Izbori ili sudbina

Ništa tako ne deluje na povećanje adrenalina u društvu kao najava izbora u Srbiji. Stalno otvorena strategijska pitanja uzrok su diskontinuiteta, a ne kontinuiteta. Euforija, eksplozija strasti i politička isključivost onemogućavaju argumentovanu raspravu o strategiji razvoja i budućnosti nacije. Zbog toga skoro uvek post festum saznajemo šta smo stvarno izabrali i koja je cena našeg izbora. Retko je koji narod platio tako visoku cenu svojih strategijskih zabluda i stalno se suočava sa dramatičnim izborima koji dovode u pitanje opstanak nacije. Utemeljivači srpske države, Nemanjići, suočili su se s prvim velikim izborom: kome će se privoleti carstvu (Rimu ili Carigradu), odakle će vući legitimitet (čiju će krunu nositi) i koju varijantu hrišćanstva ispovedati. Sveti Sava dobija autokefalnost i državnu samostalnost želeći da Srbija bude most između istoka i zapada. Taj „most“ često je rušen, a konflikti između istoka i zapada pustošili su našu državu i razarali našu naciju. Drugi je bio kosovski izbor - našavši se na udaru Orijenta, razjedinjeni i bez pomoći Zapada, Srbi su glorifikovali „carstvo nebesko” i potpuno zanemarili „carstvo zemaljsko“. Bez obzira na svu uzvišenost izabranih ciljeva, iracionalnost u politici se uvek skupo plaća. Treći strateški izbor vezan je za odnos dve srpske dinastije, Obrenovića i Karađorđevića i konflikt između germanofila i rusofila. Bugari, Grci i Rumuni su posle povlačenja Osmanlija za vladare prihvatili nemačke prinčeve, mi smo iznedrili narodne dinastije, sa brojnim konfliktima, kumoubistvima i krvavim prevratima. Sledeći veliki izbor je kalvarija Prvog svetskog rata i ključna dilema: srpstvo ili jugoslovenstvo, koja nije rešena ni danas. Ogromne žrtve, grobovi od Kajmakčalana do Triglava, „tamnica naroda“, kako su je doživljavala oslobođena braća, završava u rasulu 1941. Vladajuća elita, naročito Srbi, nemaju jasnu strategiju: germanofili su za Trojni pakt, a anglofili vrše državni udar. Nemačku odmazdu, razaranje i komadanje zemlje elita posmatra iz sigurnosti egzila. Na ruševinama države počinje otpor okupaciji sa fokusom na glavni izbor: komunizam ili kapitalizam (građansko društvo). Taj konflikt i danas tinja u srpskom društvu. Potvrda te ideološke konfuzije pokazuje se i devedesetih godina 20. veka, kada se, rušenjem Berlinskog zida, svi narodi pod dominacijom SSSR-a ubrzano vraćaju u građansko društvo, kapitalizam i pod političko okrilje Zapada. Srbi, nažalost, pokušavaju da odbrane državu koja se ruši, sistem koji se raspada, uzdajući se u savezništvo sa komunističkim strukturama u Rusiji i ulaze u konflikt sa Zapadom. Tragedija građanskog rata, razaranje, sankcije, bombardovanje Srbije, masovan egzodus Srba prema matici i proglašenje nezavisnosti Kosova su rezultat tog izbora. Uz to, ostala su otvorena sva ključna pitanja: teritorijalni obuhvat, sistem vrednosti (građansko ili partijsko društvo), strateška savezništva i nedovršen društveni i državni sistem. Srbi su doživeli istorijsku grotesku da je naša sadašnja država posledica ne naše volje, već odluke „bratskih“ naroda da se otcepe. U dosadašnjim istorijskim izborima uvek su dominirale globalne teme: Istok ili Zapad, jugoslovenstvo ili srpstvo, komunizam ili kapitalizam, EU ili Rusija... Možda je konačno stiglo vreme da te „velike“ teme, koje pokreće politička elita, na narednim izborima budu zamenjene temama koje su važne za obične građane. Noseća poruka trebalo bi da bude izgradnja jeftine, prosvećene, funkcionalne građanske države sa efikasnom administracijom, nekorumpiranim sudstvom, stručnim zdravstvom i kvalitetnim obrazovanjem. Tek u takvom ambijentu ekonomija može biti efikasna. Bez takve platforme subvencije služe za finansiranje lične i političke moći. Ovi izbori tiču se svih nas, borimo se za institucije i procedure. Gledajmo šta političari rade, a ne šta govore. Vreme je da prestane potraga za „izgubljenim vremenom“, vođama i mesijama, ekstazom koja se završava agonijom. Dominacija institucionalnog nad personalnim je karakteristika uređenih i prosperitetnih društava. Srbi imaju suficit vođa a deficit pravila i procedura u dosadašnjoj istoriji. Hajde da probamo obrnuto! Miodrag Zec je redovni profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je šest knjiga, 35 priloga u zbornicima sa domaćih i međunarodnih skupova i više od 150 članaka u naučnim časopisima