Svet ima pornografiju koju zaslužuje

Iako je ovogodišnja konkurencija bila žestoka, film Roko izdvojio se u selekciji Granice ovogodišnjeg Festa i zbog originalnog pristupa temi osvojio nagradu, koju list NIN već drugu godinu dodeljuje najboljem filmu ovog programa. Druga nagrada, specijalno priznanje, takođe je zasluženo otišlo sjajnom iranskom filmu U senkama, u kome je horor matrica iskorišćena kako bi bio ispričan najveći horor savremenog sveta – rat! Ipak, film Roko, po mišljenju članova žirija u kome su sedeli Luka Bursać, Saša Radojević i potpisnik ovih redova, promišlja na osoben način o brojnim pitanjima današnjice iz ugla industrije koja je naslovnog junaka i proslavila. Ili on nju, svejedno. Naravno, u pitanju je Roko Sifredi, najslavnija zvezda porno industrije, koji odlučuje da se penzioniše upravo u dokumentarnom filmu autorskog dvojca Tijerija Demezijera i Albana Terlea. NIN-ova nagrada za najbolji film na Festu je ujedno i prvo priznanje za ovaj film, koji je u festivalsku eksploataciju krenuo prošle godine, od filmskog festivala u Veneciji, gde je prikazan van kompeticije. Demezijer i Terle su obišli Fest i predstavili film, ali nažalost nisu mogli da ostanu do dodele nagrade, koju smo im uručili dan pre. Morali su da se vrate u Pariz gde su baš u nedelju počeli snimanje novog filma o Katoličkoj crkvi i hodočašću. Kako je to bio prvi snimajući dan, nisu želeli mnogo da pričaju o novom filmu, da ne bi nešto izbaksuzirali. NJih dvojica po svemu su neobičan dvojac. Već petnaest godina rade zajedno, tokom kojih su proizveli čak 12 dugometražnih dokumentarnih filmova. Za sebe kažu da je Tijeri uvo a Alban oko filma i da se upravo zbog toga na setu savršeno slažu i dopunjuju. Naravno, na početku razgovora za naš list, uoči uručenja povelje, pitali smo ih otkud interesovanje za Roka Sifredija, ali i za pornografsku industriju, koju su tako specifično predstavili u filmu. Alban Terle: Pre nekoliko godina, veliki francuski distributer Mars pozvao nas je da napravimo film o američkoj pornografskoj industriji. Nas dvojica inače nikada ne snimamo filmove na zadatu temu, već isključivo filmove o ljudima. Nas zanimaju dokumentaristički portreti osobenjaka. Ipak, odgovorili smo da bi to moglo da bude vrlo interesantno, ali pod uslovom da odaberemo jedan lik, koji bi nas kroz tu priču vodio. I svi smo se složili da treba da pozovemo upravo Roka. Dogovorili smo susret sa njim u Budimpešti. Imali smo sinopsis priče koju smo želeli da ispričamo. Ali, sastanak sa Rokom bio je neverovatan! On je nas opčinio svojom energijom. I kada smo se vratili u Pariz izvestili smo producenta da bismo mi zapravo želeli da napravimo film samo i isključivo o njemu. Šta vas je toliko oduševilo kod njega? A.T.: Pre svega to što je on mit. Svi znaju za Roka Sifredija. U Americi, Evropi, Aziji. Znaju za njega čak i oni koji ne gledaju porno filmove. On je imao najdužu karijeru u pornografskoj industriji, i uspeo je da spoji čak trideset godina. Pritom, vrlo je složen lik, što smo takođe hteli da prikažemo u filmu. On je nešto poput šekspirijanskog karaktera. Kada smo ga prvi put sreli, očekivali smo čoveka koji je vrlo ponosan kako na sebe, tako i na svoju karijeru. A zapravo, sreli smo čoveka koji je bio totalno slomljen. Svih ovih godina on je zapravo rastrzan između svoje porodice, majke, žene, sinova, religije kojoj je veoma posvećen kao pobožni Italijan… I sve je to pravilo veliku zbrku u njegovoj glavi. Zato nam je bilo stalo da napravimo upravo film o njemu. Jer smo tek tada videli da je on, i pored toliko snimljenih filmova, potpuno neiskorišćen materijal za film. Tijeri Demezijer: Zapravo, zatekli smo ga u trenutku kada je ušao u krizu pedesetih godina. I ocenili smo da je to idealni trenutak da o tome napravimo film. Pritom, upravo je tada bio odlučio da prestane da snima filmove kao glumac i da se isključivo bavi produciranjem i režijom. Kako je izgledao proces snimanja? T.D.: Trajao je dve godine. Da budem precizniji, on je tokom te dve godine odlučio da prestane da snima. Jednostavno, tokom našeg snimanja odlučio je da snimi poslednji film. To nismo bili planirali, to se jednostavno nametnulo. I nama se ta ideja dopala za filmsku priču. On je samo u jednom trenutku rekao da želi da završi karijeru, a mi smo ga zamolili da je zaista okonča u našem filmu. I tako je i bilo. Roko je veoma uzbudljiv film, iako ni u jednom trenutku ne vidimo pornografiju u njemu. Kako ste uspeli da radite na setu porno filma, a da zapravo ne snimate pornić? A.T.: Od početka smo znali da film ne sme da bude zabranjen zbog pornografije, pogotovo ne mlađoj publici. Zato smo odlučili da ne snimamo detalje. Drugo, znali smo da oni koji gledaju porno filmove neće gledati naš film. Oni će ga možda informativno pogledati, da bi se uverili u završetak jedne velike karijere. Ali na tom filmskom planu, naš film je toj publici neinteresantan. Oni gledaju porno filmove kod kuće, za svojim kompjuterima, čak više i ne odlaze u