Ravnopravnost svih univerziteta - nacionalni interes

Univerzitet Privredna akademija osnovan je 2000. godine, zahvaljujući vizionarskim idejama prof. dr Slavka Carića, vodećeg stručnjaka iz oblasti privrednog prava i veoma cenjenog profesora i naučnog radnika ne samo u našoj zemlji nego i inostranstvu. Pošto je na pozicijama dekana državnog Pravnog fakulteta u Novom Sadu i rektora Univerziteta u Novom Sadu upoznao snagu, ali i slabosti velikih državnih visokoškolskih institucija, želeo je da sa saradnicima izgradi instituciju koja će negovati i razvijati snagu znanja, ali će istovremeno biti fleksibilna i otvorena za nove tendencije visokog obrazovanja u svetu, sposobna da odgovori na izazove novog vremena i da izgradi poziciju jedne od vodećih obrazovnih i naučnih institucija. Za 17 godina postojanja, najlepši i najuspešniji deo realnosti Univerziteta Privredna akademija su uspesi njegovih studenata i rezultati naučnoistraživačkog rada svih pet fakulteta koji čine ovaj Univerzitet. Činjenica da, uprkos lošoj ekonomskoj situaciji, studenti Univerziteta Privredna akademija uspevaju da nađu posao u svim oblastima, kako u javnom, tako i u privatnom sektoru, dokaz je da profesori Univerziteta, pored velikog teorijskog, imaju i ogromno praktično znanje i dar da to znanje prenesu mladima. Osim toga, studijski programi su tako koncipirani da postoji brižljivo odmerena razmera između teorijske i praktične nastave, jer uzalud je znanje studenata ako oni ne znaju kako da naučeno primene u praksi, kaže rektor Univerziteta prof. dr Mirko Kulić. Nažalost, dodaje naš sagovornik, iako već decenijama u dobro organizovanim državama niko više nije ravnodušan na praktične posledice primene znanja, u Srbiji se još uvek na temu visokog obrazovanja vode neke druge, nevažne rasprave, umesto da se energija debate usmeri na kontinuirano poboljšanje rezultata primene stručnih znanja i naučnih istraživanja, bez obzira na kojim fakultetima se znanja stiču. Jedna od rasprava koja je nadživela sve pokušaje da Srbija integriše evropske i svetske vrednosti savremenog doba jeste i polemika o odnosu državnih i privatnih univerziteta. Profesor Kulić nema opravdanje za takvu vrstu podele, odavno prevaziđenu u Americi i zapadnoj Evropi: „Nije mi jasno zašto su samo univerziteti predmet te rasprave a ne, recimo, privatni i državni stomatolozi, lekari, advokati ili kafane. U svesti dela naroda još uvek je prisutno prošlo vreme, kada je dominirala državna svojina, i mnogi još uvek misle da se samo na državnom univerzitetu može steći pravo znanje. Pritom, u svesti naroda takva podela ne važi kada su u pitanju strani univerziteti. Naravno, kako ni svi državni, tako ni svi privatni univerziteti nisu isti, ima ih boljih i lošijih. Smatram da Univerzitet Privredna akademija spada u sam vrh po kvalitetu, a činjenica da je on u privatnom vlasništvu je potpuno irelevantna sa stanovišta kvaliteta. Kakve promene u pogledu ravnopravnosti svih univerziteta očekujete od novog zakona o visokom obrazovanju, čija je izrada nacrta u toku? Po važećem Zakonu o visokom obrazovanju, privatni i državni univerziteti su već izjednačeni, ali još uvek ima prostora gde je očigledno moguća i prisutna diskriminacija i ja se nadam da će novi zakon, nakon inoviranja određenih odredaba, otkloniti taj prostor i da će se privatni i državni fakulteti u potpunosti izjednačiti. Jedna od oblasti na kojoj bi se moralo raditi jeste izbor predstavnika u pojedina tela koja odlučuju o visokom obrazovanju i nauci. Treba definisati zakonski mehanizam kojim će sami privatni univerziteti odlučivati ko će ih zastupati. Kada se radikalno menja neki zakon, kao što je to slučaj sa Zakonom o visokom obrazovanju, trebalo bi sprovesti javnu raspravu, na kojoj bi što veći broj stručnih lica mogao da da svoj doprinos. Tako bi se doneo zakon koji bi svim univerzitetima omogućio da obrazuju kadar koji će doprineti društvu i pomoći državi da još efikasnije funkcioniše. Samo obrazovani ljudi mogu da budu nosioci progresa i zato im treba dati šansu, a da bi se mladi ljudi kvalitetno obrazovali, potreban je dobar zakon koji reguliše oblast obrazovanja. Zato je ovo pitanje