Roditeljska briga i drugi raspleti

Roditeljski je brinuti, ali nikakva vajda ako je briga pogrešno usmerena – a upravo to bi se moglo desiti Vojislavu Šešelju koji se toliko „sikira“ zbog „krajnje neozbiljnosti“ Aleksandra Vučića, da je morao otvoreno da se požali širokim masama. Šešeljevo javno „no, no“ Vučić je, naime, zaradio izjavom da će se povući ako ne pobedi na predsedničkim izborima. I prosto je morao da ga, zbog te „izuzetne neodgovornosti“, očinski upozori da „ima obavezu da poštuje Ustav i Zakon i nastavi da vrši svoju funkciju do sledećih parlamentarnih izbora“. Iskustva iz prošlosti govore, međutim, da lider preostalih radikala nema razloga za brigu da bi Vučićev eventualni krah na predsedničkim izborima mogao Srbiju baš istog trenutka ostaviti bez požrtvovane brige njenog najmarljivijeg sina. I to ne samo zato što se pokazalo da ne postoji nikakva korelacija između Vučićevih izjava i postupaka, o čemu, recimo, govori činjenica da se samo pola godine nakon što je postao premijer kandidovao za funkciju predsednika - iako se mesecima javno zaklinjao da to neće učiniti. Dela su, uostalom, važnija od reči, a na delu je Vučić, u paketu sa Šešeljem i skrajnutim Tomislavom Nikolićem, već pokazao da je spreman na svaku žrtvu zarad stabilnosti otadžbine. Rečito o tome govori primer koji uskoro obeležava punoletstvo – onaj iz sezone proleće/leto 1999, kada su tadašnji jedinstveni radikali podneli ostavke na funkcije u vladi Mirka Marjanovića (čuvena crveno-crna koalicija socijalista, radikala i JUL-a), sve zbog neslaganja sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma. Ali su odmah i bez pogovora, zbog višeg interesa, pognuli glave i poslušali čudesnu uredbu tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, kojom im je praktično zabranjen izlazak iz vlasti. Nema, zato, razloga da predstava „ja odlazim, a vi mi ne dajte“ ne bude odigrana i ovaj put: nedostatak Milutinovića lako bi nadoknadila Narodna skupština pod oštrom palicom Maje Gojković. Glavni uslov za neki takav scenario dalekovido je, uostalom, ispunjen Vučićevom odlukom da se upusti u predsedničku kandidaturu bez, ako ne zakonskog, a ono krajnje logičnog i elementarno pristojnog davanja ostavke na mesto premijera. I sve to u momentu kada nije bilo javnih pokazatelja da u Srbiji ipak postoji energija za promene koja poslednjih dana ne kulja samo na društvenim mrežama, već i na mestima gde su, recimo, skupljani potpisi za opozicione predsedničke kandidature. Jasno je, naravno, da ćemo se do izbora i u samom danu glasanja nagledati čuda upriličenih s ciljem postizanja željene pobede u prvom izbornom krugu. Jer, osim brojnih metoda izborne krađe i pritisaka sa kojima smo se već sretali i beskrupulozne zloupotrebe medija na koju smo oguglali, sada smo dobili otvoreno odbijanje regulatornih tela da rade svoj posao (slučaj REM) ali i sasvim novi pojam „predizborne krađe“, osmišljen da opiše dešavanja vezana za prihvatanje izbornih lista (u momentu pripreme ovog broja NIN-a konačna sudbina kandidature živopisnog rušitelja poretka LJubiše Preletačevića Belog nije bila poznata, kao što nije bilo moguće predvideti kakvu bi reakciju javnosti i drugih kandidata moglo izazvati eventualno poništavanje kandidature mladenovačkog umetnika političke satire). Naravno da je moguće da sve to urodi plodom i Vučić u nedelju 2. aprila proglasi pobedu „samog protiv svih“. Pri čemu je, u novopromovisanoj terminologiji, termin „sam“ namenjen opisu ideološki kontroverznog sadržaja u kome se, osim naprednjaka, nalaze i Socijalistička partija Srbije - Ivica