila manje rizičan profil dužnika, a time i povoljnije finansiranje. Model mora da bude uspostavljen sa jasnim ciljem da se minimizira potencijalni srednjoročni i dugoročni gubitak za poreskog obveznika, a inicijalno ne izaziva dodatne troškove za budžet. Četvrto, istovremeno sa svim do sada navedenim merama, potrebno je unaprediti sistem vrednovanja kolaterala za odobravanje kredita banaka. Neki koraci u ovom domenu se čine, ali treba uložiti napor da se uradi više. Napredan, precizan i kredibilan sistem procene kolaterala, uz određena unapređenja u sistemu iniciranja i izvršavanja naplate iz hipoteka, može da otvori dodatni prostor podsticajne promene, tj. relaksaciju u domenu regulacije i supervizije banaka. Time bi se stvorila dodatna mogućnost za novo manje rizično kreditiranje od strane banaka, koje bi zbog tih nižih rizika bilo i povoljnije, a moglo bi da bude ponuđeno kako privredi, tako i građanima. Ne samo da bi hipotekarno kreditiranje privrede sa nižim kamatnim stopama podsticalo privredni rast, već bi i povoljnije hipotekarno kreditiranje građana moglo imati direktnog pozitivnog uticaja na građevinsku industriju. Peto, postoji mogućnost da se postepeno popuni otvoreni prostor za razvoj novih tipova finansijskih institucija koje nedostaju u našem finansijskom sistemu. Naime, štedionice i druge nebankarske kreditne institucije koje su slične bankama (štedionice, štedno-kreditne zadruge, mikrofinansijske institucije i sl.) po svom značaju ne mogu da zamene banke, niti tržište hartija od vrednosti, ali mogu da budu značajan i običnim građanima primeren oblik podsticanja štednje i investicija. Poseban je značaj ovih institucija za kategorije građana koje su do sada bile na marginama finansijskog sistema bez učešća, ili sa vrlo niskim učešćem, u korišćenju finansijskih usluga. Konačno, tržište hartija od vrednosti se može aktivirati radi podsticanja investicija i, sledstveno, privrednog razvoja. U ovom nastojanju važno bi bilo unaprediti postojeće zakone i podzakonska akta, podići institucionalni kapacitet regulatora i organizatora tržišta (berze) i znatno unaprediti finansijsko izveštavanje i reviziju finansijskih izveštaja, kao ključnih izvora informacija za donošenje odluka o ulaganju u hartije od vrednosti. Država je dala inicijalni podsticaj ovom tržištu kroz listing državnih obveznica na Beogradskoj berzi, ali mogući su i poreski i drugi podsticaji za emitovanje i investiranje u domaće hartije od vrednosti u dinarima. Dodatni podsticaj ovom delu finansijskog sistema mogao bi biti i eventualni izlazak na berzu nekih uspešnih državnih preduzeća, koja bi poslužila kao katalizator za inicijalne javne ponude i listing hartija od vrednosti privatnih kompanija. Razvoj tržišta hartija od vrednosti bio bi osnov privlačenja portfolio investicija u našu zemlju. Finansijski sistem u Srbiji nije u potpunosti razvijen. U njegovom daljem razvoju leže značajne rezerve podsticanja investicija, a rast investicija je neizostavno potreban ako želimo više održive stope privrednog rasta i postepeno sustizanje razvijenijih zemalja Evrope.