od nacionalnog značaja. Kakvo je stanje kada je reč o diplomiranim studentima, da li su oni ravnopravni na tržištu rada? Iako su diplome državnih i privatnih fakulteta formalno izjednačene, u praksi to nije uvek slučaj. Na primer, pojedine advokatske komore u Srbiji pojedinim diplomiranim pravnicima koji su završili privatne fakultete, položili pravosudni i advokatski ispit, osporavaju pravo da se upišu u advokatskim komorama. Time neke advokatske komore krše Ustav i druge propise koji zabranjuju diskriminaciju. Šta biste poručili sadašnjim i budućim studentima Univerziteta Privredna akademija? Rezultati naučnog rada naučnih institucija i naučnih radnika treba da budu jedino merilo njihove vrednosti u naučnom pogledu. Naučnoistraživački rad neke ustanove i pojedinaca ocenjuje se na osnovu objavljenih radova i na osnovu projekata, ali, kada se ocenjuje uspešnost naučnog rada treba proceniti upotrebnu vrednost konkretnog projekta, odnosno rada. Nauka treba da verifikuje da li neki naučni rad ima upotrebnu vrednost i šta iz tog rada može društveno korisno da proistekne. Slično je i sa obrazovnim radom na fakultetima – ako je znanje koje su stekli, studentima omogućilo da nađu posao i razvijaju karijeru, onda su njihove studije bile pravi izbor. Studijski programi na Univerzitetu Privredna akademija su moderno koncipirani i mislim da svakom studentu koji ih završi obezbeđuju dovoljno znanja da se bavi aktivnošću za koju se obrazovao. Naravno, na fakultetu se ne može sve naučiti, niti se studenti mogu obrazovati odjednom za ceo život. Nauka i tehnika će se razvijati i ne može se neko u toku studija obučiti za narednih četrdeset godina. Iluzija da će jednom stečeno znanje na fakultetu uvek i u celini biti aktuelno, velika je zabluda kojom naši profesori svakako neće obmanjivati ni sadašnje ni buduće studente – naprotiv, otkrivaće im veličanstvenu lepotu celoživotnog učenja i pružiti alate koji će ih kroz to učenje voditi pošto završe formalno visokoškolsko obrazovanje. A kada ih na putu razvoja karijere sačeka prepreka koju ne mogu sami da reše, vrata naših fakulteta za njih ostaju otvorena i uvek će moći da se obrate profesorima za podršku, savet, neke nove informacije ili znanja. Prof. dr Marko Carić, prorektor Univerziteta Privredna akademija Prevaga pojedinačnih interesa uvek je na štetu države Prorektor Univerziteta Privredna akademija i dekan Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu prof. dr Marko Carić s pažnjom prati izradu nacrta novog zakona o visokom obrazovanju, ali smatra da je nedopustivo to što predstavnika privatnih univerziteta u radnoj grupi za izradu nacrta nisu birali oni koje bi on zapravo trebalo da predstavlja – dakle privatni univerziteti. Tako je stvorena situacija da niko u privatnim univerzitetima do sada nije ni bio upoznat sa aktivnostima radne grupe, iako je izrada novog zakona od presudne važnosti ne samo za njih, već i za državu koja ima ozbiljne namere da modernizaciju i privredni razvoj prepusti školovanim, vrhunskim stručnjacima, kako se to inače radi u razvijenim zemljama sveta, gde se vrednuje kvalitet školovanja a ne vlasnička struktura obrazovnih institucija. „Pošto predstavnika privatnih univerziteta nisu birali privatni univerziteti, niko osim tog jednog predstavnika koji je izabran ne našom voljom, nije bio upoznat sa dešavanjima u radnoj grupi za izradu nacrta zakona. Da smo imali adekvatnijeg predstavnika i da smo bili upoznati sa dešavanjima, mogli smo davati sugestije u cilju poboljšanja nacrta zakona. Na osnovu toga koliko smo imali prilike da proučimo nacrt, smatramo da su tokom pisanja zakona u velikoj meri forsirani pojedinačni, a ne opšti interesi. Naravno, ima delova zakona koji su dobri, ali nacrt mora biti dorađen da ne bi bio disfunkcionalan. Smatram da je neophodno da se u dalji rad na zakonu uključi aktivan predstavnik privatnih univerziteta koji bi mogao da nas izveštava o radu i na osnovu čijih izveštavanja bismo mogli da gradimo svoj stav. Sada, kada smo napokon, posle toliko vremena od početka rada na njemu, imali priliku da vidimo nacrt zakona, zajedno sa predstavnicima još nekih privatnih univerziteta bili smo kod ministra prosvete i dogovoreno je da damo svoje mišljenje i eventualne sugestije o zakonu. Trenutno radimo na tome. Sadašnji ministar je veoma sposoban, postigao je izuzetne rezultate u osnovnom i srednjem obrazovanju. Svojim menadžerskim pristupom i organizacionim sposobnostima mogao bi da napravi balans i uradi mnogo više od prethodnog ministra, pod uslovom da se lično uključi u rad na izradi zakona. Neophodno je da se napravi zakon koji bi bio dobar za sve, a ne samo za pojedince, a to je moguće samo ako se uspostavi balans između potreba države, državnih i privatnih univerziteta.