Dačić, Socijaldemokratska partija Srbije - Rasim LJajić, Jedinstvena Srbija - Dragan Marković Palma, Partija ujedinjenih penzionera Srbije - Milan Krkobabić, Pokret socijalista - Aleksandar Vulin, Srpski pokret obnove - Vuk Drašković, Pokret SNAGA SRBIJE-BK - Bogoljub Karić, Savez vojvođanskih Mađara - Vajdasági Magyar Szövetség - Ištvan Pastor. Ali, čak ni tako režiran rasplet ne znači da će u Srbiji nakon izbora sve biti sasvim isto, pa čak i malo „stabilnije“ nego sada, zato što će Vučić imati obezbeđen petogodišnji mandat na vlasti. Jer, osim mogućih problema u kontroli očekivane buduće poslušne vlade, u kojoj bi, recimo, Ivica Dačić mogao koristiti priliku da se, napokon, malo istakne i naplati sve ono divljenje Vučiću ispoljeno u kampanji, valja se spremati za vrlo važne izbore za Beograd, koji slede. Četvorogodišnji mandat aktuelnoj Skupštini Grada Beograda ističe u martu sledeće godine, ali Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, veruje da bi izbori mogli biti zakazani ranije - jer, nakon svih skandala vezanih za razgranate delatnosti aktuelnog gradonačelnika Siniše Malog, biće teško sačuvati ga na položaju još godinu dana. Zato bi se, veruje Pavićević, moglo desiti da misija Malog u Beogradu bude okončana tokom leta, kad su ljudi na odmoru i ne baš skoncentrisani na politička dešavanja. A to bi, onda, značilo da se naprednjačka „petodnevna“ predsednička kampanja odmah preliva u gradonačelničku. Ili čak i parlamentarnu – jer, ako se pokazalo da naprednjaci nemaju kandidata za ustavno slabu funkciju predsednika Srbije osim Vučića, kako će ga onda naći za finansijski izrazito bitnu poziciju prvog čoveka prestonice? Beograd je za Vučića, bez obzira na aktuelnu moć i čak i ako ona zaista nije počela da se kruni, ozbiljan zalogaj: teško da je zaboravio one traume iz prošlosti i sav onaj uzaludni trud uložen u pokušaje da postane gradonačelnik, sve dok mu put nije otvorio Tomislav Nikolić na predsedničkim izborima 2012. A iste te godine, odnosno istog dana, sam Vučić je ozbiljno poražen u Beogradu, gde je, sa čak 80.000 glasova, ostao iza leđa pobednika Dragana Đilasa. Bez obzira na to koje će „jako“ naprednjačko ime biti planirano za mesto gradonačelnika, nije teško zamisliti da bi Vučić, s pozicije predsednika Srbije, bio nosilac lokalne naprednjačke liste. Ali jednako je lako pretpostaviti i da bi ipak mogao zaključiti da je neophodno da gradske šanse ojača raspisivanjem parlamentarnih izbora i još jedne opšte mobilizacije u cilju odbrane od „snaga prošlosti“. Šta god da se desi sa kandidaturom Preletačevića, izgleda da su dosadašnje manipulacije, kao i pojava „novih lica“ na opozicionoj sceni (Saša Janković, Vuk Jeremić), ozbiljno podstakle zainteresovanost za izbore, što bi vrlo lako moglo rezultovati većim odzivom birača, time i manjim šansama za Vučićevu pobedu u prvom krugu. Ali to, naravno, ne znači i njegov poraz u drugom krugu, a time i automatsko povlačenje s vlasti kome se Šešelj usprotivio. Pavićević pretpostavlja da bi između dva kruga došlo do dodatne radikalizacije medija, kao i pojave raznih „policijskih papira“, ali smo na to do te mere navikli da bi, čak i nakon toga, ukoliko bi eventualna pobeda bila koliko-toliko normalno ostvarena (bez otvorene krađe i represije), bilo moguće očekivati izvesnu normalizaciju scene – u smislu da bi opozicija bila ojačana, a time i započeto uspostavljanje nekakvog balansa. A ni mediji više ne bi mogli biti onoliko jednostrani i zloupotrebljeni kao sada. Ukoliko bi, međutim, bilo postizbornih incidenata, radikalizacija scene, sa oštrijom