Đinđić i mi

I ovaj mart bi, dakle, mogao da nas podsetiti na blesak političke probuđenosti i demokratije, ali i na kontinuitet poraza, ogromnih zabluda, političkih izdaja i kolektivnih frustracija. Na to kako smo kao društvo posrtali, menjali pravce, bivajući sve dalje od promena i budućnosti koju smo priželjkivali i sve bliže matricama prošlosti od koje smo želeli da se udaljimo. Velike demonstracije, prevrati, bombardovanja, pogromi, ubistva političara to su martovski datumi o kojima razmišljam dok gledam kako se, kao u kakvom pozorištu apsurda, smenjuju delegacije koje polažu vence i cveće na sivi zid zgrade Vlade Srbije ispred koje je mučki ubijen premijer Zoran Đinđić. Neću o njima. Niti o političkoj alhemiji kojom se današnji premijer Srbije i kandidat za predsednika republike od onoga koji nasilno skida table sa nazivom bulevara koji nosi ime Zorana Đinđića pretvara u političara koji se sa njim identifikuje. Neću ni o njegovom prošlom političkom životu u kome je više voleo da podseća kako u martu ne bi trebalo zaboraviti rođendan Ratka Mladića. Ni o pijetetu iza koga sledi rehabilitacija Slobodana Miloševića i vulgarno izjednačavanje njihove istorijske uloge. Jer, od Zorana Đinđića su, ruku na srce, mnogi njemu bliži politički uzeli što im je trebalo i kad im je trebalo, pozivali se na prijateljstvo i političku bliskost a da ništa nisu uradili da srpsko društvo sazna istinu ko su nalogodavci i inspiratori njegovog ubistva. A to su bili dužni i njemu i nama. Kao što nisu bogzna šta uradili ni da se na adekvatan način vrednuje i sačuva Đinđićeva intelektualna i politička zaostavština o kojoj sa političkih tribina svi rado govore. Da jesu, onda bi, recimo Besede u čast Zorana Đinđića, to tradicionalno takmičenje mladih iz čitave Srbije, bilo pod pokroviteljstvom države, a ne samo fondacije koju vodi njegova supruga. I ne bi to bila vest u senci prigodnih polaganja crvenih gerbera i žutih ruža, nego prilika da Srbija čuje šta to mladi ljudi danas imaju da kažu inspirisani idejama Zorana Đinđića. Uvek je važna vizija i jasan odgovor na pitanje gde mi to kao država idemo, govorio je Đinđić mladima nekada. Prošlo je četrnaest godina od trenutka kada je brutalno zaustavljen u pokušaju da ostvari svoju viziju o Srbiji kao modernoj evropskoj državi. A možemo li sa sigurnošću da odgovorimo gde to Srbija danas ide? Koja je to jasna vizija koju možemo da pročitamo iz gromopucajućih poruka vlasti o Evropi i Rusiji? Koja je to izvesnost koja nije istovremeno dovedena u pitanje od strane iste te vlasti, kroz seriju kontradiktornosti da se mir obezbeđuje ratnim sredstvima, a stabilnost proizvodnjom nestabilnosti. Kakva je to demokratija u kojoj su institucije čist višak, a politički oponenti se tretiraju kao državni neprijatelji? Moderna, demokratska Srbija, ponavljao je Đinđić, to je šansa a ne garancija. Zašto danas uz sve fabrikovanje neviđenih uspeha ove vlasti, ta šansa deluje kao prokockana, a zemlja mnogo više liči na onu kakvu je Đinđić video u lošem scenariju tranzicije. Ako ne uspemo, govorio je, Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa prioriteti postaju sporedni a sporedne stvari prioritetne, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom. Poznato vam je? Dve nedelje uoči izbora za predsednika republike, Srbija zaista izgleda kao bojno polje, vlast gradi Potemkinova sela i kreira atmosferu sukoba, napetosti i straha. Da prebaci pedeset odsto, za cenu ne pita. I tako, na ovim izborima ponovo ćemo odmeravati na kojoj smo udaljenosti od sveta i kako smo zbog opsednutosti vlašću izgubili smisao za realnost, perspektivu i snagu da se domognemo sigurne staze. Odgovora na ono Đinđićevo pitanje iz odeljka vizije: gde mi to kao država idemo? Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika i urednik rubrike Društvo Ako ne uspemo, govorio je Đinđić, Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom. Poznato vam je, zar ne?