“ Koje nedostatke u dosadašnjem obrazovnom sistemu bi trebalo da otkloni novi zakon o visokom obrazovanju, i koje ste mane u nacrtu novog zakona uočili, a moguće ih je otkloniti? Način na koji se biraju predstavnici privatnih univerziteta u tela poput Nacionalnog saveta, Komisije za akreditaciju nauke i druga nije dobar, jer se forsiraju određeni univerziteti i samo oni, tako da su lični interesi upadljivo zastupljeni tokom odlučivanja pomenutih tela. Trebalo bi da državni univerziteti biraju svoje, a privatni svoje predstavnike, a ne da državni univerziteti biraju i jedne i druge. Naravno, izbor treba da bude u zavisnosti od broja studenata, ali tako da privatnim fakultetima bude ostavljena mogućnost da biraju svog predstavnika. Novim zakonom je predviđeno ukidanje akta upozorenja. Smatram da nije moguće raditi ako nema korespondencije između Komisije za akreditaciju i fakulteta. Ako postoje neke tehničke greške, anomalije, sitnice, mora postojati put za komunikaciju tokom ispravljanja eventualnih sitnih propusta – može se to zvati tehničko uputstvo, dopuna ili kako god, ali bitno je da postoji put za razjašnjavanje nejasnoća. Mi želimo da se naš univerzitet, kao i svi fakulteti u njegovom sastavu, razvija, da raste, da studentima ponudi što je moguće više i bolje, ali ne možemo toliko da se posvetimo tom kreativnom delu rada, jer stalno vodimo bitke, borimo se sa raznim opstrukcijama. Ne možemo lako da se otvorimo i idemo napred kad stalno moramo da čuvamo leđa. U visokom obrazovanju trenutno ne vlada kreativna klima i to jeste problem. Novi zakon treba da afirmiše razvoj visokog obrazovanja, a ne da sužava njegove mogućnosti. Sada se prečesto nalazimo u defanzivnoj poziciji, a kad se vode bitke i ratovi, obrazovanje ne napreduje. Takođe je predviđeno ukidanje starosnog ograničenja za profesore, što mislim da i nije najbolja ideja. To će otežati mladima da dođu do izražaja, usporiće smenu generacija i generalno otežati zapošljavanje mladim predavačima. Do sada je proces akreditacije funkcionisao dobro, sa jasnim kriterijumima. Ne vidim potrebu za posebnim promenama u tom delu. Jedino što je možda previše česta potreba za reakreditacijom i to je stvar koja je novim zakonom dobro predviđena, da se reakreditacija vrši na sedam umesto na pet godina. Reakreditracija je složen proces i zahteeva kontinuiranu posvećenost i vreme svih činilaca, međutim ako je taj proces prečest, onda se previše sužava kreativni prostor koji podstiče razvoj i unapređenje naučnoistraživačkog rada i projektnih aktivnosti, implementaciju međunarodne saradnje, kao i unapređenje kvaliteta i raznovrsnosti studentskih aktivnosti. Srbija i dalje ima manji broj visokoobrazovanih ljudi nego što to Evropska unija traži, ali nema nacionalnu strategiju za razvoj obrazovanja, i ne vidim da je novim zakonom predviđena ta strategija. Recimo, u Mađarskoj u periodu kada država nema potrebe za pravnicima, na budžet nije upisan nijedan budući pravnik. On može da se upiše kao samofinansirajući, ali država nema interes da ga finansira, ako na birou ima nezaposlenih pravnika. Kod nas je broj upisanih fiksan po granama, ne obraća se pažnja na potrebe tržišta. Upis na budžet treba da bude svake godine procenjivan na osnovu analize potreba tržišta rada i stanja na birou za nezaposlene. Novi zakon taj segment nije čak ni tretirao. Ovo su samo neke od sugestija koje bi predstavnici privatnih univerziteta mogli da daju prilikom izrade nacrta novog zakona o visokom obrazovanju, i zato je od nacionalnog interesa da se čuje i naša reč.