represijom prema opoziciji, bila bi izvesna. Iz dana u dan, sa svakom novom, zahvaljujući internetu raširenom, vešću o naprednjačkim autobusima koji krstare Srbijom, o otkrivenim aferama pripadnika vlasti i njihovog okruženja, o izrečenim neistinama ili pritiscima na građane i medije (u utorak smo saznali i za zatvorsku i finansijsku kaznu novinaru Stefanu Cvetkoviću po prijavama članova SNS), Vučićev poraz sve manje deluje kao neostvariva fikcija. To bi, čak i da se ostvari onaj scenario sa povratkom na premijersko mesto, veruje Pavićević, značilo početak kraja autokratske vlasti. Jer, svi oni razni „stručnjaci“ i koalicioni partneri interesno povezani sa Vučićem, razbežali bi se ka bezbednijim lokacijama. U obe podvarijante – sa izborima ili bez njih, zaljuljala bi se i Dačićeva stranačka pozicija, pa bi, u slučaju raspisivanja parlamentarnih izbora, teško bilo očekivati „uterivanje“ socijalista na zajedničku listu, dok ni potpuno distanciranje najvernijeg partnera ne bi bilo nezamislivo. Naravno da bi povratak poraženog predsedničkog kandidata na premijersko mesto značio povećanje represije i naravno da je, s obzirom na veličinu uloga, teško očekivati lako predavanje vlasti, ali sve bi to bio put bez povratka. Na bitan aspekt moći aktuelnog premijera podsetio je predsednički kandidat Saša Janković, najavom da bi, ukoliko pobedi na izborima, njegov prvi potez bio smena Vučića sa pozicije koordinatora službi bezbednosti. Logično je pretpostaviti i da bi se i neki drugi eventualni izborni pobednik dosetio tog predsedničkog ovlašćenja i Vučiću oduzeo omiljenu igračku koju sada nelegalno koristi. Jer, zahvaljujući poziciji koordinatora službi bezbednosti, zbog koje je, odmah po dolasku na vlast 2012, promenjen zakon, kako to mesto ne bi pripalo šefu kabineta predsednika države, Vučić je došao u posed čuvene fioke pokojnog Mikija Rakića, nekadašnjeg šefa kabineta Borisa Tadića. Onog za koga nikad nismo saznali kako je postao blizak prijatelj i Tadića i Vučića, ali smo, posredstvom Vikiliksa, obavešteni o njegovoj ulozi u formiranju SNS i (neostvarenim) planovima o pravljenju velike koalicije Tadićevog DS-a i partije preumljenih Nikolića i Vučića. Ali smo, zato, prvenstveno na Dačićevom slučaju, dobili brojne potvrde navoda o sadržini te fioke, kako se tvrdi, pune mračnih tajni mnogih biznismena i političara, idealnih za manipulisanje i prekrajanje političke scene u skladu sa interesima imaoca uvida u te tajne. I koliko god logično bilo pretpostaviti da bi Vučić sa sobom poneo važne informacije koje se tamo nalaze, ne bi baš sve bilo isto. Nekakav napredak i početak normalizacije društva svakako bi bilo onemogućavanje dalje totalne koncentracije moći kakva danas postoji u svim ključnim oblastima, pa i toj izrazito osetljivoj. Sve je to dobro poznato moćnom čoveku Srbije i sve su to razlozi za ozbiljnu, što bi rekao Beli, „sikiraciju“ i njega i njegovog okruženja, zbog čega danas gledamo sve surovije nasilje prema institucijama, slušamo sve odvratniji jezik na javnoj sceni i beležimo imena novih žrtava najrazličitijih vidova bezočnih napada i kleveta. I zato, na jednoj strani, sve snažnije treperi uverenje da se Srbija nezaustavljivo budi i podiže glavu, ali se, istovremeno, po društvenim mrežama sve češće podseća na čuveno upozorenje Ive Andrića o posledicama loše vladavine. A ono je toliko važno da nikad nije naodmet ponoviti ga. „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“, zabeležio je Andrić u „Znakovima pored puta“. Uskoro bismo mogli saznati da li se taj opis odnosi na ovaj narod u ovom trenutku.