bioskope. Konačno, nama je bilo najinteresantnije to što smo snimali ono što kamere obično ne snimaju na porno setu – snimali smo telesne i emotivne reakcije, reakcije mišića i lica, patnje i uzbuđenja. Jer ti glumci su poput atletičara. Scene se snimaju po šest, sedam sati i na kraju radnog dana totalno su iscrpljeni i slomljeni. Hteli smo da pokažemo kontru, ono što kamera koja snima porno scene obično ne pokazuje. T.D.: Snimali smo patnju. Sve ono što se ne vidi dok se snimaju scene seksa. Želeli smo da publika oseti kako jedan lik, koji se bavim tim poslom, sve to proživljava. A kako ste vi sve to doživeli? Nikada ranije niste snimali porniće? A.T.: Ne, naravno da ne. Kada smo prvi put došli na set bili smo totalno zbunjeni. Stigli smo pet minuta pre ekipe koja je snimala porno i pitali se šta ćemo da zateknemo i kako ćemo reagovati. Da li ćemo biti uzbuđeni? Da li ćemo biti zgađeni? Ali ništa se od svega nije desilo... Nakon pet minuta provedenih na setu, sve je postalo drugačije. Snimanje porno filma je podređeno tehnici, tehnologiji, dosta se razgovara kao i na snimanju drugih filmova. Da bi izdržali šest sati snimanja, žene koriste lubrikante, a muškarci sebe liše požude i strasti. Sve više liči na performans, nego na seksualni čin. Nakon prvog dana snimanja postalo je potpuno normalno za nas da budemo na setu porno filma. Više ništa nije bilo neobično. Jednostavno smo zaboravili da je to snimanje scena za odrasle. Već sutradan smo imali utisak da je to za nas samo još jedan dan u kancelariji. (smeh) Vrlo važan lik u filmu jeste Keli Staford, čuvena Rokova partnerka. Kako ste došli do nje? T.D.: Da, Keli je veoma važan lik u filmu. Tražili smo adekvatan ženski lik. Roko je jednog dana rekao da je jedina osoba koja je spiritualno bliska njemu upravo Keli. Ona je jedina koja može da mu parira. NJih dvoje su identični. Osobe istih seksualnosti, istih razmišljanja. Roko je rekao – ako hoćete da saznate ko sam ja, onda morate da uključite Keli. Ona je već uveliko bila završila svoju karijeru u pornografskoj industriji. Odavno još. Međutim, odlučila je da ipak pristane na snimanje ovog filma i da na osobeni način snimi svoj poslednji film upravo sa Rokom. Sa njim je počela, postala popularna i sada je i zaista završila karijeru. Ona je veoma važna, jer ga udopunjuje. Zajedno oni pokazuju različite strane seksualnosti, od dominantnih do subdominantnih. A.T.: Bez nje, film bi bio površan. Jer mi na početku vidimo samo potčinjene žene, koje se obično viđaju u porno filmovima. Ali Keli je veoma snažna, baš kao i Roko. Sa njom smo želeli da prikažemo da žene nisu samo žrtve pornografske industrije, već da su neke od njih uspele da nametnu svoju seksualnost kao primarnu i postanu zvezde. Keli je proizvela nekoliko dramatičnih scena u filmu, koje zaista nismo očekivali. Pornografija je česta i u igranim filmovima. Pogotovo francuskim, recimo, šta je u poslednje vreme uradio Lars fon Trir u Antihristu ili Nimfomanki… Da li postoji granica pornografije i umetnosti ili je ona odavno izbrisana? T.D.: Tradicionalni bioskopski filmovi oduvek su tražili pornografiju. Ali pornografska industrija ostaje siromašna. Glumci koji snimaju porno scene su totalno odbačeni, ispod su svakog nivoa. Vrlo često su bez sredstava za snimanje. A mi smo hteli da pokažemo da je moguće da se snimi i film o njima. A.T.: Čitav svet pati od hipokrizije vremena u kome živimo. LJudi su licemerni. Mnogi gledaju porniće i to kriju. A onda okreću glavu od onih koji se time bave. Kada smo na početku projekta pokušavali da napravimo budžet za film, naišli smo na zatvorena vrata. Jednostavno, mnogi nisu želeli da nam daju pare za film zbog teme. A s druge strane mnogo je lakše da se dobiju sredstva za film koji je igrani i koji „nije istinit“ a u kome su scene možda i eksplicitnije od porno filma. Tako je lako pornografiju podvesti pod nešto što je umetnost, što je lepo i zabavno. A na naš dokumentarac su gledali kao na nešto što je prljavo i neumesno. Da li je ceo svet danas pornografija? Gledajući vaš film izgleda kao da jeste… A.T.: Naravno, pornografija je svuda. U reklamama, u vestima, u komercijalnim filmovima. Pogledajte tetovaže koje ljudi stavljaju. Pogledajte silikone koji su toliko popularni. Porno industrija je oduvek nevidljivo nametala neke trendove. Od početka osamdesetih naovamo. Sve navedeno prvo je viđeno u pornografskim filmovima, pa tek posle javno. Otuda je to licemerje i izraženije. Porno je svuda. Ali pornografija se i dalje izbegava. I šta je gore, filmska ili politička pornografija? T.D.: (smeh) Mi se slažemo sa Rokom – svako društvo ima onu pornografiju koju zaslužuje. Pornografija podrazumeva nasilje. A ovo je doba nasilja. Porno je odraz vremena poput teatra fantazije. Sve je travestirano. Pornografija koju je Roko izmislio je pornografija ekstrema, međutim on u filmu izražava bojazan kako će posle njega to biti nastavljeno. Slično je i sa društvima u kojima živimo. Ona su odavno otišla u ekstreme.